детаљ слике: КРК Арт дизајн

НУШИЋЕВИ ЗАПИСИ

ИЗ ПОЛУПРОШЛОСТИ БЕОГРАДА 

 Проф. др Горан Максимовић

1.0.Наспрам комедиографске, а затим и фељтонистичке хумористичко-сатиричке перспективе, чини нам се да најпотпунији документарно-умјетнички Нушићев доживљај Београда проналазимо у његовим „записима, сећањима и цртицама“ који су, како смо претходно указали, излазили највећим дијелом у листу Трибуна (1910-1911), а затим су окупљени у Сабраним делима под заједничким насловом Из полупрошлости (1935). „У овим хроникама из старог Београда, написаним по причању старијих, по властитом сјећању, на основу историјских докумената, посебно мјесто заузимају они догађаји којима се зачиње нека нова друштвена појава, мијења традиција, руши адет, разбија увријежена навика, уводе чуда и покоре (телеграф, пароброд, берза, касина, гранд хотел, концерт, опера), што доводи до драматичних (често и хуморних) отпора старог чаршијско-харемског менталитета новим облицима живота и понашања“.[1] У средишту Нушићеве пажње је приказивање београдске топографије и свеколиког живота града у 19. и на почетку 20. вијека. Записи започињу на Теразијама у вријеме када је то био „пуст крај Београда“,^[2] градска периферија са мочварним ливадама на којима су била ловишта пловки и патки, а затим преко „Главне чаршије“, „Зерека“ и „Дорћола“, те „Савске алеје“, иду све до Земуна и Дунава. Посебно мјесто у Нушићевим сликама старога живота чинили су прикази београдских ханова, покретања трговачке берзе, првих телеграфских линија, па све до детаљног описа београдских кафана, међу којима је нарочито мјесто припало „Дарданелима“, „Грађанској касини“, „Гушанцу“, „Коларцу“, „Позоришној кафани“ и „Господарској механи“, те чувеној скадарлијској кафани „Три шешира“. Приказане су и необичне градске знаменитости, попут првог адвокатског испита, организације политичких избора, па све до културних догађаја, као што су извођење прве српске опере, реализација првог српског музичког концерта, организација првих грађанских балова, покретање првих новина, као и различите друге књижевне појаве и јавни догађаји.

Нушићеви записи „старог Београда“ почињу од сагледавања посебног статуса приватних кућа, као једне врсте „породичних скровишта“, јер су сачувале понешто од турских обиљежја затвореног „харемског живота“, али истовремено допуњених посебним одликама локалне отворености и гостољубивости. Иза високих зидова скривао се „миран и патријархалан живот“, али се у вријеме великих празника, попут Божића или Васкрса, откривала права природа српске непосредности: „Сав се живот у авлијама кретао између родбине и комшилука, спојеног нарочитим капиџицима, тако да се култ комшилука био попео на степен најближег сродства“.[3]

Тако осмишљена слика Нушићевог Београда има сасвим особену душу и необичну привлачност за различите генерације читалаца, подједнако оних који су рођени у Београду, као и оних који су дошли у овај град и настанили се у њему или су га само повремено посјећивали и посматрали са стране.

2.0.Нагласили смо да Нушићева топографија Београда започиње на Теразијама и то тако што наглашава да се стари центар града са платоа над Савом, на коме се уздизала Саборна црква, двор, митрополија, пошта и државна штампарија, постепено почео да се пресељава изван градских бедема на Теразије  још за владавине Милоша Обреновића, али интензивно када је на престо ступио кнез Александар Карађорђевић 1842. године. Теразије су добиле то име у доба Турака јер је на том мјесту, код данашњег хотела „Москва“, био подигнут високи резервоар за воду („читава кула“), која се одатле природним падом сливала кроз успостављени водовод у остале дијелове града. На том мочварном земљишту, гдје су Београђани тридесетих година 19. вијека ловили дивље патке, кнез Милош је најприје присилно населио „коваче и казанџије“, а затим је богати трговац Стојан Симић купио плац и ту сазидао кућу. „Београђани су му се смејали и називали га будалом која расипа лако стечено благо“,[4] али се касније испоставило да је то била одлична одлука, јер кад је 1842. године ступио на престо кнез Александар Карађорђевић, држава је купила ту грађевину и ту смјестила двор. У записима и сјећањима Београђана он је данас познат као „стари дворац“, а био је у функцији све до убиства краља Александра Обреновића (1903), да би након тога био порушен. Интересантно је нагласити да је Стојан Симић, одмах пошто је продао држави ову своју прву кућу, подигао одмах до ње за себе и другу кућу, која је у вријеме када је Нушић писао ове записе, била мјесто на коме се налазило „Руско посланство“. Тим премјештањем кнежевог двора на Теразије, премјешта се и центар престонице и тако се постепено започињу тамо градити угледније куће. Нушић наглашава да се све то одвијало прилично споро и да се дуго на Теразијама укрштао стари и нови живот, али да је већ средином 19. вијека у новинама овај дио Београда са поносом виђен у будућности  као најљепши дио града и упоређиван са берлинским и париским булеварима. Када је кнез Милош поново дошао на власт крајем 1859. године, ту је подигнута већ наредне 1860. године „Теразијска чесма“, која ће у неким каснијим преуређењима овога дијела града бити пренијета у Топчидер и постављене поред топчидерске цркве.

2.1.Значајну пажњу Нушић посвећује приказу београдске „трговачке чаршије“, која је полазила од Саборне цркве, а затим преко Зерека, настављала се све до Дорћола. Управо због тога трговачка београдска чаршија у то доба дијелила се на три цјелине: „Главна чаршија“, „Зерек“ и „Дорћол“. Нушић наглашава да је трговачка чаршија у неколико посљедњих деценија доживјела огромне промјене, а да он жели да опише и сачува њен изглед какав је био између педесетих и шездесетих година 19. вијека. Код Саборне цркве издвајала се стара кафана „Знак питања“, затим кућа „чувенога ећима-Томе“, зграда „Прве српске поште“, основне школе, као и „Старог здања“ које је подигао кнез Михаило четрдесетих година 19. вијека. Нушић посебно наглашава да се ту на углу налазила и кафана „Код јелена“ у којој су игране и позоришне представе, а затим описује кафану „Код репате звезде“ коју је држао Никола Тодоровић, отац редитеља Народног позоришта Саве Тодоровића. Важно мјесто припада и опису „Београдског читалишта“ које је покренуто 1846. године, а налазило се у близини Саборне цркве. У једном од тамошњих сокака налазила се Винклерова књиговезачка радња, „код којега је становао и умро 1847. године Јоаким Вујић“.[5]

Зерек је чинио централни дио београдске трговачке чаршије, а за разлику од „Главне чаршије“ коју су настањивали искључиво хришћани, овај дио је био „мешавина свих вера и свих раса“.[6] Нушић наглашава да је Зерек био „најстарије београдско насеље“,[7] те да су ту поред Турака, своје чаршије имали Јевреји и Цинцари, да би Срби почели да се насељавају тек након одласка Турака из Београда. Нушић се осврће и на само поријекло тог назива, те на чињеницу да је то ријеч турског или арапског поријекла, која је означавала некога ко је „мудар, паметан, трезвен, бистар“. Вјерује да је то значење овдје у Београду ипак упитно и да „зерек“ означава конфигурацију тла на којем доминирају падински дијелови земљишта, а као потврду наводи чињеницу да и у Цариграду постоји једно падинско насеље под именом „Зејрек“, да у Малој Азији постоји град под истим именом. Могуће је да су ови називи проистекли из сеоба становништва из Мале Азије у Цариград, као и из Цариграда у Београд. Нушић описује бројне знамените радње и трговачке или занатлијске породице које су обитавале на Зереку, помиње радњу кир-Гуше Бодија чија се образована кћерка Анка касније удала за познатог професора Велике школе Светомира Николајевића. Издваја и радњу Јове Кујунџића, оца каснијег гласовитог пјесника, професора Велике школе, председника Народне скупштине и министра просвете, Јанићија Кујунџића, познатијег под именом Милан Кујунџић Абердар. Нушић не заборавља да помене и радњу господина Нуше, свога оца, као и једног од његових ортака, кир-Гераса, којега је Стеван Сремац „овековечио у својој причи истога имена“.[8] Указује на углу данашње Душанове улице „Талетову кафану“, коју је држао отац каснијег књижевника и публицисте Пере Талетова, а кад говори о дућану Петра Ђеме, не заборавља да помене једног од двојице његових синова, Васу, „даровитог боема који је умео писати доста углађене стихове те је испуњавао дуги низ година ступце свих хумористичких листова“.[9]

2.2.Нушић овом приликом није детаљније приказивао дорћолску трговачку чаршију, већ је усмјерио пажњу на приказ „Савске алеје“, у којој су доминирали Ада циганлија, насеље Сењак, утока Топчидерске реке у Саву, царинарница, монопол, „Бившина воденица“, Бајлонов млин, бројне фабрике, као и чувена кафана „Господарска механа“. Нушић не заборавља да укаже на неке историјске куриозитете, попут чињенице да се на ушћу Топчидерске реке у Саву, налазило пристаниште гдје је стигао 25. јануара 1859. године пароброд „Атина“ који је довезао кнежеве Милоша и Михаила Обреновића, након што их је Светоандрејска скупштина вратила на престо. Нушић објашњава и постанак неких необичних топонима, попут „Бившине воденице“. Некад је ту била воденица кнеза Александра Карађорђевића, а пошто је након његовог свргавања с власти било непожељно помињање његовог имена, најприје су је прозвали „воденица бившег кнеза“, а затим су то скратили и дошли до чудног термина „Бившина воденица“.  

Нушић се осврће и на бројне важне догађаје из историје Београда у 19. вијеку, али посебно издваја два датума: 30. новембар 1806. године, када је Карађорђева војска освојила Београд, као и 6. април 1867. године, када су Турци београдски град предали Србима и кад је кнез Михаило свечано примио кључеве од престонице и других српских градова. Детаљно су описани ти догађаји и бројне градске манифестације у славу ослобођеног града, као што је 30. априла био чин освећења града од стране српског митрополита и свештенства. Нушић не заборавља да помене и чињеницу да је 22. јула исте године, турски султан Абдул-Азис, на пароброду „Сечењи“ пропловио  поред Београда, а да је тада са градских бедема султана поздравила српска војска.

2.3.Велику пажњу у приказу старог Београда, Нушић је посветио опису београдских ханова, механа и кафана, као оних институција које су на балканским просторима још од античког раздобља, а нарочито од средњег вијека служиле за смјештај путника и гостију, те посебно за карактеристичну врсту друштвених окупљања и начина испољавања јавног живота. У том контексту, Нушић указује на постојање чувеног „Куршумли-хана“ у Скопљу, за који је руски писац Јастребов изнио претпоставку да је постојао још у доба цара Јустинијана. Колико су ханови били значајни у средњем вијеку најбоље свједочи чињеница да је у Душановом законику било прописано како се морају уредити ове институције и како се „стањани“ или „ханџије“ морају односити према путницима. Најстарији запис о београдским хановима оставио је 1573. године, свештеник Стефан Герлах, приликом једног пропутовања за Цариград. Нушић се осврће и на бројне друге записе путописаца о хановима, од чешког племића Вацлава Будовеца из посљедње четвртине 16. вијека, до нашег Стојана Новаковића из посљедњих деценија 19. вијека, али је највише пажње посветио записима турског путописца Евлије Челебије у којима су детаљно приказани београдски ханови 1661. године. Могло би се казати да се ради о малим историјско-социолошким студијама у којима је представљена чињеница да су ханови били важна београдска трговачка средишта у 19. вијеку и да су „лежали у средини или бар у непосредној близини главне чаршије, јер је чаршија та која је с њима одржавала везе“.[10] Нушић указује на њихов практичан изглед и скромну опрему како би путници и коњи, као и роба коју су превозили, била наједноставније смјештени, а затим издваја као најзначајније „Даутов“ и „Топал-Насков хан“ и сл. Посебно се осврће на најчешће госте: сарафе и кириџије. Сарафи су били путујући ситни трговци, који су своју робу носили у врећама, на балканским просторима су често називани и „торбарима“, док су кириџије били „превозници“ који су преносили робу „на велико“ у караванима, најчешће на коњима или на колима, а били су људи од нарочитог повјерења и угледа. Нушић наводи имена популарних кириџија у Београду у другој половини 19. вијека: Ваку из Ниша, Зиса из Сереза, Димитрија из Солуна и сл. Наглашава и неке карактеристичне датуме, као што је чињеница да је 1854. године у Београд стигао посљедњи трговачки караван на камилама, када је донијет из Сереза дуван за београдског трговца Анастаса Христодула. Нушић наглашава да су те угледне кириџије биле у „најбољим и интимним односима са целом чаршијом“,[11] те да су били људи од нарочитог повјерења, а осврће се и на посебан карактер популарног кириџије Зиса. Поред свих наведених претходних врлина, Зис је био упамћен и као „велика свађалица и прзница“, а најчешће се свађао са трговцима приликом исплате тако што им је замјерао на „излизаним“ банкнотама или на „поквареним“ талирима. У том смислу, Нушић на себи својствен начин описује и једну шаљиву епизоду, када је познати београдски трговац кир-Гуша добио опкладу, међу другим колегама трговцима, да ће успјети да исплати пргавог кириџију а да се овај не наљути. Заиста је успио у томе, добио је опкладу, а Зис је касније опсовао сваку „пару коју је без свађе зарадио“.[12]

2.4.Нушићево казивање о београдским механама и кафанама још је детаљније и опширније, а започиње констатацијом да су кафане у 19. вијеку „биле једини израз нашега јавнога живота“,[13] па је самим тим и њихов значај за разумијевање „живота у полупрошлости“ утолико већи. Кафане на најбољи начин показују долазак новога начина живота, као и односа између градске периферије и центра. Најприје су нове вриједности, туђи утицаји, али и помодности и скоројевићевски начин живота, долазиле у центар града, а стари начин живота најдуже се задржавао на периферији, да би на крају „нови век“ продро и у најудаљеније дијелове градске периферије и немилосрдно разарао традицију. Као главно и најпрепознатљивије обиљежје београдских кафана, Нушић издваја „ћевапчиће“, чија је „постојбина био некад Лесковац па су отуд преко Ниша, допрли у Београд“, гдје су постали „главна карактеристика старе престонице, а сад мал'те не стекли интернационални карактер“.[14]

Сам појам „кафана“, према Нушићевом тумачењу, потиче из турског језика, а састављена је из двије ријечи „кафа“ и „хан“, у значењу „кућа кафе или кућа гдје се пије кафа“.[15] Кафанама су претходиле „механе“, које су водиле поријекло од двије арапске ријечи „меј“ и „хан“ у значењу „пиће“ и „кућа“ или „кућа пића“, а углавном су радиле на периферији градова или на прилазним друмовима. У Београду су на великом гласу биле: „Вулетова механа“, „Стефановића механа“, „Господарска механа“, „Чедићева механа“, „Деспотова механа“ и сл. Нушић се осврће на разнолике карактеристике јавног живота које су се одвијале у београдским кафанама. Било је то мјесто гдје су се склапали различити договори и споразуми, те водили трговачки, адвокатски, политички и књижевни разговори. Нушић нарочито напомиње одлике духовног живота који се одвијао у београдским кафанама, попут „Народне одбране“ која је настала у посебној соби код „Коларца“, као и великог народног покрета против аустријске анексије Босне и Херцеговине који је настао у „Позоришној кафани“. Многе значајне пјесме српске књижевности настајале су у боемским кафанама, попут пјесме Војислава Илића о Светом Сави („Ко удара тако позно у тишини ноћног мира“), која је настала у „Дарданелима“. Кафане су била и мјеста за окупљање различитих еснафа, као и мјеста прве „радничке берзе“, али и мјеста многих негативних ствари, бројних порока и трагедија.

Посебну врсти Нушићеве студиозности проналазимо у опису назива кафана. Сачинио је читаву типологију имена, која су најчешће потицала од имена газде кафана („Шишка-Лазина“, „Монака“, „Коларац“, „Талетова“ и сл.), као и од локалитета на коме је кафана подигнута („Тобџијска пијаца“, „Астрономска кула“, „Чубура“, „Смутековац“, „Велики басамаци“, „Народна скупштина“ и сл.). Чести су били и називи кафана по некој ознаци или предмету који су се налазили у њиховој близини: „Два јаблана“, „Златна рупа“, „Код палидрвца“, „Два папагаја“, „Три шешира“, „Црни орао“ и сл. Популарни су били и они називи кафана који су давани по занимању гостију који су се у њима скупљали: „Трговачка кафана“, „Еснафска кафана“, „Ратар“, „Тесач“, „Три ковача“, „Девет кочијаша“, „Влаковођа“, „Гардист“ и сл. Послије револуционарне и ратне 1848. године, када су у Београд дошли бројни пречани из Војводине, усталили су се кафански називи по домаћим и страним династичким именима: „Српски краљ“, „Српска краљица“, „Српска круна“, „Руски цар“, „Руска круна“, „Грчка краљица“, „Грчки краљ“, „Кнез Михаило престолоналседник“ и сл. Упоредо с тим појавила су се и имена кафана по домаћим и европским престоницама и градовима, по именима земаља, по покрајинама (из којих су најчешће долазили власници или закупци кафана): „Златан Праг“, „Лондон“, „Париз“, „Солун“, „Петроград“, „Атина“, „Ваљево, „Крагујевац“, „Ђердап“, „Охрид“, „Македонија“, „Шумадија“ и сл. Под утицајем војвођанским „омладинаца“ јавили су се кафански називи и по историјским личностима и догађајима: „Обилић“, „Царица Милица“, „Топлица“, „Девет Југовића“, „Цар Душан“, „Цар Лазар“, „Хајдук Вељко“, „Петар Велики“, „Таковски устанак“ и сл. Нушић посебно инсистира на поетским именима кафана: „Лепи изглед“, „Златно буренце“, „Последњи грош“, „Лепа Катарина“, „Бели орао“, „Сабља димискија“, „Зора“, „Грозд“, Два бела голуба“, „Јелен“, „Златна лађа“, „Пролеће“, „Седам Шваба“, „Златни бокал“, „Баштованка“ и сл. На крају овога типолошког описа, Нушић наглашава да је након рата (1875-1878), „настала манија за страним именима, нарочито у центру Београда“: „Унион“, „Сплендид“, „Ексцелзиор“, „Луксор“, „Палас“, „Гранд“ и сл. Као најоригиналније име од свих београдских кафана, а Нушић наглашава да их је у доба кад је правио ове записе било близу три стотине, издвојио је стиховано име кафане власника Јаћимовића Јагоде у тадашњој Александровој улици: „Чија није била// Чија бити неће“.  

Нушић наглашава чињеницу да су се кафане брзо рађале/отварале, али да су и нестајале и претварале се у трговачке радње, те у банке или штедионице, а посебан куриозитет представљала је чињеница да су поједине кафане више пута мијењале своје име. „Као пример нека послужи она кафана у Поенкареовој улици, која је некад носила име Шарена механа, па затим Кинески цар, па Елита, па велика Британија, па Звезда и затим Атина“.[16]  

Нушић је знао да одабере неки добар разлог по коме је вриједило памтити поједине београдске кафане. На примјер, „Кафана Рајић“ била је чисто пијачна кафана чији су претежни гости били они који су пазарили на оближњој пијаци, али је остала упамћена по томе што су 60-тих година 19. вијека, управо у њој по први пут почели да пеку ћевапчиће који су претходно стигли из Лесковца. „Кафана Текија“ била је позната по томе што је подигнута у близини куће у којој је у марту 1811. године преминуо Доситеј Обрадовић. У „Кафани код вола“ први пут је пред публиком иступио Ђорђе Бабић, „први српски комичар“. Кафана „Српски краљ“, из ината према Турцима, подигнута је под тим именом баш на ономе мјесту гдје су Турци „натицали на коље наше грешне устанике“.[17] Интересантан је и начин на који је добила име кафана „Знак питања“. Најприје је названа „Кафана код Саборне цркве“, а кад је владика Инокентије постао митрополит и настанио се код Саборне цркве, инстистирао је да се то име кафане замијени. Дуго власници нису могли да се договоре око новог назива кафане, па је фирмописац привремено ставио „?“ (знак питања) у намјери да назначи да ће име бити накнадно одређено. Публика је прихватила то привремено име и кафана је остала жива не само до Нушићевог доба, него данас важи за једну од најстаријих живих београдских кафана. Кафана „Радничка касина“, која се налазила код Државне штампарије, била је памћена по томе што је њен најчешћи и најпознатији гост био пјесник Ђура Јакшић. Постојала је и једна кафана која је често мијењала име („Подриње“, „Делиград“, „Милојевића кафана“), а била је познато мјесто за састајање љубавних парова. Кафана „Велика Србија“, добила је назив по стиховима тада гласовитог романтичарског пјесника Стевана Владислава Каћанског, а  била је позната по томе што је радо у њу залазио књижевник Стеван Сремац. У чувеној теразијској кафани „Славина“, сатиричар Радоје Домановић „расипао је своје здравље и свој дух трошећи га на једну врло обилну усмену литературу“.[18] Кафана „Код златнога крста“ била је позаната по доброј и укусној кухињи, а њен најчешћи гост је био чувени професор Коста Вујић, познат као особењак посебне врсте, али и пробирљив гурман и сладокусац. „Еснафска кафана“ била је позната по многим гостима, по доброј атмосфери и живим разговорима, а највише по томе што је у њој Ђура Јакшић написао пјесму „Падајте браћо“. Кафана „Седам Шваба“, налазила се у близини куће пјесника Јована Илића на Палилули, а Нушић је памти по томе што су Илићеви синови, Милутин, Драгутин, Војислав и Жарко, начинили у њој своје прве пробне излете у живот. Нушић наглашава да је Војислав у башти те кафане, под малим лиснатим багремовима написао многе пјесме.  

2.5.Међу пет најважнијих београдских кафана у 19. вијеку, Нушић је уврстио: „Гранд хотел“, „Коларац“, „Дарданеле“, „Позоришну кафану“ и „Гушанац кафану“. Свакој од њих је посветио посебна поглавља, а при томе је детаљно описао настанак кафане, локацију, изглед, поријекло и карактер газде кафане, те препознатљиве конобаре и посебно госте који су долазили у те кафане, као и атмосферу која је преобладавала у тим кафанским дружењима окупљених гостију.

Овом приликом посебно издвајамо запис о знаменитој боемској кафани „Дарданели“, смјештеној у центру града наспрам зграде Народног позоришта, између Чика-Љубине и Васине улице. Зграда је лицем била окренута према Кнез-Михаиловом споменику. Између осталих значајних радњи и редакција тога времена, посебно је било значајно што се у близини ове кафане налазила једно вријеме и редакција књижевног листа Звезда Јанка Веселиновића. Славно доба кафане започето је од њене обнове 1869. или 1870. године, кад је узео под закуп кафеџија Мита Ристић, звани „Ћира“, од њега је касније преузео радњу познати кафеџија Љуба, а посљедњи кафеџија и власник кафане звао се Драго. „Дарданели“ су радили све до прољећа 1901. године када је зграда порушена и на њеном мјесту подигнута палата Управе фондова. За те три деценије „била је средиште духа, боема, веселога и ведрога Београда, састајалиште глумаца и књижевника“.^[19] Нушић напомиње да су у кафану најприје започели да долазе глумци из оближњег Народног позоришта, а тек иза тога су пристигли књижевници, музичари и бројни други умјетници, те на крају и чиновници, као и сваки други свијет који је имао склоности према књижевности и умјетности, према коментарисању домаће и међународне дневне политике и јавног живота, а који није имао довољно новца у џепу и углавном је живио од позајмица и пио „на рецке“.

Издвајамо бројне књижевнике, у овом Нушићевом запамћењу, који су били „стални гости“ и стварали особену боемску атмосферу у „Дарданелима“: Драгомира Брзака, Владимира Јовановића, Стевана Сремца, Драгутина Илића, Јанка Веселиновића, Војислава Илића, Милорада Ј. Митровића, Радоја Домановића и др. За двојицу најмлађих међу њима, Милорада Ј. Митровића и Радоја Домановића, који су почели да долазе у кафану у њеним посљедњим годинама, Нушић наглашава „као да нису ни мицали одатле. Могао си их ту у свако доба дана и ноћи наћи“.^[20] Изузетна фигура тог књижевног друштва био је Стеван Сремац који је имао свој нарочити сто крај прозора који је гледао у Васину улицу и увијек исте сабесједнике: Драгутина Илића, Божу Гавриловића, Драгутина Николића Багљу и Милутина Божића. Сремца је као професора у гимназији нервирало то што су и ђаци његове гимназије почели да долазе у „Дарданеле“. „Једном је пришао једноме своме ђаку, који се вежбао на билијару, и рекао му: - Слушај Јовановићу, мораћемо или ја или ти да променимо локал!“[21] Други „маркантни“ и свакидашњи гост „Дарданела“ био је Жарко Ј. Илић, најмлађи син пјесника Јована Илића, чија се нарочита „животна философија“ састојала у томе да је пио и чашћавао у кафани највише онда кад је имао најмање новца: „Ако се нађе мецена да ме искупи, за њега је свеједно грош и два више или мање, а ако се не нађе, већ мора доћи до скандала са кафеџијом, онда је много пробитачније поднети тај скандал за већу но за мању суму!“[22] Нушић у својим сјећањима Жарка Илића представља као изврсног „усменог приповедача“, који није успијевао да те своје приче „стави на хартију“.^[23] Причање му је обиловало одличним запажањима, лијепим описима и необично духовитим поређењима, а било је толико убједљиво и сугестивно, киптило је од детаља, од одличних опаски „тако да се цело друштво код Дарданела, сакупљено око стола Жарка Илића, тресло од смеха и тај смех прелазио је на целу кафану“.[24]

Нушић указује на превасходни културно-историјски значај ове кафане: „Дарданели су били једна врста народног универзитета“, били су „нека врста литерарнога форума“, у њима се „рађала литература“ и сл. На примјер, ту је за кафанским столом „за једну банку“ Војислав Илић написао познату светосавску пјесму „Ко удара тако позно у дубини ноћног мира“ и дао је за објављивање Михаилу Јовићу, „уреднику једног дечјег листа“.^[25] Нушић напомиње да је ту у „Дарданелима“ настала и тада популарна пјесма Владимира Јовановића „Хоћу, браћо, да се женим, хоћу живот да променим!“ Многи будући драмски писци, када би им били одбијени рукописи у Народном позоришту, најприје су свраћали у „Дарданеле“ да добију коју ријеч утјехе од гостију кафане. „И налазио ју је само ако је имао бар толико у џепу да нам плати кафе. Тада би ми сви у глас тврдили како данашња позоришна управа намерно гуши домаћу драму“.[26] Међу редовним гостима „Дарданела“ били су и бројни чланови пјевачких друштава. Нушић наглашава да је ту био „штаб певачког друштва Корнелије са хоровођом чика Пером Димићем“.[27] Познати су били по томе што су се борили „да улове што више мртваца“ и да пјевајући на сахранама зараде понеки динар хонорара. Посебну знаменитост „Дарданела“ чиниле су свакодневне „партије жандара“, а у причу је ушла чувена партија жандара коју су „у кафу“ одиграли Јанко Веселиновић и Војислав Илић, мада ни један ни други нису имали пребијене паре у џепу, па је на крају за пораженог Јанка Веселиновића платио опкладу, књижевник Драгомир Брзак.

На крају записа о „Дарданелима“, Нушић подробно описује фотографију повелике групе гостију окупљених испред кафане, који су се сликали неколико дана прије рушења зграде, за трајну успомену потоњим генерацијама. Међу њима су се издвајале маркантне појаве глумаца Милорада Гавриловића и Чича-Илије Станојевића, Милорада Петровића и Косте Делинија, те књижевника Жарка Ј. Илића и сл. Ту на фотографији се запажа и још један од „дарданелских типова“, Стева Петровић, звани „Рута“, у своје доба најбољи интерпретатор Сремчевог  јунака „Неко“ из Ивкове славе. Нушић напомиње да је тада постојала и фама како је Рута био прототип за Сремчево обликовање овога књижевног јунака, али да то није било тачно, јер је „Сремчев модел био глумац Рајчевић“.[28] На фотографији се истицао и Мика Рисантијевић, глумац и шеф статиста у Народном позоришту, а добро се уочавао и лик Влајка Богдановића, вјечитог љубитеља позоришта и страсног сакупљача народних пјесама и сл. Наведени фотопис јасно показује да је Нушић био један од оних српских књижевника који је веома рано почео да исказује интермедијалну свијест и да користи различите видове умјетничких исказа у свом књижевном говору. Нушић са нескривеном сјетом закључује да се са нестанком „Дарданела“ заувијек растурио и тај „весели свет“. Распршио се нетрагом по другим кафанама, међу којима је за нарочито мјесто важила тадашња оближња „Позоришна кафана“, а нама се чини да таква боемска атмосфера, упркос бројним каснијим покушајима, више никада није обновљена ни у једној другој београдској кафани.

2.6.Карактеристичну слику старог Београда давала је и гласовита „Гушанчева кафана“, тако да јој Нушић посвећује неке занимљиве и можда и најдуховитије странице својих записа. Кафана је добила име по власнику Николи Гушанцу, а налазила се на раскршћу „Главне чаршије“ и „Зерека“, тако да је „још од најранијег времена добила карактер чаршијске, односно трговачке кафане“.[29] Био је то онај дио Београда у коме је рођен и одрастао Бранислав Нушић и гдје је редовни кафански гост био и пишчев отац, трговац Георгијас Нуша, тако да је овим записима Нушић дао посебно емотивну основу и надахнуће. Ту су свакодневно долазили стари и богати београдски трговци, а била је позната по ведрој атмосфери, шалама и подвалама, тако да се веома често цијела кафана „орила од смеха“. Нушић наглашава да су нарочито биле „знамените“ партије мице и жандара које су стварале ту особену атмосферу, а поготово су привлачиле публику партије жандара које су „сваког боговетног дана играли кир Гуша Боди и кир Јовица Барловац“.[30] Гуша је био духовите, а Барловац пргаве нарави, тако да би се кибицери брзо сврставали у два супротстављена табора и правили бројне шаљиве досјетке на рачун пораженог картароша. У „Гушанчевој кафани“ најбоље се могло препознати колико је трговачка чаршија била немилосрдна према свима онима који су доносили новитете у Београд, а Нушић на примјеру исмијавања „цилиндраша“, тј. оних који су носили нови и помодни тип шешира, показује колико је чаршијски дух знао да буде пакостан и заједљив.

Нушић не заборавља да исприча и чувену анегдоту која се одиграла између газде Николе Гушанца и Мише Молера, када је Гушанац наручио од сликара да му уради портрет. На наговор газде Јовице Барловца, Миша Молер је намјерно урадио Гушанчев лик тако да буде потпуно непрепознатљив на слици. Тек кад се читав случај завршио тужбом код управника вароши, Молер је признао шта се налазило у позадини израде ове слике, а газда Гушанац се одобровољио и откупио ту наручену слику, упркос томе што није личила на његов портрет. Запис о Николи Гушанцу добија и сасвим необичан епилог у Нушићевом подсјећању да је својевремено кнез Милош Обреновић једну „љубавну аферу“ између Гушанчеве жене Стамене и њиховог комшије Спасе Миловановића, завршио тако што је наложио да Гушанац и Миловановић „замене жене“ и да се наново вјенчају: „Тако комшије промене жене и врло су лепо живели као комшије, а њихове жене као комшике“.[31]

Можда се баш на примјеру приказивања атмосфере из „Гушанчеве кафане“ може показати као дјелимично утемељена једна ранија слободна претпоставка да је „Нушић показао да анегдоте, шале, вицеви, нису подукт београдске боемије, већ се она, београдска боемија, наставила на дух трговачке чаршије, Зерека, где је Нушић рођен и где је његов отац имао дућан“.[32] Иначе се у досадашњим књижевним погледима на особености београдске боемије на крају 19. вијека, међу којима су можда нјајпознатији записи хрватског књижевника А. Г. Матоша, настањеног једно вријеме у Београду и честог актера и свједока тих боемских окупљања, усталила разложна претпоставка да су весела атмосфера, виц и досјетка, као и разнолике анегдоте, потицали од писаца и глумаца из беомских кафана. Независно од тога, поред ове блискости у оштроумљу и импровизацији духа, заједничка особина трговаче чаршије и боемских кафана састојала се у снажном отпору према туђинским утицајима, надолазећем и често сасвим иритантном „новом свету“, као и потискивању традиционалног начина живота. Нушић је на основу породичног поријекла одлично познавао живот трговаче чаршије, а на основу својих кафанских дружења и живот књижевне боемије, тако да је на захваљујући томе „стекао интензивно и увек живот осећање карактеристика наше средине“,[33] што му је касније помогло да створи дјела у којима је дата изврсна комична и свака друга, психолошка, социолошка и антрополошка, карактеризација нашег националног менталитета и нарави.    

2.7.Нушић описује и бројне драгоцјене новитете и важне датуме из београдског живота у 19. вијеку, који су отварали нове духовне видике и квалитет постојања. Указује на заснивање српског бродарства 1853. године, на прве лађе које су допловиле у Београд, на покретање сталне бродске линије између Београда и Земуна, као и на успостављање првог телеграфа почетком 1855. године. Подсјетио нас је на први долазак Француза на Дунав, на отварање прве београдске берзе, на прве положене адвокатске испите у Београду. Указао је на  једне карактеристичне  изборе народних посланика за варош Београд 1858. године, за каснију знамениту Светоандрејску скупштину, на значај „Грађанске касине“, на „Прво стрелиште београдско“, на „прве културне ласте“ у Београду, на „нашу војну музику“, на „прву српску оперу“, на прве балове који су настали 1834. године у Крагујевцу, да би дошли у Београд тек 1838. године. Нушић описује и једну „љубавну причу“ између Србина и Туркиње, из устаничких година на почетку 19. вијека, која је подјећала на Ромеа и Јулију. Указао је на покретање 17. марта 1867. године „првог српског дечјег забавишта“, које је носило озбиљно име „Морална школа“ и сл. Након одласка Турака из Београда 1867. године, почео је да се развија и „први ноћни живот старог Београда“, најприје у кафанама „Сребрна кугла“, „Грозд“, „Црногорац“, „Лука Вукаловић“, „Краљевић Марко“, „Црни коњ“, „Златни топ“, „Мала Варош-капија“, а један о најредовнијих актера у животу тог ноћног Београда био је гласовити пјесник Ђура Јакшић. Нигдје се тако добро, као у наведеним записима, не препознаје Нушићева свијест о томе да је Београд у 19. вијеку израстао у особеног „књижевног јунака“, у ентитет који је постао више од једног града и више од престонице једне државе, да је у њему сабрано духовно јединство цјелокупног српског народа, те да је стасао у регионални центар у којем су се укрштали путеви, народи и њихове културе са читавог југоистока европског континента.

Посебно су приказани први јавни локали у којима су Београђани почели да излазе породично на пиће, ручкове или вечере, као и да заједно гледају прве позоришне и концертне представе. Као први јавни локал те врсте Нушић издваја „Манојлову башту“ на Зеленом венцу, у којој је почело још 1834. године први пут да се точи пиво у Београду. Промијењеној физиономији јавних забава, које су од народних „теферича“, рингишпила и бравурозних циркуса, прерасле у културне догађаје, посебно су допринијели „Читалиште“, „Зданије код Јелена“ и кафана „Круна“, у којима су одржане прве сталне позоришне и концертне представе у Београду. Нушић напомиње да су у октобру 1846. године у „Читалишту“ концертирали Ернст и Колман, да су иза тога почели да долазе бројни музичари и композитори, попут младога Штрауса, сина гласовитофа Јохана Штрауса, те да је 1848. године „концертирала“ пјевачица Балниковска из Кракова. Из новинских вијести, сазнајемо да је у Београду 13. новембра 1855. године извјесна „господична Хагенова“ отпјевала двије „бравурне арије“. Нушић не заборавља да укаже на чињеницу да је средином 19. вијека успостављен корзо или београдска „променада“, која је била праћена музиком војног оркестра и другим популарним садржајима, а постала је веома брзо стјециште младих и старих становника, путника намјерника и страних гостију града и сл.

Важну улогу у том јавном животу Београда одиграла је и „Позоришна кафана“, која се налазила наспрам Народног позоришта, на углу Позоришног трга, а након гашења „Дарданела“ привукла је у себе велики број боемских гостију. Први њен кафеџија био је Мита Барзђан, а „најсјаније доба Позоришне кафане“, представља вријеме када је њоме управљао Пера Сотировић са Умке, крајем 19. и на почетку 20. вијека. Тада су у кафани направљене посебне „нише“ у којима су се окупљала различита угледна друштва политичара, чиновника, књижевника и умјетника. Нарочито је био познат сто министра Паје Маринковића, за којим је између осталих сједио и сам Нушић, а такође и комичар, књижевник и глумац, Брана Цветковић, писац и новинар Пера Талетов и др. У „Позоришну кафану“ долазили су приликом боравка у Београду и Светозар Ћоровић и Алекса Шантић, А. Г. Матош и Милан Плут и сл.Нушић на интересантан начин описује преображај боемске атмосфере у „Позоришној кафани“, управо на примјеру одијевања и изгледа власника кафане Пере Сотировића. Дошао је са Умке зарастао у браду, у изгужваном одијелу, са шареним прслуком, дебелом ћилибарском муштиклом и дебелим ланцем од сата. Након тога је у боемском кафанском амбијенту почео да се прилагођава новој средини: „На њему су сад већ испеглане панталоне, кратко штуцована брада, беле и зувек чисте манжетне са богатим златним дугметима, танак ланац на прслуку и танка ћилибарска муштикла“.[34] Гости „Позоришне кафане“ основали су или обновили бројне значајне листове, попут Звезде или новопокруте Трибуне у којој је Нушић, како смо на почетку овога огледа нагласили, објављивао у наставцима записе из београдске „полупрошлости“. Нушић са нескривеном сјетом не заборавља да нагласи како је Велики рат угасио „Позоришну кафану“ и оставио велику празнину у јавном животу послијератног Београда.

Нушић наглашава да је прво српско дечје забавиште у Београду основао негдашњи крагујевачки учитељ, а потом ћупријски парох, Татомир Миловук. Непосредни подстицај за овај подухват почивао је у чињеници да је остао удовац са шест одраслих и образованих кћери, те да је покренуо „Моралну школу“ како би управо за њих пронашао посао. Школа је званично отворена 17. марта 1867. године, „с одобрењем Министарства просвете и одобрењем архијерејских власти“, а посјећивала су је дјеца узраста од двије до седам година, „дакле пре него што ступе у основну школу“.[35] Нушић је сигуран да је та школа оставила веома лијеп утисак у јавности, а као потврду наводи похвални чланак који је о овој институцији написао књижевник Матија Бан у часопису Световид.

Нушић као педантни хроничар наводи да је први бал у Београду, послије онога крагујевачког, одржан 27. јануара 1838. године и да га је „давао енглески конзул Хоџес. На овоме балу је и „сам кнез Милош водио коло“.[36] Десетак дана иза тога и на самом српском двору је одржан бал у почаст истог енглеског конзула. Потом је 1839. године Јеврем Обреновић одржао бал на коме су били присутни, руски, аустријски и енглески конзул и све тадашње „више чиновништво“. Први јавни бал приређен је у Београду 4. септембра 1840. године, поводом рођендана кнеза Михаила и сл. Касније су кнез Михаило и кнегиња Јулија подигли организацију балова на знатно виши ниво, а посебно су тоалете учесника биле актуелне и сагласне са гардеробом у Бечу или Пешти. „На баловима се развило једно безгранично оговарање“,[37] што је такође било у духу гласовитих европских балова из наведених великих градова. Нушић напомиње да су жене прве почеле да се облаче на балски начин, а затим наглашава да је у новинама забиљежено да су на једном балу 1863. године код мушкараца „почеле да се виђају машне и то црне на кошуљи; дотле их је ретко ко носио“.[38] 

3.0.Нушићеви записи, цртице и сјећања о Београду „из полупрошлости“, тј. из 19. вијека, прожети су снажним емоцијама и искреном оданошћу коју је осјећао према родном граду. Красе их изразито прецизна топографија, описи градских квартова, прикази знаменитих људи, угледних породица и важних догађаја, као и обиљежавање знаменитих институција и грађевина, међу којима су кафане имале посебно значајно мјесто. У жанровском погледу се ради о изразито хибридном тексту у коме препознајемо одлике документарно-мемоарског казивања, историографских и социолошких студија, етнографских записа, путописних дескрипција,  кратких прича и цртица, фотописа и илустрација, у којима Београд и његови становници добијају изразиту просторно-психолошку карактеризацију и доживљено разнолико лице. Београд у сјећањима Бранислава Нушића је баш онакав какав је био у стварном животу, синтеза старог и новог, домаћег и страног, спој изразите духовности и свакодневне баналности, културе и некултуре, политичких страсти и непомирљивих размирица у јавном животу. Био је то Београд у коме су се интензивно укрштали живот периферије и центра, а изнад свега град у коме никада и никоме није могло бити незанимљиво и монотоно. У том смислу је и читање ове врсте Нушићеве прозе изазов и аутентично искуство прве врсте.   

---

[1]Josip Lešić, Branislav Nušiž – život i djelo, Sterijino pozorje-Matica srtpska, Novi Sad, 1989, str. 147.

[2]Бранислав Нушић, Из полупрошлости, Сабрана дела Бранислава Нушића, књ. ХХII, избор и редакција Љубиша Манојловић, Београд, 1966, стр. 50.

[3]Исто, стр. 112.

[4]Исто, стр. 51.

[5]Исто, стр. 58.

[6]Исто, стр. 59.

[7]Исто, стр. 59.

[8]Исто, стр. 61.

[9]Исто, стр. 63.

[10]Исто, стр. 80.

[11]Исто, стр. 84.

[12]Исто, стр. 85.

[13]Исто, стр. 112.

[14]Исто, стр. 111.

[15]Исто, стр. 113.

[16]Исто, стр. 123.

[17]Исто, стр. 130.

[18]Исто, стр. 148.

[19]Исто, стр. 201.

[20]Исто, стр. 201.

[21]Исто, стр. 208.

[22]Исто, стр. 208.

[23]Исто, стр. 208.

[24]Исто, стр. 208.

[25]Исто, стр. 203.

[26]Исто, стр 203.

[27]Исто, стр. 204.

[28]Исто, стр. 214.

[29]Исто, стр. 241.

[30]Исто, стр. 341.

[31]Исто, стр. 349.

[32]Славица Дејановић, „Из полупрошлости“, Бранислав Нушић – српски писац, Филозофски факултет, Косовска Митровица, 2015, стр. 345.

[33]Велибор Глигорић, Домановић-Нушић,  Штампарија Белетра, Београд, 1938, стр. 14.

[34]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр. 234.

[35]Исто, стр. 223.

[36]Исто, стр. 253.

[37]Исто, стр. 259.

[38]Исто, стр. 258.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: