О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ХАРАНГЕ

Велимир Савић
детаљ слике: Pixabay

Уроњен у магли ситних лебдећих капљица у раскошном купатилу хотела "Роyал Дутцх Лион", дуго и упорно се ослобађам невидљиве, али тако присутне нечистоће и неспокојства коју са собом носи свако веће путовање, посебно у иностранство. Млазевима воде без реда шарам по кожи што је још увијек веома затегнута преко мог тијела и на то сам веома поносан, ма како то нарцисоидно звучало. Зашто не, и то је плод мога рада; годинама се свакодневно бавим разноврсним спортовима - неки су екстремни; често сам се излагао крајњим напорима док су други одмарали у хладовини. Дубоко вјерујем у гесло “у здравом тијелу здрав дух” што јесте латинска максима – али грчки идеал. Планирам стога већ рано ујутро да отрчим до Шевенингена, неких десетак километара, а касније ћу обављати оне многобројне послове који са собом носе – моје сада одгурнуте бриге. Уосталом, сваки нови град, ма колико велики био, најлакше и најсигурније упознам тако што му у отприлике два јутра оптрчим најважније улице. Кући би ми рекли да сам луд, али овдје је то сасвим нормална ствар.

Хотел је невелик, али баш то ми се свиђа, веома је луксузан, опремљен искључиво стилским намјештајем, и ја из удобности своје собе оријентисане према дворишту некако против своје воље, али ипак заинтересован, гледам како се у кућама преко пута пале свјетла и почиње ноћни живот... Овдје у Хагу, сјевер је то ипак, вечери и нема – никако не можеш доживјети онај лагани сумрак као код нас. Дуг је дан, никад доћи до ноћи, нема онога тананог, финог, полупровидног прекривача који прија, и некако исцјелитељски благосиља човјека спремајући га на лудости које доноси тама. Но, не осјећају се ти људи тамо као у излогу иако немају завјеса, слободни су некако, огуглали ваљда на погледе преко пута, и као у неком камерном театру, глуме себе свако вече. Публика ако хоће да гледа – то плаћа отприлике 200 евра, колико је пансион дневно.

Е, то код нас не би могло тако...

Намјерно се не бришем, пуштам да ме расхлађују клизеће купасте капљице; немаран, остављам на тепиху мокре трагове који ме, тешки, исувише подсјећају на оне чувене Гаврилове стопе утиснуте у бетон у Сарајеву код некада Принциповог моста, сада опет Латинске ћуприје... Не облачим се, не вриједи, у хотелу је више од педесет камера, поуздано то знам; вјерујем да сам системски надзиран, па допуштам себи да се тако го перверзно осјећам – као какав егзибициониста. Стога, између мене и оних гологузих преко пута заправо и нема неке разлике, осим што се они, видим, таман спремају да вечерају некакву рибу. По вину, бијелом, и начину како их гутају, па залијевају уздигнутих глава – као фоке, држећи их за реп, рекао бих да су то усољене харинге... Силазим на вечеру, опрезан сам шта ћу да наручим, јер знам да им је храна ужасна. Обрадован сам, конобари кажу да је овдје печена јагњетина одлична; али донесоше ми заиста специјалитет – младу јагњетину у маринади од мармеладе! Заиста, колико год да сам добронамјеран, све ми се чини да је овдје посриједи нека превара и клопка – јер ко би нормалан имао срца да мармеладу маже по јагњетини.

Обавјештен сам рано ујутру да сам сасвим сигуран, јер су агенти у цивилу задужени за моју безбједност чим напустим хотел. Но, ја сам истрчао и ударио такав темпо већ од рецепције да не видим ко би ме пратио... Отрчао сам на обалу, у Шевенинген, заобилазницом која води тачно између Трибунала и Међународног суда правде што ће рећи између Сциле и Харибде, па онда дугачком улицом /Схевенигенвег/ којом су се нанизале амбасаде, конзулати и куће богатуна све до обале. Та плажа ме уопште није импресионирала... Било је топло, али нико није улазио у воду. Сјеверно море је тако хладно да заправо Холанђани тамо не пливају него на плажу дођу онако, скину се у купаће гаће или костиме... шетају, леже, безбрижни су, ту поред воде. Нико нигдје не жури. Али... не могу да се томе начудим, некако су и мушкарци и жене непрепорционални, рахитични, или кривоноги, или чудно црвене коже. Сат сам времена посматрао људе како пролазе док нисам видио једно чељаде, неку црнкињу (очито са Суринама) која је изгледала врло лијепо. Питам се; шта их искривљује тако? Је ли то можда равница или је депресија од које чак и њихове краве тако луде, јер су испод нивоа мора. Покушавам да будем објективан – јер ја сам и сликар, само је то довољно да обожавам Холандезе. Али не могу да их уклопим у каноне љепоте које су постављали грчки кипар Поликлет и касније Леонардо... нема тих пропорција, узалуд их тражим.

Холандија фантастично чува монопол на сјеменима цвијећа, кромпира, крупне стоке за расплод... Но, наша је предност у фенотипу, у антропологији људи. Није то (не дај боже) расна теорија, то је објективно – замислите само богатство и љепоту једне наше групе, рецимо динарида... Како је дивно видјети тај људски потенцијал који се шета Јадранском обалом.

Враћам се трчећи... Једноличне и некако сувише мрке хашке фасаде од тамноцрвене цигле стапају се у мом замагљеном видокругу у некакав бескрајни мутни канал, готово валов... Журим, трчим, прогањају ме, кидишу за мном оне одгурнуте бриге. Ваља наставити одложени посао. Улоге се знају; они могу доста тога да прогутају и сваре – на јеловнику су сада и харанге. Видим – рибе су почели да хватају од главе. Све ми то ужасно смрди – млазевима непроливених суза бјесомучно шарам по тијелу; дуго, упорно, и безуспјешно се покушавам ослободити све те нечистоће и неспокојства као жена послије силовања...

Бавим се спортовима, неки су екстремни.

Поносан сам на наш Дух, и Оца и Сина.

Поносим се нашим лијепим људима.

Но, ови су способни, колико год да се не уклапају у каноне љепоте. Отимају земљу од оног суровог и хладног мора. Гутају пријесну рибу. Надзиру нас, и не трче за нама. Не трче, не журе, одавно су у предности и чувају своју снагу. Они не трче, нас увозе да трчимо за њих. Како да трче са пријесном рибом у стомаку? Ми смо голи зато што желимо да будемо обучени, а они су голи зато што хоће да се скину.

Но, и ми можемо као и они.

Све је то плод рада на вјеровању.

Пркосим! Наручујем пријесне харинге за вечеру. Тражим да ми их кувар премаже мармеладом. Он, згранут, глуми да то равнодушно и споро ради... Покушава да ме изнервира – рекао бих. Он не зна да ћу то и без забацивања главе прогутати.

Кући би ми рекли да сам луд – али то је овдје нормална ствар!


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"