детаљ слике: КРК Арт дизајн-град краља Соломона

Трећу главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 4

4.

„Реци ми како се то у Гату завршило?“ – упита Соломон. „Како је могуће да Давида нико није тражио? Јеси ли ти имао проблема због њега?“

О још како! Те ноћи сам наредио да се све спакује за повратак у Ашдод, а рано ујутро смо се упутили на сасвим супротну страну. Зауставили смо караван и смјестили се у једнупећину, на очигледно запрепаштење моје послуге. Послао сам једног од мојих момака да однесе глас Давидовим људима који су се улогорили сјеверно од Гата, тако да је већ до вечери сва пећина и простор око ње био испуњен народом. Као што знаш, то су све били људи Израиљци, незадовољни Сауловом тиранијом и самовољом. Јесте да Саул  није владао дуго, али је владао лоше. Сва његова владавина била је испуњена трзавицама и напетошћу, јер је био човјек несигуран, несталан, превртљив и плашљив. Он је изневјерио очекивања многих у Израиљу, што је само учврстило Давидову славу и убрзало његов долазак на власт. Давид је то знао, јер је био човјек из народа. Он је знао како народ размишља, шта мисли, чега се плаши, шта очекује... Зато се трудио да народу да то што народ очекује – славу и хљеб; славу кроз побједе над непријатељима и хљеб кроз мир који ће осигурати тим побједама.

Ах, да – питао си ме за Ахиса и шта је било послије... Ту у Одоламу сам се задржао два дана. Када су дошла Давидова браћа и када сам се упознао с њима, вратио сам се у Ашдод. Кући – напокон. Међутим, већ сутрадан, док се још нисам честито ни распакаовао, дошао ми је Ахис. Био је прилично љут и увријеђен, јер му је неко јавио да је онај момак ипак био Давид и да сам га ја извео из града и сакрио. Мислим... ипак је он према мени имао велико поштовање (као и очекивања!), тако да ми тај сусрет није био нарочито неугодан, али, с друге стране, он је један од краљева филистејских и то је представљало велику и важну чињеницу која се није могла занемарити.

Још са врата, прије него сам се снашао, оптужио ме је за издају. Иако сам то, на неки начин, и очекивао, ипак ме је збунило како су се ствари брзо одвијале. Није било времена за неки конкретнији план... Зато сам Ахиса позвао да остане код мене и да на миру разговарамо. Успио сам да га убиједим да Саул планира војни савез са Феничанима и да је, осокољен тим планом, побиједио Амаличане, а следећи корак је напад на Гат. Рекао сам му да је Давид дигао побуну против Саула и да бисмо то могли да искористимо да добијемо на времену и припремимо се за Саулову офанзиву. Повјеровао је. И сам је додао пар реченица које су ишле у прилог мојој причи, те је на крају почео и са хвалоспјевима о Давиду, онако како је народ опјевао његов двобој са Голијатом.

Да... и то да кажем – сам Ахис је био срећан што се напокон ријешио Голијата. Рафајефи синови кренули су стопама свог оца. Пијанством су уносили страх у читав град и сви су их се плашили. Голијат је постао права ноћна мора за све становнике Гата и Ахис је већ почео да кује план како да га се ријеши. Тај стари обичај двобоја прије битке, иако то више нико није чинио, Ахис је чувао не би ли се ријешио напасти. Зато је Давид и њему изгледао као Божији благослов. Ето, тако сам и ја ову ситуација окренуо у своју корист. На неки начин, у Ахиса сам усадио поштовање према Давиду и идеју да са Давидом у будућности створи савез.

Тада сам донио одлуку да останем у Ашдоду. Иако сам већину својих послова већ пребацио у Тир, остао сам у Ашдоду да одатле вучем потезе, али првенствено да будем у контакту са Давидом. Одраније сам са Ахисом ушао у један велики план који је, како се касније показало, сам Господ уредио. Наиме, Ахис је тражио да започнем изградњу једног новог града и тврђаве у околини Гата. Однекуда му је на ум пала замисао да сагради нов град у Сиклагу и да тамо пређе са својим двором. Гат је већ постао тежак за живот, иако је било много напуштених кућа које су се могле срушити и дословно сазидати нов град. Међутим, Ахису се већ згадио Гат и гледао је да се што прије исели из њега. Говорио је да је град као жена – брзо се у њега заљубиш, али послије постане само оптерећење, јер се љубав претвори у обавезу, а обавеза у терет. Ја сам са највећом пажњом и љубављу приступио овом послу, баш као што Ахис рече. Међутим, када су радови већ поодмакли и када се већ назирао коначан облик града, Ахис се забавио ратовањима са Саулом и помало посустао у својој првобитној намјени.

С времена на вријеме, од Давида сам добијао поруке преко гласника и наше пријатељство се временом продубљивало. Сада сам и ја све слободније одлазио на израиљску територију и, напокон, добио сам прилику да добијем одговоре на сва своја питања и недоумице о Господу и Закону Његовом.

Захваљујући Давиду, упознао сам свештеника Авијатара. Давид га је склонио код мене за неко вријеме када је Саул убио његовог оца и преко осамдесет других свештеника. Са њим сам дуго и стрпљиво разговарао о свему. Захваљујући његовом стрпљењу, љубави, жељи да ми одговори на свако моје питање, добром познавању Закона Божијег и топлине у начину на који је давао одговоре, ја сам се у потпуности предао Господу и Његовом закону. Отклонио сам у своме срцу и најмању дилему о својој припадност и Богу Израиљевом. Тада сам примио и обрезање и званично постао дио „Божијег народа“. Када се Авијатар придружио Давиду, и даље смо остали у контакту и виђали се с времена на вријеме.

Једнога дана од Авијатара сам добио глас да Саул намјерава да се измири са Давидом. Та вијест ми је била веома сумњива. Сматрао сам да треба хитно да се видимо, те сам тражио начин како да до тог сусрета дође. Разаслао сам гласнике да ми скупе што више информација о Саулу и одговор на моје сумње стигао је ускоро. Поуздано сам знао да је Саулова жеља да убије Давида толико нарасла, да је за Давида даљи бијег постао немогућ. Морао сам да дјелујем брзо.

Отишао сам до Ахиса у Гат и изложио му свој план. Ахис је био одушевљен, јер је вјеровао да Давид може постати његов човјек у борби против Саула. Зато је прихватио моју идеју да доведем Давида до њега. Давид се сложио с мојим планом и пристао је да остане у Гату, глумећи своју срџбу и озлојеђеност према Израиљцима и тобожњу намјеру да им се освети. У ствари, у почетку је мој план био много себичнији него што је то касније сам Господ уредио. Желио сам да осигурам свој мир тако што ћу једним потезом окупити сав свој живот на једно мјесто. Сиклаг је био већ скоро завршен, па сам умолио Ахиса да тамо насели Давида и његове људе. Када је Ахис пристао и када су се Израиљци населили у Сиклагу, ја сам сво своје имање пренио и сам се населио тамо.

Мојој срећи није било краја! Послови са Феничанима и Египћанима цвјетали су, градња Сиклага се приводила крају, а Ахис је постао мој дужник сматрајући да сам то све учинио њему за љубав. Са Авијатаром сам се још више зближио и постали смо искрени пријатељи. Осјећао сам да Дух Божији лебди над овим градом. Нешто око годину ипо дана живјели смо у миру и срећи у Сиклагу. Давид је често излазио са својим људима и ратовао против околних насеобина који су настањавали остаци туђих народа, заједничких непријатеља и Филистеја и Израиљаца. Са сваког од тих похода враћали су се као побједници, доносећи велики плијен, тако да је Сиклаг ускоро постао богато мјесто. Оно што ми се није свиђало јесте много крви проливене у том походима, јер Давид је имао специфичну тактику: побити све живо у тим насеобинама, како не би остављао свједоке за собом, а Ахису је говорио како ратује против Израиљаца и отима плијен од њих. То га је учинило великим у Ахисовим очима, а ја сам стално страховао да Ахис не сазна да га Давид вара. Но, благослов Господњи очигледно је био на Давиду, без обзира на моје стално чуђење зашто Господ допушта толико крви.

У ствари, ма колико ми је Давид био драг (а био ми је један од најближих људи у животу), у моје схватање Свудаприсутнога никада се није уклапао човјек попут њега – увијек сам сматрао да миљеник Божији и неко ко се у свом животу тако искрено предаје у руке Божије никако не би смио да пролива људску крв. А Давид, не само да је проливао потоке крви свуда око себе, него је био убијеђен да за Господа чини једину исправну ствар! Он је сасвим искрено и потпуно убијеђено да је то воља Божија затирао читаве градове, убијајући и тек рођену дјецу, а да при томе никада није осјећао ни најмању грижу савјести. Међутим, тек касније, много касније, схватио сам да прави миљеник Божији и није Давид...

„Него?“ – збуњено упита Соломон.

О, помислих, када ћеш схватити! Придигавши се на лежаљци и пригушујући страст која се одједном разбукта у мени да браним тај став, глас ми задрхта и зазвуча некако пиштаво. „Соломоне, дијете моје, отвори очи и уши, ослободи тај дух којег ти Бог даде да чиниш правду Његову! Ти си изабран и теби је дато! Ти си миљеник Божији! Немој да се правиш невјешти и да се понашаш као они твоји свештеници... Један је задатак дат Саулу, други Давиду, а трећи теби! Теби није дато да слушаш шта кажу твоји саплеменици, нити ти је дато да слушаш своје војводе... Теби је дато да слушаш СВОЈЕ СРЦЕ... јер кроз њега говори САМ БОГ!!! Човјече, па теби је дато да будеш најмоћнији на земљи...“

Закашљах се од узбуђења и од труда да пригушим глас. Ипак је кућа била опасана чуварима, а наш разговор није био за њихове уши. У налету кашља, једва промуцах, бијући се у прса да дођем до ваздуха: „Опрости, царе мој, на ријечима једног излапјелог старца...“

„Молим те... – скочи Соломон, рекох ти већ да нисам овдје дошао као цар, већ као твој ученик. Ти си мој учитељ и тако је било од кад знам за себе, тако ће бити док знам за себе! Није ме брига, бар не вечерас, што носим царска обиљежја, што око твога дома стоји стража, што... Дошао сам по још један савјет, али ми ти сада говориш ријечи које су ми некако далеке и стране! Реци ми отворено, шта покушаваш да ми кажеш?“

„Сједи... Покушавам да ти кажем баш то што сам ти рекао – да си ти избраник и миљеник Божији. Не видим шта ти ту није јасно?“

„Шта ми ту није јасно!? Па, ништа ми није јасно. Зашто би Бог мене изабрао, шта сам ја пред Богом да будем миљеник Његов и изабраник Његов? Ето, то ми није јасно!“

Сада се већ понашао се као дијете. Такав исти је био када сам му први пут рекао да вјерујем ће он бити цар. Свако други би био пресрећан, а он... он се наљутио на мене и данима се дурио сматрајући то за увреду. Срећом, знам га од његовог рођења и знам да је он човјек који иде само на сигурно. Он је потпуно другачији од његовог оца који је знао често ставити на коцку све што има, вјерујући да га Бог води. И јесте, водио га је, али сам понекада мислио да је луд и да превише ризикује. Соломон – не. Он говори и чини само оно у шта је сасвим сигуран и никада не ризикује. Обично то није добра особина, али срећа је у томе што је изузетно интелигентан и што има дар од Бога да брзо сагледа све могућности и донесе закључак. Ријетко је када гријешио у закључцима. Због тога сам га увијек волио и рад с њим представљао је право задовољство. Зато сам одлучио да идем до краја, да у овоме не посустанем док год не схвати и прихвати своју улогу.

Оштро и без много снисходљивости према њему, постављао сам питања: „Јеси ли ти цар или неко други? Је ли тебе или кога другог Бог уздигао на престо Израиљев? Је ли теби или неком другом Бог дао оволико царство, благослов да Му сазидаш дом, све те народе који су под твојом влашћу и сво то богатство земље коју је још много генерација прије тебе Бог обећао твом народу? Зар не схваташ да се у теби испуњава пророчанство дато праоцима? Зар си слијеп кад не видиш да се оно о чему су маштали и Авраам и Мојсије испунило сада пред тобом и у теби? Ко је господар `Обећане Земље`? Шта још треба да ти кажем, на шта још да укажем да би ти то схватио!?“

На мој помен Авраама и Мојсија, он се скаменио. Као да је видио њих саме и као да је тек сада почео да схвата о чему му говорим. Али, није у томе проблем. Тачно сам знао шта га мучи и одлучио сам да га погодим директно у то мјесто, да га доведем пред њега самога, да га суочим са оним што је представљало највећи проблем. Зато сам тихо и смирено, колико ми је узбуђење дозвољавало, рекао: „Да, дијете моје, ти си миљеник Божији, ти си изабраник, а не Давид, не твој отац, него ти...“

Соломон ме је погледао, а у његовим очима видио сам опет оног истог дјечака који је у свом оцу гледао оличење Божанске благодати на земљи. Није често имао прлику да сједи у очевом наручју. Виђао га је ријетко, али увијек са дивљењем и најдубљим поштовањем. Увијек га је тако гледао. Увијек је у Давиду видио свемоћног борца за Божију правду, титана који је убио Голијата, покорио све народе свијета и бацио их пред ноге Господње. Давид је увијек био тај којем сам Бог говори, који представља слику Божију на земљи. Давид је увијек био силни ратник, непобједив, наустрашив, могао је све, знао је све...

А ја сада „рушим“ ту слику и на то мјесто стављам њега, дијете Давидово, сина, дјечака који је одрастао дивећи се оцу. Ја сам тај дрзник који руши највећег на свијету са пиједестала побједника. Ја, којем се до данас дивио читавог свог живота, омиљени лик, „откривам своје право лице рушитеља“, „уништитеља митова“ и „затирача дјечијих снова“. Да, чврсто сам ухватио и продрмао саме темеље свега на чему се градио његов лик. Знам, неће ово бити ни мало лак задатак.

Зато сам само шапнуо: „Да, Соломоне... ти, а не Давид...“

Наставиће се ...

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на слику.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: