ВЛАДИСЛАВ РАДУЈКОВИЋ: ВРЕМЕНА СЕ МЈЕЊАЈУ АЛИ ЧОВЈЕК ОСТАЈЕ ЧОВЈЕК
Неда Гаврић
детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art
Владислав Радујковић: Времена се мјењају али човјек остаје човјек!
Владислав Радујковић рођен је у Бањој Луци 1973. г. у свештеничкој породици. Његов отац протојереј-ставрофор Ратко Радујковић, познат је у бањолучком крају као свештеник који је много урадио на пољу обнове Цркве, како у духовном, тако и у грађевинском, као и у културном смислу. Обнављао је угашена и забрањена удружења, као што је СПД „Јединство“, Коло Српских Сестара, црквени вртић „Анђелак“ и др. Мајка Бранка, изванредан сопран, долази из музичке породице, па су Владислав и његов старији брат Александар одрасли уз музику, али и умјетност уопште (Александар је био прва виолина Народног оркестра РТРС).
Владислав је у родној Бањалуци завршио Нижу музичку школу и то 6 разреда теорије музике (солфеђо) за 3 године. Двоумио се да ли да упише и Средњу музику школу, али је превагнула очева жеља, те он одлази у Београд у Средњу богословску школу. Тамо је научио да слика иконе по технологији Х вијека, али је и годинама дириговао школским хором (октетом), као и пјевао у неколико београдских црквених хорова.
Завршетак средње школе и упис на Теолошки факултет поклопио се са страшним ратним дејствима у тадашњој Југославији, те се он у Београду, као студент, сналази и издржава сам себе захваљујући сликању икона и музици. У то вријеме је свирао гитару у једном музичком саставу који је комбиновао ромску музику, руске романсе и српску народну музику. Вријеме које је могао да посвети свом родном граду искористио је да помогне СПД „Јединство“ као солиста, а касније је са тим прослављеним хором учествовао на међународним такмичењима и освајао многе престижне награде.
У Бањој Луци учествује на 3 фестивала староградске пјесме, као извођач, и на сва три односи награде.
По завршетку студија, од децембра 1999. службује у Бањој Луци као ђакон при Саборној цркви Свете Тројице, са следећим задужењима: рад са омладином (оснивач је Светосавске Омладинске Заједнице), рад с медијима у РС и црквена администрација. Године 2004. одбранио је магисатрски рад „Однос СПЦ с медијима“ на Комуниколошком факултету Универзитета „Апеирон“ у Бањој Луци, а наставља да ради са СПД „Јединство“, као солиста. Владислав је написао и 4 романа са библијском тематиком, од којих је један „Моја браћа Давид и Голијат“ имао већ два издања. Ускоро се очекује и издање остала три романа. Због тешке болести двије кћерке (Марије и Софије), 2008. г. сели се у САД, гдје службује као парохијски свештеник у Њујорку, као и у парохијама у Њу Џерсију. Тренутно не врши службу парохијског свештеника, али се активно бави производњом умјетничких предмета за цркве и вјерске објекте (власник је Art Studio “Charisma”) и музиком.
Од 2022. г., заједно са својим пријатељима из Београда (Растко Аксентијевић, продуцент - Студио „Спарта“ и Ангела Касијани, сопран) компонује и ради на снимању музичког албума необичног звука. Албум ће садржати пјесме српске традиционалне духовне/изворне музике уобличене у савремени ритам и аранжман. За сада је могуће чути само двије пјесме са будућег албума: „Машала“ и „Кумрија“. На основу звука којег чујемо у „Кумрији“ и „Машали“, јасно је да Владислав тежи новом музичком правцу. Тај правац има и своју едукативну сврху, јер има за циљ да повеже традиционалну српску духовну и изворну музику са младим генерацијама. Истовремено, албум је замишљен да буде интегрални дио World Music сцене.
Књижевна радионица Кордун, на радост многих читалаца, објављује поглавља из Вашег романа „Моја браћа Давид и Голијат“. Сарадња датира још одавно. Како је заправо дошло до сарадње са нашом књижевном радионицом?
Од мог доласка у САД 2008. г. познајем Г. Илију Шаулу, као човјека који изузетно цијени умјетност генерално, а нарочито лијепу ријеч. Наше дружење је отпочетка било проткано идејама како да опелеменимо нашу заједницу у овом дијелу свијета, па његово занимање за мој књижевни рад није ништа необично. Једном приликом, у разговору о књизи коју сам завршавао, упитао ме је шта намјеравам да урадим с текстом, а наком мог неодлучног одговора, предложио ми је да „Кордун“ буде издавач. И тако је почело... Роман је веома брзо распродан, па сам се обратио мојим старим пријатељима из „Катена Мунди“, који су радо прихватили да штампају друго издање. Прво издање, опет захваљујући ентузијазму Г. Шауле, имало је своју промоцију на америчком тлу, као и у мојој Бањалуци, а друго издање је пропраћено дивном промоцијом у Београду.
Ова чудесна књига је заправо прастари рукописпронађен у Цариграду који нам објашњава градњу Соломоновог Храма и постање Израиљевог царства. Какве су повратне реакције читалаца? Да ли су њихове реакције синхронизоване са Вашом поруком коју сте им хтели пренети?
Од већине читалаца моје књиге, а који су ме контактирали, добио сам позитивне реакције. Међутим, било је и оних који су ми рекли да нису могли да „похватају конце“ и ухвате нит књиге због много „чудних“ имена, топонима, успутних догађаја који промичу поред главних ликова. Тада сам схватио да се моја књига исувише ослања на библијску причу, а да нису сви упознати са оним о чему говори Библија. На жалост, још увијек има много оних који никада нису прочитали или бар прелистали Библију.А ја сам се надао да ће их мој роман „Моја браћа Давид и Голијат“ заголицати да га упореде са оригиналном библијском причом или да се бар упознају са тим сегментом Библије који мој роман обрађује. Колико сам у томе успио – не знам, али бих био пресрећан да чујем да је неко узео Библију у руке због онога о чему ја пишем.
Дакле, то је била моја идеја и жеља док сам писао роман, који од миља зовем „Браћа“ – да читаоце, посредним путем, приведем Светом Писму. Такође вјерујем да је Библија/Свето Писмо културолошко-цивилизацијски феномем, попут Курана, Талмуда, Багавад Гите итд. којем сваки културан човјек треба да приђе, без обзира да ли је узима у руке као „записану Ријеч Божију“ или књигу која је једна од најстаријих књига на свијету.
У неколико наврата сам, још одавно, покушавала доћи до Вашег романа путем онлине продаје књига и на свакој страници је писало да је књига распродата.Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд, те једоступна за куповину путем линка на њиховој страници. Имате ли сазнања колико примерака тј колико читалаца је своју личну библиотеку употпунило и обогатило управо Вашом књигом?
Од Вас и још неколико особа сазнајем да књига више нема у продаји или, можда, има свега неколико примјерака. Ја у својој личној библиотеци имам свега неколико примјерака... То ми говори да је роман пронашао свој пут до читалаца, што ме посебно радује. Међутим, у договору са књижевном радионицом „Кордун“, обезбиједили смо објављивање дијелова тог романа, док се не објави у потпуности за неколико мјесеци, те ће тако роман бити „онлајн“ доступан свима који желе да га прочитају. Рецимо да је то нека врста поклона свима који су га тражили на полицама књижара, а нису успјели да га нађу.
У припреми су још три нове књиге, о чему је реч?
Још док сам писао „Браћу“, жеља ми је била да то, у будућности, буде трилогија, чији је заједнички именитељ старозавјетни Храм. На тај начин, обрађујем неколико важних историјских момената из историје јерусалимског Храма. На крају, умјесто три, дошао сам до четири књиге...
Једна од њих (и хронолошки би требало да буде прва у том низу) зове се „Скинија“. Тај роман обрађује тему библијске књиге Изласка. Говори о времену Мојсија, времену настанка и улози „Светог Шатора“ (Скиније) који је Јеврејима служио као преносиви Храм неких 250 година, од времена изласка из Египатског ропства, па до градње чврстог објекта у вријеме Соломона (о чему говори роман „Моја браћа Давид и Голијат“, као хронолошки друга књига).
Друга, а хронолошки трећа књига је „Свештеник Бога Живога“ која обрађује вријеме повратка Јевреја из Вавилонског ропства (586. г. пр. Хр.) и обнове порушеног Храма, кроз визуру свештеника тог времена, чији живот је пун духовних успона и падова.
Последњи роман је “Acta Necodemi” („Дјела Никодимова“) који говори о обнови Храма у вријеме Ирода Великог и појаве Месије (Спаситеља) у том Храму. Прича је испричана из угла Никодима, тј. личности која се на неколико мјеста појављује у Новом Завјету – као фарисеј који тајно долази да разговара са Христом и човјек који је сахранио тијело Христово, заједно са Јосифом.
Као што видите, у својим романима обрађујем библијску историју, али чврсто вјерујем да се прича коју причају главни јунаци тих романа може, сасвим лако, смјестити и у данашње вријеме. Времена се мијењају, технологија напредује, али човјек остаје човјек. Или би бар тако требало да буде...
Рођени сте у Бањој Луци у свештеничкој породици али и која је обиловала музичарима. Отуда, из таквог корена је доспео Ваш животни позив али и непресушан извор љубави према музици. Како је текло Ваше одрстање и напослетку Ваша одлука да ипак кренете очевим стопама?
Након Основне школе и завршене Ниже музичке школе у Бањалуци, отишао сам у Богословију у Београд и тако кренуо очевим стопама. Морам признати да ме је љубав према музици вукла на једну страну – у Средњу муизичку школу, а очева жеља на другу страну. Ипак, отишао сам на школовање из Теологије у Београд и тамо остао до краја факултета 1999. г.
Те 1987. г. није било лако рећи својим дојучерашњим школским друговима гдје сам, за какву школу сам се опредијелио, шта ће бити мој будући позив, јер је то још увијек било вријеме када то ни мало није било популарно, нарочито међу градском дјецом. Али, ускоро, многи моји другови почели су да посматрају моје школовање као нешто егзотично, па су почели са питањима, испрва бојажњиво, а временом се нисам могао одбранити од разговора не теме из Библије, хришћанског учења, црквене умјетности... Рекао бих да је временом, међу људима које сам познавао у Бањој Луци, расло интересовање према вјери, а ја сам им био „лако доступан извор информација“. Онда је почео онај несрећни рат и свако је изабрао неку страну у тој експлозији национализма `90-тих година. Овде морам да нагласим да сам био свједок тог националног буђења код многих, без обзира на страну, али то буђење није увијек пратило и неизбјежно врађање вјери, као темељу - на жалост.
Што кроз музику, што кроз умјетност уопште, трудио сам се тада, да допрем до што већег броја људи и одговорим на сва могућа питања о хришћанству, о вјери, о ономе што би требало да обликује тај немушти национални избор, након деценија комунизма. Наравно да ја нисам био сâм у томе, читава једна генерација школованих Теолога је то чинила, али мени и неколицини нас било је дато да „пробијемо лед“, јер су тек иза нас стизали они млађи, који су се школовали `90-тих година.
И данас вјерујем да све што радим - радим у тој служби: да се користим даровима за лијепо и умјетност уопште, које ми је дао Бог, како бих помогао људима да схвате и прихвате љепоту вјере, оне чисте, искрене, а не некакве наметнуте, „институцијализоване“, која искључује другачијег и чини зло другоме.
У Бањој Луци сте својевремено, са још два пријатеља, оформили рок бенд. О ком времену тј периоду Вашег живота говоримо када помињемо овај детаљ из Вашег живота?
Тај детаљ готово да и није вриједан помена... Било је то у Основној школи и то је била само дјечија жеља да се докажемо. Убрзо након Основне школе живот нас је расијао свуда по свијету и заборав је прекрио те дане. Међутим, два члана тог „покушаја“ (Игор Резничек и Александар Саша Панић) данас су врхунски музичари, а захваљујући друштвеним мрежама, с њима сам поново у контакту. На жалост, неки други чланови тог „бенда“ данас нису живи.
Обзиром да сам се последњих година озбиљније вратио музици, ових дана се са Игором и Сашом договарам да покушамо да нешто заједнички снимимо, како бисмо оставили неки озбиљнији траг на те дјечије дане. Та идеја носи са собом и посебан изазов, јер живимо на различитим меридијанима, мада су данас доступна савремена техничка рјешења преко којих можемо да превазиђемо тај физички јаз.
Fra vlad&friends - MASHALA
На једном од раскршћа живота бирате Богословски факултет у Београду. Током студентских дана спајате те две љубави, постајући чланом муичке групе која је у свом извођењу имала разнолике жанрове. По чему највише памтите студентске дане?
На жалост, своје студентске дане памтим по рату, немаштини, санкцијама... Ипак, младост је лијепа, јер има снагу да се издигне изнад сваке муке, сваког недостатка, има жељу да учини нешто велико. Тих година сам имао срећу да сам, заједно са неколико пријатеља, студентске дане проводио уз гитару, која нас је одвајала од сивила свакодневнице. Зарадио се том музиком и понеки динар, што је у мршавом студентском буџету била златна кап! Неки од тих пријатеља су и данас у музици која је њихов животни позив, као нпр. Биљана Матић.
Иако музички састав из тог времена и наша музика нису били на професионалном новоу и нисмо оставили нити један музички запис из тог времена, ипак могу са радошћу да се сјетим многих веселих лица оних који су нас радо слушали и уживали у нашем извођењу ромских, староградских и изворних пјесама. Мене лично је та музика препоручила за учешће на неколико фестивала староградске музике, на којима сам освајао запажене награде. И данас се многи сјете пјесама с тих фестивала, по којима ме памте.
Оно што ме нарочито радује је чињеница да су неки од тих младића и дјевојака, који су тада радо пјевали са нама - данас професионални музичари и пјевачи, са дугогодишњим стажом у Опери Народног Позоришта у Београду, Музичке Академије у Бањој Луци итд.
2000. године у Бањој Луци оснивате Светосавску омладинску заједницу Епархије бањалучке, а 2004. покренули сте Светосавски културни клуб. Такође сте у том периоду магистриралина Факултету пословне економије. Све оно што се чинили за духовни раст и развој свог родног града, и данас живи. Верујем да Вам то много значи?
То је период мог живота из којег радо памтим многе догађаје. Нарочито рођење мојих кћери 2001. г. Такође, то је било једно специфично вријеме када се у „бањалучком ваздуху“ осјећала колективна жеља да се учини нешто велико, битно, да се остави траг. Вријеме рата и разарање је прошло, дошло је вријеме обнове и изградње, почео је Нови Миленијум. Међутим, ја сам себе видио као некога чији задатак је да та „изградња“ не буде само материјална, већ и духовна. Колико је год било важно обновити порушено и запустјело, створити један нови, већи, бољи град, толико је било важно учинити га чврстим у духовном смислу, а ту не мислим само на хришћанску духовност, него на духовност уопштено.
Оснивање културних организација и друштава, обнављање оних заборављених, одавно забрањених, чинило је тај духовни талас живим. Тако је и моја жеља да се у мој град пренесу неке идеје које сам видио у свијету имала своју кулминацију у Светосавском Културном Клубу. Тај клуб је имао задатак да кроз умјетност окупи младе људе и да им шансу да се искажу у ономе што је њихов таленат. Моје највеће задовољство је да памтим неке „клинце“ како покушавају, како праве своје прве кораке у нечему, а данас, након двије деценије, видим их као успјешне и доказане професионалце у томе што раде.
Након неког времена, селите се у Њујорк из приватних разлога. По доласку сте службовали у цркви Светог Саве на Менхетну. Како протичу Ваши први тренуци доласка у Америку?
Долазак у Америку, у Њујорк, није била моја жеља, већ обавеза према мојој болесној дјеци. На жалост, у то вријеме, за њихову болест наши балкански, па чак ни европски простори нису могли да пруже оно што им је пружила држава Њујорк. А ја сам захвалан Богу што сам имао прилику да дођем, да добијем запослење у Њујорку, које ће им то и приуштити.
Саборна црква Светог Саве у Њујорку била је јединствена по много чему. На првом мјесту, то је највећи српски православни богослужбени простор ван Србије, тј. у Дијаспори. Такође, његова локација на Менхетну је нешто чиме сам био фасциниран. Истовремено, стање у којем се тај Храм налазио, та оронулост и општа слика запуштености таквог величанства, а нарочито у мојим очима, након мог скорог доласка из града у којем се последњих година све обнавња, цвјета, расте - оставила је горак укус у мојим устима. Тај укус су додатно загорчали неки људи који су мој ентузијазам, пренијет из Бања Луке, погрешно схватили као моју оптужбу против њих... На жалост, моја жеља да се укључим у обнову тог величанственог храма, духовности заједнице којој је требало веома мало да живне, да се пробуди, наишла је на одбијање и осуду. Наредних 5 година моје службе у том Храму протекло је у топло-хладним тоновима, јер је било и оних који су подржавали мој ентузијазам и захтијевали да своје искуство ставим у службу парохије, али и оних који су ширили око себе негативан задах.
Управо моја жеља да се покрене озбиљнији културни и духовни живот у граду који је „Рим нашег времена“, да своје искуство са Светосавским Културним Клубом пресадим у Њујорк, да увежемо српске институције са српском православном Црквом у овом граду, наишла је неодобравање људи који одлучују о животу парохије и на убјеђивање како је то немогуће. Част малом броју ентузијаста који су ме молили да не посустанем! Међутим, нисам имао снаге да се борим са вјетрењачама и објеручке сам прихватио идеју да пређем на парохију у Патерсон, с друге стране ријеке Хадсон. Тамо сам успио да са парохијанима учиним све што сам сматрао да треба да се учини, испунио оне жеље из Њујорка и вјерујем да сам учинио добру ствар за нашу заједницу и Дом Божији у граду Патерсону.
Након Вашег преласка у другу парохију, ова црква је нажалост изгорела али се Ви на позив тадашњег епископа Митрофона враћате у њујоршку парохију где активно учествујете у обнови, како духовној тако и материјалној. Реците нам нешто више о томе?
Након нешто више од 4 године моје године службе у Патерсону, Саборни Храм у Њујорку је, на жалост, изгорио на Васкрс 2016. г. Тадашњи епископ Митрофан ме је позвао да се вратим и радим управо на духовној обнови парохије која се расула након пожара. Заједно са мном је дошао прота Живојин, из Кливленда, који је имао задатак материјалне обнове изгорелог Храма.
Међутим, убрзо је дошло до смјене епископа, а нови епископ је прво мене, а затим и О. Живојина, уклонио из Саборне цркве у Њујорку. Тај његов акт је, на жалост, био пропраћен низом веома дискутабилних одлука и активност, због којих је парохија устала на протесте против епископа, а епилог је да је Његова Светост патријарх српски Г. Порфирије изузео њујоршку парохију из епархије источно-америчке и ставио је под свој духовни надзор.
Веома сте ангажовани у раду са особама са посебним потребама, често знам рећи да та реч „посебна“ није случајно употребљен израз јер су те особе заиста посебне и пуне љубави. На који начин се њима олакшава свакодневница у раду са њима?
Због веома тешке комуникације са епархијом источно-америчком, тренутно не вршим службу парохијског свештеника, већ радим са особама с посебним потребама. Обзиром да сам отац двоје дјеце са посебним потребама, моје искуство је било драгоцјено једној од организација које са баве тим послом и тренутно сам ангажован у држави Њу Џерси.
Рад с особама с посебним потребама подразумијева посведневну бригу о њима: од тога да се квалитетно хране, што значи набавку и припрему специфичних оброка, медицинску његу и стално праћење и архивирање њиховог здравственог стања, контакта са медицинским стручњацима свих области, хигијена тијела, одјеће, обуће, животног простора, изласци и дружења са другим особама – укратко: све што је потребно за један нормалан живот у датим околностима.
Услови које им је ова држава обезбиједила, као и нама који радимо с њима, заиста су на новоу којег друге државе на свијету, бар за сада, не могу да приуште својим грађанима с посебним потребама. Примјера ради – кућа у којој живе клијенти с којима ја радим налази се у једном од најскупљих дијелова државе Њу Џерси.
Искрено вјерујем да кроз тај посао чиним нешто што је Богу угодније од парохијске службе, да су те особе анђелске душе којима је потребна велика количина љубави. Неки од њих немају прилику да их грије родитељска љубав, неки од њих немају никог свог или су сви њихови рођаци емотивно и материјално истрошени да би могли да се брину о њима. Зато су управо љубав и стрпљење нас који с њима радимо оно што чини њихов живот смисленим. Међутим, свједок сам и да је тај однос „двосмјерна улица“. Ма колико то био тежак и захтијеван задатак, свијет из којег морате да искључите логику и поредак који важи ван њега – њихова љубави осмијех су оно што мени даје снагу да сваког јутра устанем и захвалим се Богу што могу да чиним нешто важно и потребно. И мој однос са мојом дјецом се тим послом подигао на један виши ниво љубави и стрпљења.
Fra Vlad&friend - KUMRIA
У сарадњи са продуцентом Растком Аксентијевићем и сопраном Ангелом Kасијани, настале су песме "Машала" и "Kумрија". Песме су веома добро примљене као и песма „Љубав“ која је доста слушана на Вашем јутјуб каналу. О чему нам песме говоре, којег жанра се дотичу и којих социјално-друштвених тема?
Из мојих досадашњих одговора на Ваша питања, можете да сагледате једну специфичну комплексност услова у којима живим. Не жалим се, далеко од тога! Али свакодневне ствари, које знају да ме доведу до ивице издржљивости, биле би тешке и претешке, да није љубави - тог духовног пуњача којима пуним батерије свог бића. А музика је једна од мојих највећих љубави – моја прва љубав!
Кроз своје школовање бавио сам се духовном музиком, а као диригент и солиста више хорова, учествовао на многим концертима, великим хорским такмичењима, освајао престижне награде. И данас учествујем у раду хора Саборне цркве Светог саве у Њујорку, а понекад и диригујем, онолико колико ми обавезе дозволе.
Међутим, прије неколико година „открио“ сам да постоје компјутерски програми за компоновање музике. Моји пријатељи, који се баве музичком продукцијом, помогли су ми да савладам почетне кораке у томе. Као да ми се тада отворио један нови свијет! Моје дјечачке жеље и снови да компонујем музику и да стојим испред великог оркестра који изводи моју музику... сада су испливали поново. У мом компјутеру сада „сједи“ читав један симфонијски оркестар и чека да му дам музички задатак.
Тако су, као кроз дјечију игру, неке духовне композиције и старе изворне пјесме које сам волио, почеле да добијају нови облик и сазвучје, док сам се играо са ритмовима, инструментима, музичким бојама. Сплетом Божијег промисла и чудних околности, и захваљујући мојим пријатељима из Београда, ступио сам у контакт са еминентним продуцентом и професором Растком Аксентијевићем (студио „Спарта), као оперском пјевачицом Ангелеом Касијани (сопран), са којима тренутно радим на свом првом ауторском албуму. Њих двоје су мојој почетној идеји додали и нешто своје и тако су настале пјесме „Машала“ и „Кумрија“.
Вјерујем да у сваком од нас сједи неко дијете и чека да га пробудимо. Вјерујем и да онај ко умије да се игра, умије и да ствара. А стварати – то је оно што је Бог дао човјеку као највећи дар. Ја поштујем тај дар као моје највеће благо и трудим се да га вратим Творцу оплемењеног.
Пјесма „Љубав“ за коју сам написао музику и текст, није дио албума којег тренутно стварамо. Можемо је назвати „фестивалском“, јер по жанру припада ревијској врсти музике која је, на жалост, замрла на нашим просторима. Мени лично недостаје тај жанр и често преслушавам неке старе пјесме из „оног“ времена. Моји пријатељи Невена Живковић - корепетитор и пијаниста у Народном позоришту у Београду, Милица Досковић – сопран у Српском народном позоришту у Новом Саду и Александар Алексић – гитариста/бузукиста, војни музичар, снимили су ову пјесму у предивном амбијенту Етнографског музеја у Београду. Ова акустична комбинација клавира, бузукија и гласа је нешто што је сасвим другачије од свега што се данас снима, нарочито по емоцији коју су донијели својим извођењем.
Да, у праву сте, захваљујући пјесми „Љубав“, мој You Tube канал је добио на слушаности, што значи да се људима допала та пјесма.
Такође окупљате сараднике широм света у пројекат под називом "FrVlad & Friends". Које су идеје и циљеви овог пројекта?
Већ поменуте пјесме „Машала“ и „Кумрија“ замишљене су да буду дио будућег музичког пројекта, који подразумијева мотиве старе српске традиционалне музике „обучене“ у рухо савременог ритма и нашег оригиналног начина обраде тих мотива. Том будућем албуму дао сам радни назив „FrVlad & Friends“.
Након што су те двије пјесме пуштене у јавност, иако још увијек нису завршене (у овом тренутку је то само „демо верзија“!), јављају се пријатељи и евентуално будући сарадници из цијелог свијета који подржавају наш рад. Због тога вјерујем да ће на будућем албуму бити још свјежијих идеја и шароликог новог руха за нашу стару изворну музику.
Као неко ко је двије деценије провео у Цркви са задатком да образује људе у ономе што је наша српска православна духовност и традиција и као наставник који је годинама радио у школи и са омладином, био представник Цркве у медијима у Републици Српској, не могу другачије, него да и овај будући албум посматрам као врсту образовног пројекта. Вјерујем да би прави успјех овог музичког албума, који је у настајању, био да младе људе, као и оне којима није блиска наша традиционална музика, заинтересује да чују све те старе пјесме у оригиналу. Управо коришћење савременог звука и ритма, а истовремено и старих инструмената, треба да начини један јединствен спој старог и новог, а уједно пријемчивог новој генерацији.
Вјерујем дубоко да је то нешто што ће заживјети у овим генерацијама које сада долазе и да ћемо „неким новим клинцима“ бити узор да једног дана стварају неки свој правац. Мислим да је веома важно да наша дјеца, нарочито у Дијаспори, добро упознају и, самим тим и чувају српску традицију, како би је преносили даље.
С друге стране, моја идеја је да овим албумом изађемо из „српских“ и локалних оквира и понудимо га свијету који нас окружује, конкретно овде у САД, као наш додатак Свјетској музичкој баштини, тј. ономе што се популарно назива World Music.
Од детињства сликате и иконе чему сте се такође активно посветили. Отворили сте и уметнички студио за израду сакралних умјетничких предмета. Које су специфичности рада овог студија?
Кажу да су све велике компаније почеле у некој гаражи. Није ни мој студио ништа већи у овом стадијуму свог постојања, а да ли ће достићи величину Google - видјећемо. Наравно да се шалим...
У ствари, специфичност мог студија “Charisma” је у томе што ја сликам иконе и фреске, производим витраже, разне прекриваче и завјесе за црквену употребу, а све то на компјутеру, јер све сликам у Photoshop-у. Тако је мој студио некада дневна соба, некада гаража, клупа у парку, а некада радим у возу.Захваљујући једној штампарији коју воде моји дивни пријатељи на Менхетну, све своје производе штампам на сликараском платну, свили, сатену итд. Уз минималну столарску дораду или рад шнајдера настају оригинални предмети за цркве, којима сам опремио парохијске храмове у којима сам службовао и неке од руских, грчких и румунских цркава у Њујорку и Њу Џерсију.
Такође радим и са дрветом, те производим различите предмете и намјештај за црквену употребу. Те предмете оплемењујем златним листићима или течним златом, тако да добијају један специфичан изглед, као мој лични умјетнички печат.
Имам потребу поменути нешто лично у овом интервјуу. Спремајући га, откривам да сте син омиљеног свештеника бањалучке парохије КОЈИ ЈЕ ЗА ИСТУ МНОГО УЧИНИО И ЧИНИ ЈОШ УВЕК,протојереј-ставрофор Ратко Радујковић, који ме је крстио са непуних два месеца. Необјашњива је радост што се путеви увек укрсте (реч која у себи има реч крст, нимало случајно). Верујем да сте веома поносни на свог оца, као и ми , парохијани?
Мислим да сваки син има потребу да превазиђе свог оца, а сваки отац жељу да син то и успије. У мом случају то је заиста било немогуће. А није да нисам покушао... Младалачка жеља да будем бољи од мог оца веома брзо ме је прошла, јер сам имао срећу да рано схватим да је то немогућа мисија. Зашто?
Првенствено јер су његово и моје поље занимања на којима остварујемо резултате и успјехе поприлично другачији. Затим, он је свој радни вијек провео у једном времену које је било потпуно супротно од времена у којем сам ја започињао свој радни вијек. Његова борба за враћање имовине коју су комунисти одузимали од цркве и обнова враћеног резултирала је десетинама изграђених цркава, манастира, црквених објеката и материјалних споменика културе на терену епархије бањалучке. Заиста је његов живот био испуњен борбом у којој сам се увијек питао како је могуће да је све то преживио и да је жив и здрав изашао као побједних над једним атеистичким системом! Као врхунац његовог рада и труда данас стоји Храм Христа Спаситеља у центру града, као дијамант на круни Бања Луке. Било би немогуће овде набројати све његове заслуге због којих га, с правом, многи сматрају „легендом“ града Бања Луке.
Неописиво ми је драго што је послушао мој савјет и, као пензионер, сакупио податке о свему што је учинио за свог радног вијека, те сам му помогао да то све уобличи у књигу „Моја сјећања и послушања“, чији коначан облик је дала дивна Г-ђа Радмила Кулунџија. Ту је све детаљно набројано, а ја вјерујем да је та књига и важан уџбеник за све који желе да нешто створе у животу. Нарочито за оне који се жале да им вријеме не иде на руку...
У данима мојих почетака, он и његова генерација су све прикупили, сазидали, обновили. Он лично се није зауставио само на материјалној обнови, он је и у духовном смислу вратио у постојање Коло српских сестара, хор СПД „Јединство“, хуманитарну амбуланту „Свети Лука“, вртић „Анђелак“. Ја и моја генерација дошли смо на готово. Али, управо у томе сам ја видио своју шансу да свему што је материјално подигнуто и обезбијеђено - дамо душу, духовно ојачамо да постоји и опстане, да то „тијело“ постане „душа жива“.
Истовремено, колико год сам поносан на свог оца и све што је урадио за Цркву и за град Бања Луку, толико сам поносан и на мајку. Без ње ни он, ни мој брат, ни ја не бисмо могли да урадимо ништа о свега што смо постигли. Она је та за јавност „невидљива сила“ која је свему дала снагу, а за себе није тражила ништа. Њена љубав, исказана жртвом, била је она снага којом смо излазили у свијет да чинимо то што чинимо, а испражњени и уморни враћали се њој да нас својом љубављу надахне за сутра, за нова дјела.
Да, ја сам веома поносан на своју породицу из које сам поникао, на своје претке, на оца, на мајку, на брата. Кад већ њега поменух - моја музика и мој дар за музику је само прах у односу на музику којом он живи и громади дара којег он носи у себи. Уз њега сам начинио своје прве музичке кораке. Можда га и приволим да се једног дана чаробни звук његове виолине чује у мом музичком пројекту...
