детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕЧИТО ТРАГАЊЕ ЗА НЕДОСТАЈУЋОМ РЕЧИ

„Изабрана дјела“ - Ранко Павловић

ИК Прометеј,  Нови Сад – ИК Бесједа, Бањалука

Жељка Аврић 

Није лако представити изабрана дела књижевника који је за свог животног и радног века објавио скоро стотину књига. Тешко је издвојити оно најбоље из обиља песама, прича, романа и есеја који се памте, препоручују, говоре наизуст или читају у књижевним часописима, зборницима, антологијама. Тај захтеван, одговоран и свеобухватан задатак имали су уредници Изабраних дјела Ранка Павловића у две добро познате (и признате) издавачке куће:  Зоран Колунџија, директор ИК „Прометеј“ из Новог Сада и уредник комплета за одрасле читаоце и проф. др Ненад Новаковић, оснивач ИК „Бесједа“ из Бањалуке, уредник комплета за децу.

Ранко Павловић рођен је 1943. у Шњеготини Горњој код Теслића. Живи у Бањој Луци. Књижевно ствара и за децу и за одрасле. Пише песме, приповетке, романе, драмске текстове, есеје, књижевну критику. Његове песме и приче заступљене су у великом броју домаћих и страних антологија и превођене на  италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, њемачки, холандски, шведски,  руски и још неке језике.

Награђиван је значајним признањима за књижевност, између осталих: Кочићева награда, наградеЛаза Костић,Скендер Куленовић, Лаза Костић, Пјесник – свједок времена Сарајевских дана поезије, Гордана Тодоровић, Гордана Брајовић, Исак Самоковлија, Григорије Божовић, Веселин Маслеша.Више пута награђен је за књигу године. Добитник је повеље Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Републике Српске и Академије Иво Андрић за животно дело, као и Златне значке Културно-просветне заједнице Србије.

Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Републике Српске и Словенске академије књижевности и уметности у Варни, Бугарска.

У октобру 2021. године, Ранко Павловић је Теслићу, граду свог детињства, поклонио више хиљада књига, слика, докумената, признања и личних предмета од којих је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ сачинило и уредило његов легат, а  Народној библиотеци у Лакташима,  1302 књиге које се воде као целина, под одредницом Колекција Ранка Павловића.

Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је 2004. године његова „Изабрана дјела“ у четири тома. У сусрет шездесетогодишњици књижевног стваралаштва Ранка Павловића, издавачке куће „Прометеј“ из Новог Сада и „Бесједа“ из Бањалуке,заједнички су објавиле његова Изабрана дјела у 14 књига, за одрасле читаоце и за децу.

Комплет књига за одрасле читаоце чини: Апсолутна тишина (збирка песама у слободном стиху), Камен крај пута (збирка изабраних сонета), Стриц и Исидора (избор кратких прича), Књига о кључу и Спознаја без адресе (две књиге приповедака), затим Громада, Небеске костурнице, Јахачи и остали и Како ухватити лептира (четири романа сабрана у две књиге) и Прича ће сачувати књигу(збирка изабраних есеја).

У комплету за децу налази се шест томова: Кад зину патике (песме), Фрула од мјесечине (кратке приче за млађи узраст), Ломача за вјештице (приче за старији дечији узраст), Бајке, те романи Тајне Краљевог Града и Како се испричала Неиспричана Бајка.

По изласку из штампе, Изабрана дјела Ранка Павловића су на Међународном сајму књига у Бањалуци, издавачке куће „Прометеј“ и „Бесједу“ овенчала најпрестижнијом сајамском наградом Моштаница, за издавачки подухват. Објављивање изабраних дела у 14 томова, у неповољној финансијској ситуацији у каквој се налази издаваштво,заиста и јестеправи подухват.

***

У свет Изабраних дјела Ранка Павловића, уводимо вас, драги читаоци, одломком песме „Апсолутна тишина“ по којој се зове збирка изабраних песама у слободном стиху. Сећам се да сам је први пут читала у збирци Између двије празнине а налази се и на унутрашњој корици Павловићеве збирке изабраних и нових песама Повратак у тачку коју је објавила бањалучка „Бесједа“ 2013. године.

...“Ко спозна апсолутну тишину,

спознао је неизрециву Творчеву Ријеч,

и њему више ништа не треба,

јер ће слушати оно што другоме је сан.“

Управо, речима,њиховим божанским пореклом и њиховим непресушним значењима, бавиће се Ранко Павловић у више од двадесетобјављених збирки песама. Неке од њих су: Немир сна, Кости и сјене, Небески лан, Срж, Лов, Пјесников прах, Монашки сонети, Између двије празнине, Дубље од слутње, Зрно, Плавет, Измаглица итд. Од 2019. године, написао је и три збирке сонета: Вински сонети, Прометејев чвор, Кроз иглене уши.

Павловићев песнички свет  садржајан је и разнолик - од лирских размишљања о пјеснику као чуђењу у свијету,¹ преко родољубиве, завичајне, духовне, дескриптивне, љубавне, породичне, хаику-поезије, поезије са мотивима историје и традиције, до зрелих рефлексивних остварења у којима претеже искуствено, сазнајно,  философско. 

Поетско-језички израз Ранка Павловића препознатљив је, саткан из потребе да посматра, схвати и објасни свет и његова чуда, живот и његове тајне, објасни њихов смисао. Он од случајности, ситнице, обичне ствари или појаве - гради песму, развија причу, тка роман... Тачка, кап кише, мирис хлеба, врабац на прозору, јабука, чаша вина  -  довољни су подстицаји да, уз изузетан књижевни дар и око за детаљ развија асоцијације, ниже поетске слике, заокружује циклусе.

То наизглед једноставно казивање о свету, о појавама које региструјемо чулима и  унутрашњим оком, за које песник везује искуствени доживљај, осведочену чињеницу, мудросни став, животно опредељење и философско убеђење, довољан је доказ да у књижевности нема малих и великих тема кад је у питању истински стваралац.

¹ „Пјесници су чуђење у свијету“ – Антун Бранко Шимић

Ранкова поезија ослања се надва супротна животна принципа, два ничеовска погледа на живот и свет - дионизијски какав срећемо у „Винским сонетима“ и аполонијски,  у „Монашким сонетима“. Они се  прожимају и недељиви су, као и сам живот. Центрум његове поезије је лирски субјект, његово лично преиспитивање и трагање за сопством.

Поетика Ранка Павловића  је објективна и реалистичка, одуховљена али и телесна, колико сензуална, толико поетски и људски суштинска.То је Поетика дуалности и крајности. Индивидуално и опште су срасли као Први човек са савременим, као страст са извором,објектом страсти, као стваралац и потреба  за стварањем. Поетика Ранка Павловића је особена и општа, једнако  колико је Прометеј био и човек и божанство.  У основи философска, егзистенцијална и метафизичка, она понире, разоткрива и закључује, па је у том смислу бриљантан пример сонет „Запитаност“ из збирке Прометејев чвор:

Куд ли тече вода,

куда отичу дани,

каква је то слобода

кад сви смо одабрани

да ка истоме циљу

спредамо животну нит

у општем изобиљу

кад и гладан је сит

наде да сви вјечни смо,

заумни да чека спас?

Само, сигурни нисмо

и данас има ли нас,

или то наше сјене

лебде пут васељене?

Песникови унутрашњи гласови у најновијим збиркама претежу о крхкости живота, неминовности смрти, судбини човека и колектива.На вечите човекове запитаности и загледаности, Ранко Павловић, после свих раскршћа, дотрајавања, лавиринта, осипања и суза, сугерише Устајање и Усправљање као алтернативу  паду: Главу горе, кажеш посрнулом бићу / ипружиш корак право, другдје, гдје би?

***

Ранка Павловића књижевна критика доживљава првенствено као врсног прозног писца који, идући траговима Петра Кочића и Бранка Ћопића, исписује приповетке и романе који садржајем, стилом и језиком плене пажњу читалаца.

Његов приповедни опус почиње збирком Приче из Вакуфа у издању бањалучког „Гласа“ 1978. године и траје до збирке приповедака „Страшни суд“ за коју је 2021. добио Годишњу награду Удружења књижевника Републике Српске, које је уједно и издавач ове збирке.

Између те две књиге налази се још петнаестак збирки приповедака и кратких прича, међу којима су: Тринаест  нестрпљивих прича, Небесници, Печат над понором, Карењина и Вронски у задимљеној крчми, Откупљивач прича, Библиотекар и Књига и тако даље.

Роман Школа јахања, објавио је бањалучки „Глас“ у првом издањуу 1.000, а у другом издању, у 5.000 примерака.  Роман има исповедни тон, јер главни лик упрвом лицу једнине прича своју интимну и брачну причу. На молбу издавача, Ранко Павловић пише и верзију за женски глас, па тако настаје дуални роман Јахачи и остали, који је такође доживео два издања.

Кратки роман Како ухватити лептира, који је објавила београдска „Народнакњига“ 2002. године, књижевна критика и читалачка публика прихватили су веома добро, оценивши га као модеран роман који садржи  детективске и психолошке елементе. У средишту радње  је млад човек у којем се одвија велика унутрашњадрама и чију судбину су обележили и одредили догађаји из детињства.  

Сва три романа, у наставцима, објављивани су у два дневна листа. 

Роман Небеске костурнице објавила је Издавачка кућа „Прометеј“ 2011. године. Кроз потресно штиво о историји страдања једне српске породице прошлог века, прво на Козари а затим у рату у првој половини последње деценије двадесетог века, писац говори и о колективном памћењу утемељеном на смртима и васкрсењима наших најмилијих, у потрази за местима њиховог страдања и покапања. Седамдесетогодишњи Василије не тражи само несталог сина и унука, него и смисао живота у немилосрдним животним околностима који обесмишљавају свако постојање и трајање.

Роман Громада који је такође објавио  „Прометеј“ 2016. године, савремене је друштвене тематике, инспирисан суштином тоталитарних режима, односом према власти и говори о фанатичном култу вође, који, у недостатку правих вредности народ сам ствара, уздиже и руши. 

У издању „Књижевне општине Вршац“, појавила се књига есеја Ранка Павловића Журка код Екермана. У четири циклуса: У књигу или из књиге, Фрак на нудистичкој плажи, Сумрак књижевне преписке и Лице  бола, садржано је 29 кратких есеја, писаних динамичним и разиграним стилом, језгровитом и полетном реченицом, у изоштреном критичном маниру. У њима преовлађују лична искуства аутора, његова теоријска размишљања али и тежња за истином, доследност моралним принципима, осећајност,   али и провокативност, интелектуалност и спремност да се без устезања, брзим мислима и увидима, ухвати укоштац са питањима  конкретне егзистенције. Есеји, лапидарни, суштински  и читљиви, значењски су вишеслојни, без обзира на то да ли је реч о филозофским, књижевним, културолошким, историјским или политичким питањима.Збирка У дубинама језика, објављена нешто касније у уздању бањалучког „Арт принта“, садржи обимније огледе, тематски је везана за суштинска промишљања књижевних вредности и уметносги уопште.

***

Са подједнаким успехом и са сигурно још већим жаром и љубављу, Ранко Павловић пише и за децу, а не само за одрасле читаоце. Његов опус дечије књижевности је такође разнородан – песме, приче, бајке, романи, драмски текстови. Избор његове поезије и прозе, налази се у лектири и читанкама за ученике основне школе у оба ентитета Босне и Херцеговине, а прича „Библиотекар и Књига“ у читанки за први разред средње школе у Републици Српској.

О поезији за децу Ранка Павловића можемо укратко рећи да је пројекција његове велике љубави према завичају, деци, животу и свету уопште (збирка Шта јутро доручкује); да су шаљиве, поучне, мудросне, искричаве и маштовите, као на пример прва књига оригиналних стихованих басни у српској књижевности, са Пјесмом на почетку и Пјесмом на крају -Басновите пјесме. Павловићев дечији песнички свет надахњује својом добротом, благодарношћу, топлином и радошћу.

Павловић урања дубоко у дечији свет и преноси им низ животних мудрости, на питак и једноставан начин. У средишту његове песничке пажње је дете, његова размишљања, осећања и жеље, његово понашање у породици, вртићу, школи, у друштву вршњака, природи; приликом учења, игре, у контактима са члановима породице и другом децом; његови ставови и стања душе пред животним тајнама и изазовима (као у збирци песама Нова планета). Понекад једноставно слави вредност и лепоту света детињства као у најновијој књизи песама намењеној деци млађег узраста, Бубамара у бутику.

***

У причама за децу млађег узраста, Ранко Павловић оригинално и надахнуто, подстакнут  радозналошћу и маштом, истражује дечији свет и у томе искрено и безмерно ужива. Он уме да сажме, издвоји битно, обоји хумором, изгради занимљиву причу и да јој драмски набој, са великом одговорношћу при избору речи. Збиркомкрат­ких при­ча Воз, та­та и но­ви­не, потискује су­во­пар­ни и крути на­чин раз­ми­шља­ња од­ра­слих, пише интересантно, језгровито, пленећи пажњу најмлађих, али и обавезно поентира, истичући тако и своју педагошку улогу.

Књига Пријатељиса­др­жи се­дам приповетки испричаних брушеним, пробраним језиком и говори о пријатељствуиз­ме­ђу детета и пса. То су приче о оданости, искрености и чистој љубави. Радња пуна згода и незгода два пријатеља, одвија се у амбијенту који подсећа на песников завичај и у којем  све оди­ше не­ким све­тач­ким ми­ром и ље­по­том.Ова књига се може упоредити са причом о псу Ле­сију- Леси се враћа кући, о којем су, као кућном љубимцу, некада сањала сва деца. Ова књига има и социјалниконтекст,јер су дје­ча­ци из приче углав­ном из си­ро­ма­шних по­ро­ди­ца у ко­ји­ма је кућни љубимац био луксуз,  док се пас није показао као веран пријатељ и спасилац.

Занимљива је и књига о чудесном граду Причину, у којем живе деца и у којем се рађају и расту приче. Ранко Павловић је приповедач колико и педагог;његове поруке су једноставне ализначајне, маштовите али и озбиљне. То су животно одговорне  поруке деци не само кроз занимљиву причу, него и путем богате лексике, духовитости, ведрине и лирскогвиђења природе писца који је уједно и песник, приповедач, драмски писац, бајкописац. 

Приче за децу старијег узраста су кратке форме, чврсте и динамичне композиције, занимљивог садржаја. Оне, као у књизи Чистач обуће, говоре о људској доброти, о обичним људима из пишчевог детињства и младости. Павловић не улепшава стварност, већ сагледава људске судбине, дух времена, осећања и расположења својих књижевних јунака.

У збирци прича Кула Кулина бана,аутор слика своје дечачке успомене - пеј­за­жи, ули­це, рад­ње, воћњаци, планине и реке аутентич­ни су и доживљени. Та­јан­стве­на ку­ла на вр­ху пла­ни­не ко­ја је до­ми­ни­ра­ла амбијентом,била је магично сре­ди­ште дечије маште. Она је у се­би скри­ва­ла за­ко­па­но бла­го, минула времена и тајанствене догађаје.Књигу У кући духовакарактерише љу­ба­в пре­ма завичају, топла и незаборавна, која нас греје  ма где год били и шта год постали у животу.

***

Ранко Павловић један је од најзначајнијих савремених бајкописаца у српској књижевности. Његове бајке прожете су мотивима из српске народне књижевности, легенди и фолклора. То  су приче о храбрости, одважности, одлучности, мудрости, а пре свега, о доброти, љубави, племенитости и спремности на жртву за друге. Златнодолске бајке повезују имагинарни свет са доживљеном стварношћу, прошлост са садашњошћу, визије детињства и завичаја са старошћу и искуством. Главни јунак је човек, у борби за опстанак и мало лепоте и среће, које покушава да нађе у природи, речима и лепоти душе.  

Бајке под насловом Моћ дивље оскоруше, имају своје царство у имагинарном географском пределу у којем срећемодавно заборављена имена из народних предања, древних скаски, паганских обичаја. Свирала од ружиног дрвета у првом план истиче лепоту приповедања, лиризам, поетичност, топлину. Бајке у тој књизи надахњују ведриноми добротом који побеђују зло а живот славе као вечан и неуништив.

Павловићеве бајке одликују добро испричане приче, класична описна реченица, заокружени амбијенти и атмосфере, али и смисао за детаљ, беспрекорно чист народни језик, поетичност, предивни описи природе и ведрина својствена његовим делима намењеним деци и младима.           

Тајне Краљевог Града је роман-бајка који спаја садашње време и доба јунака, замкова, аждаја, подвига. Дечак долази код деде на село где његову пажњу привлачи кула на неприступачном врху, те моли деду да му прича о њој. Иако је прво поглавље смештено у садашње време, радња се збива у далекој прошлости, у средњем веку, у доба настанка српских држава на балканским просторима.

Како се испричала Неиспричана Бајка, једна је од репрезентативних бајкиу српској књижевности за децу, у којој је Ранко Павловић уклопио актуелну еколошку причу о угроженој планети Земљи. Јунаци ове бајке су деца, као једина нада посрнулог света.

***

Ранко Павловић је књижевник по опредељењу, приповедач по вокацији, песник надахнућем. Он је писац са пуним радним временом и свим својим бићем. Посвећен је писању као неимар својим грађевинама, сељак земљи, изумитељ идеји о perpetuum mobile. Неуморан, креативан, осетљив на Лепоту, дечачки радознао и вечито у трагању за оном важном, недостајућом речи, загледан у све што га окружује, Павловић  је и даље оно  вјечно трептање у свијету² као и у време својих књижевних почетака. У том светлу вредно је навести његов одговор на питање - Шта му је најдрагоценије донело бављење књижевношћу -у разговору за „Фокус-вести“:

- Спознаја да сам створио или стварам нове свјетове, нове људе, нове ликове, нове атмосфере, једном ријечју, нешто што до тада није постојало и што нико други не би у том облику створио, када бих ја посустао.

² „Пјесници су чуђење у свијету“ – Антун Бранко Шимић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: