О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


ПЕСМАМА СЕ ЉУБАВ КАЖЕ

Слађана Миленковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Песмама се љубав каже

(Славица Јовановић: Алфабет љубави, Пожаревац: Филип Вишњић, Књижевна заједница 2020)



Проф. др Слађана Миленковић
 
Осећајући љубав и нежност према својим најближим потомцима,као својеврсну исповест исписала је песникиња Славица Јовановић пегршт песама јаког мисаоног и емоционалног набоја. За њу су „Алфабет љубави“ кћер Љубица и сестричинаКатарина, управо њима посвећује збирку, о тим двојчицама, и за њих, пева. Мада је списатељицина стварност основно чвориште радње њених песама, многе релације наше савремености и стварности, и маште, Јовановићева је на својствен и ауторски препознатљив начин управо у тим стиховима и изложила публици. Она за књижевну базу узима догађаје стварности, односе у стварности, стварајући релацију нове стиховности.
Ову збирку песама, као књигу препознатљиву по форми и стилу, по својој генези књижевних идеја и песничких исказа на координатном систему досадашњег њеног стваралаштва, препознајемо и као слику света у малом. Она је од оних песника који виде „Универзум у ораховој љусци“ како то мисли Џојс.
Поезија која је зачетак ове тематске нити, љубави према ближњима налази се још у песникињоој збирци „Љубав, објављеној 2012. године. Тада је путовала „с највећом тајном света“ коју ће донети на свет.Разоткрива хтења и надања, нежност песникиње, мајке и тетке, директно обраћајући се младим нараштајима, тражећи само један цртеж од ћерке да јој улепша дан. Води дијалог са њима, пишући једну песму као своје обраћање, па наредну као одговор или монолог детета, те песме би могле да буду извођене на сцени, што даје ново виђење сценског простора кроз савремен однос између структуре песама и њеног смисла.
Њена лирика настајала је на трагу песничке традиције али наравно, надасве је лична, интимна и оригинална, непоновљива. Целински и композиционо овај поетски немир истаче се кроз непролазне лирске мотиве, као што су љубав и нежност, каквих има код Десанке Макисмовић, Мирослава Антића, Јована Илића, Јована Јовановића Змаја, а које песникиња алхемијом стихотворачког умећа претвара у непобитну истину, страст за животом и заљубљеност у сопстевни продужетак на земљи. Она је неодољиво страсна песникиња која пева о истинитости „на сав глас“ као Мајаковски.
Бујицом речи, кованица, метафора осваја читаоце и увлачи их у свој лирски свет. Обраћајући се непосредно, директно својој кћери: „кад још мало оластариш / и озвездаш“, (Пчелиња матица) каже да сматра да ће се заувек држати за руке „на сунчаном прагу“. Види како деца расту, како се пропињу у живот, као да се „успињу на чаробни брег“ „Тајни зденац твојих трепавица / крије мале ватре успенија“ наводи песникиња у песми „Чаробни брег“. Све те речи чине чаробном ову лирику дајући стиховима некакву магију, пуноћу живота, динамику одрастања без сете каква је, рецимо, понегде присутна код М. Антића, већ са оним узлетом у зрелост, пуним плућима и раширеним крилима као кад Антић каже и „Широко жваћи ваздух, престигни ветар и птице“. Она мисли сажима у језгровите бисере као песничке и животне „нити“ Момчила Настасијевића.
Тематски саткана од свакодневних догађаја испуњених љубављу њених најмлађих, збирка песама препуна је стихова оданости деци и обрнуто, ситних, а тако значајних одсева стварности. Ово јесте и није поезија за децу, да, могу да је читају и деца, исто као и одрасли, јер ово је књига о њима, о љубави и радости родитељској али и за њих. Има у овој збирци личних узбуђења у којима се преплићу радост, нада, чуђење и стрепња, прастари поетски пратиоци који од најстаријих времена прожимају књижевну мисао. Овде дечји свет није загонетка, он је део света одраслих који га будно посматрају, али се и саживљују са њим,покушавајући да виде све дечје жеље и тежње.Детету је најближи и најдражи родитељ, који му се посвећује и предаје свим својим срцем, а преко родитеља и друштво у целини. Песникиња као родитељ овде исписује најлепше стихове својим потомцима.Овакву поезију пуну „благости и милоште“ како су је оценили рецензенти Ана Дудаш и Радомир Андрић, могу да пишу само они писци који су у себи сачували дете, своје сећање на детињство и свет још увек гледају позитивно, са лепше стране. Детињство приказује као слику доживљаја живота и света.
Показује своју повезаност са децом, својим лирским јунакињама, пева с пуно љубави, понекад, врло ретко, са валерима сете, што њене песме чини лирским доживљајима стварности.Поручује нам да је ова врста љубави узвишена и јака, песникињина душа је нашла своју пуноћу тек када се остварила као мајка, а пре тога је постала веома веазана за своју сестричину.
Стваралачки импулсСлавице Јовановић може се препознати и као сублимација структуре лирске, понегде и народнепесме, и импликација актуелних проблема савременог живота, и баш тај спој елемената традиционалног и савременог израза,овде, у овим стиховима, откривен је каопосебна изражајност.
У регистру тема креће се од одушевљења животом, децом, природом, до духовности, тихости и скормоности са жељом да задовољи и свој педагошки импулс, делујући на читаоца ненаметљиво и непосредно. Тако деца и одрастање као непролазне теме у српској књижевности, актуелне и у савременом животу и књижевности, постају теме и у поезији Славице Јовановић која пише поезију, прозу и есеје, али и беседе и стручне радове. Доминантни мотиви књиге су: љубав, живот, потрага за срећом,на обали снова.
Славица Јовановић као песникиња је у константном успону. Читајући њене песме закључујемо да нас ова истинска уметница речи не оставља никад да будемо хладни као мермер, јер је дубоко осетила оно о чему пева, зна да изнађе оне магичне речи, да их истка као свилу сна.
Песме су неправилне прозодије алистихови жуборе, прскају као гејзир, што је њен начин певања о животу, слављења живота. Пронашла је склад облика и смисла, и  ритам, звук и значење речи, творе јединство делујући на читаоца и остављајући траг.Песме су различите метричке дужине и понекад римоване, претежно су то песме слободног стиха, модерног, неједнаке дужине, има и песма које садрже једну строфу и једну песничку слику, до дужих песама од двадесетак стихова.Језиком у процепу нативистичког и артифицејлног, песничким мотивима племените љубави износи лепе и необичне импресије.
 





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"