детаљ слике: КРК Арт дизајн

Четврту главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 5

5.

„Оно што ти сада могу рећи, а ти схватио и прихватио или не, јесте да си рођен са великим задатком и да Господ народу својему даје још једну, а можда и последњу шансу да се испуни план Божији. Узми се у памет, јер то од тебе очекујем и ништа мање од тога. Ти си изабран да будеш моћнији од фараона, силнији од вавилонских царева, богатији од сидонских кнежева, већи од највећих на земљи! Ти мораш да прихватиш тај терет...“

Соломон задрхта на те ријечи и нека хлад-ноћа му се спусти низ леђа. „Терет!?“

„Ако мислиш да је лако бити најмоћнији, грдно се вараш...“

Соломон зари лице међу кољена и покри се рукама, као да се брани од неког невидљивог терета који се управоспустио на његову главу. Одједном се нагло усправи, рукама протрља очи и лице као да се умива и, уз кисео, осмјех рече: „Добро... Јеси ли и ти то постао и пророк?!“

„Сине мој... не треба бити пророк па видјети оно што ти је пред очима. Мада... још није касно да забрљаш... Ствар је у томе – да ли си ти сигуран да је то оно што ти желиш?“

Соломон ме збуњено погледа, а ја му показах руком на звијездано небо и наставих: „Види... Једном је Господ ово показао Аврааму[i] и дао му завјет да ће имати дјеце колико и ових звијезда. Да ли мислиш да је Господ слагао или да је те ријечи нама неко погрешно пренио? Неће бити да Господ лаже! Али, ако почнеш да их бројиш, па то упоредиш са оним што је твој отац избројао кад је бројао народ, видјећеш да то није исто. Ето, теби је Бог дао да почнеш да испуњаваш ово пророчанство... Ратова и проливања крви више нема, што је најважније. Вријеме је да се стадо умножи и да ти будеш пастир...

Ако будеш слушао глас Божији, он ће у твој тор довести све људе свијета.

Ако забрљаш, навалићеш том силном народу на леђа терет какав до сада није бивао!

Али, ако издржиш до краја и узмогнеш снаге да побиједиш себе, до краја свијета стећићеш име себи и свом народу.“

„Мислим да почињем да схватам шта хоћеш да кажеш...“ – рече Соломон замишљено. „Мада, твоја теорија о завршетку Божијег плана ме збуњује... веома... Шта си тиме хтио...“

Слегох раменима: „Као што већ рекох, нисам пророк нити вијесник воље Божије! Али, Господ је још Адаму обећао избављење. Сви они, за које је род људски до сада вјеровао да су `Избавитељи`, негдје су показали да су више-мање себични и да им је више стало до себе, а мање до народа Божијег. Ја вјерујем да ти можеш поднијети тај терет и ту жртву и бити тај који ће окупити сав свијет под скуте Божије...“

Вјеровао сам да је Давид тај којег је Господ изабрао за тај задатак. Када том човјеку погледаш у очи, то је прво што у њима видиш. Нека ми Господ не узме за зло ове ријечи, али гледајући у Давида, замишљао сам облик који би Свудаприсутни могао да има. Његова вјера била је као стијена која држи море. Он се на Господа ослањао и Њему вјеровао као дијете када учи да хода и у руке мајке предаје сву своју тежину. Такву вјеру никада и нигдје још нисам видио... Но, предајући се у руке Божије и вјерујући да све што чини – чини за Бога и у Богу, он је био у стању да збуни све око себе заиста чудним потезима.

Када је Саул одлучио да поведе офанзиву против Филистеја, ови су то схватили као одлучу-јућу битку, рат за опстанак, и у њу уложили сву своју снагу. Ахис је предводио једну од пет филистејских армија, а Давид и његови људи позвани су да учествују у његовој армији. Ахис је већ био потпуно убјеђен у Давидову лојалност и побједу над Саулом, тако да је за њега овај војни поход представљао отварање једног новог историјског поглавља. Очекивао је да Давид ускоро постане цар израиљски и да ће у њему имати свог послушника, а кроз њега и сав његов народ.

Ја сам тог дана био потпуно ван себе. Схватио сам да је мој план да Давида сакријем код Ахиса у Сиклаг био наиван и неодржив, што се показало већ након нешто више од годину дана. Дошло је вријеме да се та наивност и моја себичност наплате. Но, Давид је мирне душе окупио своје људе и кренуо уз Ахиса у битку. Потпуно смирен и убјеђен да извршава вољу Божију, он ме је тог јутра загрлио, пољубио у оба образа и захвалио на свему што сам учинио за њега и његове људе. Био сам шокиран! Да ли је тај човјек толико луд, или наиван, или слијеп, или пак безобразан... Шта се од свега овога дешава у његовој души?!

Зауставио сам га док се пењао на свог магарца и рекао: „Давиде, брате мој, какве су то ријечи и шта њима желиш да ми поручиш!?“ А он ме је загрлио и рекао: „Брате мој, ја идем да извршим вољу Божију. Ако Господ жели, ја ћу погинути од руке Саулове. Ако Господ жели, ја ћу надвладати Саула. Али, вјерујем да ће Господ учинити да ме и једно и друго мимоиђе, да ћу Господу послужити на неком другом путу који ће Он сам већ сутра отворити“.

Тог одсудног јутра се десило управо оно о чему је Давид говорио. Филистејски краљеви и војсковође побунили су се против Ахисове идеје да Давида уврсти међу своје ратнике, очекујући издају од Давида и његових људи. Зато је Ахис био приморан да пошаље Давида назад у Сиклаг.

Истовремено, док су се сви Филистеји окренули ратовању са Израиљем, Амаличани се подигоше и насрнуше на Сиклаг с југа. Знали су они да је Сиклаг остао небрањен, да су скоро сви мушкарци отишли на бојиште, и одлучили су да се освете за све што су им Давидови људи чинили. Уједно, знајући да се Давиду не могу супроставити, да је и Саул ударао на њих већ неколико пута и да им пријети нестанак са лица земље, искористили су ову прилику када су сви њихови непријатељи заузети међусобним ратовањем, да прикупе своје редове, да приграбе нешто од богатства којим се Сиклаг прочуо и да се припреме за будуће догађаје.

Једном ријечју, сав свијет који нас је окружи-вао, гледао је у ову битку и са зебњом ишчекивао њен исход. Ако Саул побједи, то је значило да ће се Јевреји уздићи у једну нову силу и лице ове земље заувијек измјенити, а ако Саул изгуби битку, Филистеји ће постати неприкосновена сила која ће коначно утврдити и запечатити садашње границе на још много година. Такође, ово је била битка између два потпуно различита начина живота и уређења државе; једног релативно новог, оличеног у филистејској конфедерацији и заједничком систему одбране, економије и трговине, али у свему другом ослоњеном на самосталне градове и њихове околине, и једног прастарог, оличеног у једном цару, једном народу, једној култури, једном језику, једној вјери у једнога Бога.

На неки чудан начин, нико није очекивао Сулову побједу. Очекивало се да ће послије ове битке филистејски начин уређења државе и народа постати модел за нови свијет и да ће тај нови свијет бити уједињен у трговини и војсци – темељима на којима ће свијет почивати и уживати мир и благостање. Није на овим просторима представљало новост да више народа, више језика и више вијера живе заједно. Египат и Феникија предњачили су у том и таквом схватању свијета. Трговина и богатство представљали су главне и заједничке идоле којима су се клањали сви, без обзира на међусобне разлике. Зато су сви околни народи осјећали одбојност и страх од повратка на онај стари и напуштени облик уређења царства, којем су тежили Јевреји. Побједа Саула значила би и терет за оне мале и нејаке околне народе да се заштите или да се утопе у то ново царство и изгубе се међу његовим становништвом.

Када су Амаличани упали у Сиклаг, покупили су све што су могли да носе, вуку или тјерају пред собом, а запалили све што нису могли присвојити. Ваљда су сматрали да ће на тај начин постати богат и важан чиниоц, па нас нису побили, већ су нас повели као робље. И ја сам се нашао међу женама, дјецом и старцима које су повели са собом. Све што сам имао изгорило је у пламену. Сви моји послови, сва трговина, сви планови, цртежи, писма, докуме-нти, сва имовина... једном ријечју – сав мој живот остао је у том пламену.

Након дугог пјешачења, сјели смо на обалу неког потока да одахнемо. Tо мјесто ми се учинило веома слично ономе гдје сам некада, као дијете, пао и заспао и гдје ме је нашао Самродај. Стража око нас – унутра тајац, зебња, страх и плач дјеце – около пјесма, вриска, игра и славље. Сам и издвојен од других размишљао сам о свему овоме. Ова ситуација  изгледала ми је као крај свијета. Све у шта сам вјеровао управо је изгорило, сви моји планови срушили су се у једном дану. Круг бола у мом животу затворио се на овом мјесту. Сјетих се сусрета са Самордајем и среће која ме је тиме обасјала. А сада, на једном таквом сличном мјесту, гледам своју пропаст. Зар ово не би требало бити мјесто наде? Зар обала овог потока није мјесто ибављења? Зар је ово тај пут, зар ово Господ даје онима који се уздају у њега? – мислио сам потпуно скрхан и сломљена срца. О какво разочарење, о какав бесмисао! У мојим мислима Давид, на једном крају, сијече мачем своје саплеменике и сународ-нике, „у име Божије“ пролијева крв своје браће, а на другом крају његова породица и ја сједимо на обали овог потока као робље неких безвриједних „ратника“.

Каква неправда, какав бесмисао... Ако је и од Господа, превише је!

Гдје је сада смисао свега што сам прошао у животу, свега бола којег сам носио на души из претходних тешких животних искушења? Зашто ме је Бог поштедио када је Рафај убио моју мајку? Зашто ме је Самордај нашао и спасио од смрти крај оног потока? Зашто сам поднио сва она понижења, бол и тугу у Тиру док су ме учили градитељству? Због чега ми је дао силно богатство, везе, успјех, пријеме на велике свјетске центре моћи, писма заштите фараона, тирског, сидонског краља и свих околних краљева? Због чега сам градио Сиклаг, због чега је Давид побио све оне људе и донио сав тај плијен и начинио од Сиклага примјер како би требало водити једно моћно царство? Како, зашто, због чега?! Да бих дошао у ово? Да бих доспио до овога? Је ли то смисао свега што сам прошао у животу? Ово безнађе и понижење, претварање у роба, у прах у бесмисао?

Ако је и од Господа, превише је...

Зар никада нећу добити прилику да неким људима кажем колико ми је стало до њих, да се захвалим за сва добра која су ми својом љубављу поклонили и опростим онима који су ми својом лакомисленошћу нанијели бол? Зар ће се све тек тако пресјећи и овим завршити? А у глави су ми одзвањале Давидове ријечи од прије пар дана: „Послужићу Господу на неком другом путу који ће Он сам отворити“.

Но, док сам још мислио о томе, однекуд затруби рог овнујски и низ падину се стушти облак ратника. Давид и његови људи силовито су упали у овај логор и сасјекли Амаличане и прије него су ови схватили шта се дешава. Гледао сам у овај покољ око себе не вјерујући својим очима. Трљао сам очи у невјерици, убјеђен да је ово само сан, да се ово не дешава стварно. За кратко, и прије него смо себи освијестили шта се десило, све је било готово и око нас је лежала гомила искасапљених тијела. Они који су до скоро били наши мучитељи и `господари` остатка мог живота, лажали су раскомадани око нас, представљајући само храну за птице...  И прије него је сунце нагнуло ка Западу, сви смо се нашли на путу назад према Сиклагу.

„Слава ти, Боже!“ – била је једина мисао у свим срцима, била је једина реченица на свим уснама. Па и ја, који сам презирао пролијевање крви, који сам био против било каквог насиља, нарочито не „у име Божије“, ову акцију сам схватио као Божији благослов.

Од тога дана, без обзира на све што се дешавало око мене, на сву трагедију и пропаст, на драстичну промјену мог живота, прихватио сам идеју да је Давид тај којег је Бог изабрао као свог миљеника, као изабраника да врши и испуни вољу Његову. Та мисао и та идеја била је оно што ме је одржало у животу у наредним годинама и дало ми снагу да издржим и неке немогуће ствари. Промјена која је у мени и око мене услиједила била је, као што рекох, драстична. Да бих све то издржао, да бих поднио сва искушења која су се наметала преда мном, молио сам се искрено и са великим жаром, вођен идејом да сам удостојен милости да служим праведнику на његовом путу. Као главни смисао свог живота прихватио сам службу коју ми је пред-ложио сам Давид – да останем уз њега и савјетујем га. Чинио сам то са највећом љубављу и жртвом до дана данашњег.

„Опрости што те прекидам – ускочи Соломон – али ти мени сада говориш о оном истом Давиду, мом оцу, за којег сав свијет зна да је Божији изабраник. Да ниси мало прије претјерао када си мене ставио на његово мјесто и назвао мене `Изабраником`?“

Болно и са тежком муком скупих сву снагу и придигох се. Придржавајући се за рукав Соломонове хаљине, ухватих га за рамена и загледах му се право у очи.

„Јесте, у Давиду је враћена изгубљена нада! Он је поставио темеље вјере у успјех, мир и благостање. Он је крварио за ово што ти сада имаш. Али Ти... Ти ништа не мораш да чиниш од онога што је он чинио. Твој задатак је сасвим другачији! Да ли ти, можда, свој задатак видиш у ратовању или уживању благостања? Чуј ме, и једно и друго је подједнако непотребно и бесмислено. Ти ниси рођен ни као ратник нити као расипник. Зато ти кажем – Теби је Бог намјенио други задатак! Зар не видиш да су и Саул и Давид имали задатак само да теби припреме терен! За шта? За шта су се они трудили, крварили и ратовали, стварали и градили? Да би ти уживао!? Е, неће бити... Зато ти кажем – ти си рођен да будеш нови Адам, да исправиш грешку, да свијет вратиш Богу. Адаму је Бог дао све, али је он био преслаб за тај задатак и све је узео за себе. Сви које је, од тада до тебе, Бог изабирао – чинили су исто, па чак и твој отац, нека му је слава и милост! Зато буди мудар и пожртвован и стави себе у службу Божију зарад свега свијета. Немој и ти учинити исту грешку!“

Соломон се отргну из тог загрљаја и викну: „Ти си луд!“ Затетурах се и умало не падох са лежаљке. Али, Соломон ме ухвати, па кад схвати да је претјерао, стаде да се извињава: „Опрости, оче, на овим ријечима... али... ох Боже, шта ја то говорим... ма, како могу да прихватим улогу `новог Адама`!? Па, ко то може бити? И ти стварно мислиш да Бог пред мене ставља такав избор? Опрости, оче... не, не, то не може бити... Па ко од људи то може!?“

Покушах да се намјестим удобније, али не без бола. „Може... и мора... Биће ми жао ако то не будеш ти, јер знам да ти то можеш, само ако будеш хтио. Ако не, онда свијет мора чекати на неког од твојих потомака... али ако је то људима немогуће, Богу је могуће...“

„Како то мислиш? Да сам Бог...“

„Да, баш тако... Шта? То је теби чудно? Па, није ли сам Бог ишао пред Мојсијем и Израиљом из Египта до овде? Није ли сам Бог написао Закон или посветио Храм којег смо градили?“

„Ма, јесте, али сам ја схватио твоје ријечи другачије... Мислио сам да хоћеш да кажеш да би Бог постао човјек, а то би већ била хула...“

„Ја не мислим да би била... Зар  мислиш да је Њему нешто немогуће?“

„Пусти сад то...“ – одмахну Соломон руком, већ ријешен да промијени тему.

„Добро, пустићу. Али и даље мислим да би то требао бити ти.“ Затим мало олабавих притисак којим сам га стезао. Знао сам да га то може одвести у другу страну, па  додах да мало ублажим: „Уосталом, ти си већ човјек, па би било лакше...“

На то се обојица насмијасмо. Соломон сједе на крај моје лежаљке и поново у своје руке узе моје руке, загледајући ми се у дланове. У својим рукама држао је старачке руке које су биле толико крхке, да је кожа на њима изгледала као фина танка тканина кроз коју су вириле плавичасте вене и кости, готово као нека реликвија која подсјећа на давна времена. Знао сам да сада размишља о свом дјетињству и дјечаштву, јер су сви важни моменти које је памтио били везани за ове моје руке. Не, није да умишљам или себи дајем неку већу част него ми припада, али знам да је у њима видио неку сигурност и заштиту, без обзира колико оне сада изгледале као нешто што треба заштитити. И то га је смирило.

---

[i]1. Мојс. 22, 17-18.

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на слику.

#slika6786#strana3202#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: