детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОДЋУТАНА ЧЕСТИТКА

1.

Поклањам ти хиљаду стихова

За ново љето моје,

Јер ти љета више не бројиш

Одћутаћу их за тебе и себе

У нултом часу и прије

Када секунде почињу да броје

Када на сликовној кутији јаве да стигла је

Када у ушима одјекне пуцањ

Петарде или чепа и у грудима ће да пуца

Али ти то нећеш чути

Нити ћеш видјети колону црних мисли

Које из моје главе бјеже да се разум не помути

Осјећам да плима из утробе носи

Приче и стихове који навиру

Гдје су се угнијездили јади свјежи

И буше уздахе као балоне...

2.

Ово је душо ноћ парова

У којој ја нисам сама

Пјесме су ту

Ћутаћу их баш онда када би твоје усне

Требале да ме љубе

Говорила бих гласно али су ми у грлу

Ријечи које се гуше у тони бобица твојих нарова

Говорила бих када се музика и пјесма зачују

Ал' срце би стало кад би се присјетило и запјевало

Вечерас други плешу наше валцере и воле

Ја небу ћутим Јесењинове ријечи

Као ти мени некада,

А ријечи боле...

3.

И да ти ћутим, сама сам, три пута сама

На столу ничег нема, а чему?

Чаше за вино на полици стоје

И да ти још одћутим, мило моје

Накит и јелка су на тавану

Не једем данас колаче, јер ни њих нема

А добро знаш моју ману

Да слатко волим, а ништа тако шећерно не би као ти...

4.

Сама сам, сви су отишли, боле одласци

И да није приче коју ти ћутим

И ја бих отишла било гдје

Зато ти пишем, за тебе написано ћутим,

Ћутим све своје, твоје стихове:

,,Управо те присвајам од сна,

Вадим твој лик из разбијеног огледала,

Боле ме твоји кораци који не прилазе

Очи које не виде и глас који не дрхти,

За себе сам тражила грам среће у Мичигену

Не нађох, ни грама

Зато ријетко одлазим тамо гдје се понекад заплаче

И ако над кандилом срце ми затрепти болом...

Страх ме је, страх ме је ноћу мјесечине,

Јер не знам колико има корака до свитања

Не, не идем нигдје нити ме ко чека,

Спајам Небо и Пакао док ме бол и радост комадају

За само још један дан са тобом, један трен...

Плетућ' ти љуљачку за снове од четрдесет осам сунаца,

Не примјетих када прођоше четири годишња доба,

Никога више ништа не питам,

Питања нестадоше у молитви за нови почетак,

Свевишњи не ствара што је једном створио, знам...

5.

И сада ти пишем на папирићима у боји док срце пати

Ти знаш да је рана на срцу црвена

Умјесто мед на рану да ставим чемер ми у грлу стоји...

Ех да може твој глас бар ријечи да ми врати

,,жељо моја окамењена'', да се јави, да си на јави

И да још увијек на маслачак замиришеш...

Шта да радим на овој озеблој мјесечини,

Са брдом емоција које, као ти, на маслачак миришу...

Трудим се твојим погледом да гледам

Твојим дахом да дишем, ноћу док сањам да ме ушукаваш...

Нећу да заспим, јер ми нико у снове не долази

Сви заспу прије мене,

Зато ми неман од ноћи све лијепо прогута

И скрије у њедра, јер зна, добро зна,

Да сам твоја окамењена жеља и твој недосањан сан...

Дошла бих ти, али сам негдје изгубила кораке

Корачајући кроз ноћ сама...

Гладна твоје љубави чекаћу април да процвјета,

Знам, плакаће прољетне кише

Док у сну будем пила воду са усана

Цвијета који више не цвјета...

6.

Сањам само један подношљив дан, а ћутим

Одћутаћу сваки стих, чак и онај о Паризу

Граду љубави, о Арденима на платну

На коме слика само вољена жена,

Знајући да ћу сама чекати Божић као онај деведесет пете...

Ти добро знаш, али не реци ником, ни Анђелу

Јер наша је тајна, наш живот, снови, вријеме и љубав...

Ох, када би Бог хтио све вратити на почетак,

Да разорим самоћу, да јој пуцам у срце

Врелом стријелом да оживим тебе,

Да не ћутим сама да попијем вино са усана...

Хладно ми је, четрдесет осам сунаца угасло,

А ја обукла црвену хаљину од пуплина

У џепу суви листак јагоде,

Плашим се да и он не оде...

Чекај ме...

Доћи ћу сама, сама без очаја

Да заједно бројимо свјетлосне године...

Честитку за тебе сам одћутала...

Срећна ми Нова година!

30.12.2019.године у 21 час

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: