детаљ слике: КРК Арт дизајн

Пету главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 6

6.

Пошто смо се вратили у Сиклаг, стиже нам вијест да је Саул погинуо, а с њим и Јонатан син његов. Иако се овакав исход могао очекивати, ова вијест је страшно погодила Давида. Његово прија-тељство са Јонатаном било је дуго и дубоко. И обострано. Од силне туге и срџбе убио је гласника који му је донио вијест. Послије се правдао: „Крв за крв! Он је убио Саула, помазаника Божијег! Како га није срамота да изађе пред мене с том вијешћу и још да се похвали тиме! Крв за крв!!!“ Док је Давид туговао за њима, нико му се није смио приближити, а камо ли упитати за одговор на питања која су лебдјела над свима нама, као и над непријатељима нашим – Шта сад!? Како даље? Којим путем? На који начин?

Давид је већ други дан сједио на истом мјесту и пјевао тужбалице за Саулом и Јонатаном. Знао сам да неће бити лако, али одлучих да му приступим. Сјетих се оне вечери у моме дому у Гату када су га довели и када је све изгледало баш овако. Почео сам разговор присјећајући се те вечери и наговарајући га да се окрене неком плану, јер немамо времена за тужбалице и кукања. А он је само сједио и клатио се као онда, тихо пјевушећи неку тужбалицу (можда баш исту ону). Након ко зна колико времена и мог монолога који је већ постао мучан, он се окрену ка мени и упита: „Кажеш да ти је ова ситуација иста као онда у Гату, зар не? Зар и рјешење не би требало бити исто?“

И одмах је дат знак свему народу да се припреми за полазак. Рано ујутро, прије свитања, напустили смо град и упутили се према Хеврону Јудејскоме. Разлог овоме био је сасвим логичан: Очекивали смо да се сваког момента појави Ахис са својим захтјевом да се Давид прогласи царем јеврејског народа и постави своје услове. Обзиром да Давид није показивао ни најмању намјеру да се повинује Ахисовом плану и његовим намјерама, останак у Сиклагу постао је немогућ. Такође, град је већ био претворен у згариште и, у овом тренутку, никоме није било до његове обнове.

Но ја тада нисам знао да је, фактички, Давид већ био цар. Пророк[i] га је помазао за цара још давно. Давид ми је то поменуо тек када смо дошли у Хеврон и када је ту вијест објавио пред окупљеним народом Јудиног племена.

С друге стране, остала племена израиљска прогласила су за краља Исваала[ii], Сауловог сина. Јевреји су, дакле, били подјељени у двије државе и имали два краља. То стање је потрајало скоро двије године. За сво то вријеме, ја сам се трудио да на све могуће начине раширим међу народом вијест да је Господ помазао Давида за цара свих Јевреја преко пророка Самуила и да је Давид Богом изабрани ујединитељ народа. Често сам слао гласнике и уходе на израиљску страну да говоре у народу о Дави-довим успјесима и ратовањима против непријатеља, а нарочито за вријеме Саула. Прича о Давиду и Голијату постала је омиљена међу свима и већ су се почеле пјевати пјесме о Давидовим јунаштвима. У тим пјесмама Давид је био херој, а Саул губитник. На тај начин је Исваалов углед губио на значају. За кратко вријеме, организовао сам читаву армију људи на том послу и створио мрежу за прикупљање вијести о реакцијама у народу на идеју да се уједине под Давидовом влашћу. Све више позитивних вијести о томе долазило је са израиљске стране.

Мало по мало, дошло је и до кошкања између два јеврејска табора, па и до отворених сукоба. Исваалов војсковођа Авенир почео је све гласније да говори да је дошло вријеме уједињења и да је Давид већ помазан за јединог владара. Једнога дана он се лично појавио у Хеврону са планом уједињења, али га је мучки убио Давидов рођак и војсковођа Јоав због неких породичних разлога за које сам увијек сматрао да не смију бити изнад државних послова, као виших циљева за које треба жртвовати чак и свој понос. Али, Јоав је био ратник и од њега је тешко било очекивати да схвати више циљеве...

Он бјеше човјек с којим се никада нисам слагао, човјек кова каквог сам увијек избјегавао – нагао, брз на мачу и не баш много разборит, али довољно одан Давиду да би за њега побио сав свијет. Признајем, плашио сам се овог човјека, а убијеђен сам да ми је главу на раменима држала само Давидова љубав и Јоавова оданост Давиду.

У Исвааловом табору дошло је до неког сукоба између њега и људи који су му водили трупе, те једнога дана освануше код нас његове војсковође. Мислећи, јадни, да тиме чине част Давиду, као помазанику Божијем, дошли су са Исвааловом крвавом главом у рукама. Но, Давид је изнад свега имао осјећај за Божији план и утицај у људској историји. Зато је помазање од Господа сматрао за највишу светињу и, без обзира на супарништво и све непријатности које је трпио од Сауловог дома, сматрао их је за Богом изабране и постављене владаре, што је и сам био. Зато је наредио да се побију ови доносиоци Исваалове главе, што је Јоав са задовољством извршио.

Но, како год било, Давид је постао цар над свим племенима Израиљевим и ујединио је сав народ под својом влашћу. Морам признати да ме је то клање и убијање, котрљање одсјечених глава, све те пријетње и сплетке, прилично заморило. Скоро седам пуних година трајало је то братоубилачко крварење, ратови са околним народима, Ахисове поруке да се вратим и испуним његов план и слање ухода да ме убију, склањање пред крвавим војсковођама и покушаји да начинимо државу, моји стални напори да одржим старе везе и послове са Египтом и Феничанима, сада у служби Давида и нове царевине... Једног дана донио сам одлуку да се склоним и напустим ту службу.

Своју намјеру саопштио сам Давиду у тренутку када се спремао да нападне Јевусеје и освоји њихов град. Јерусалим је изгледао неосвојив. Дуго сам се предомишљао и неколико пута одустајао од своје намјере, плашећи се да није вријеме да погоршавам ионако тешку ситуацију. Уосталом, то је могло значити и повачење, бјежање пред животом и свим оним обавезама које пред мене ставља сам Господ, па сам се колебао. Тачније, сујета ми није дала да се тек тако повучем и другима препустим  улогу за коју су многи сматрали да је велика и важна. Али једног дана сам пресјекао тај чвор у који сам се сам упетљао и саопштио Давиду да се повлачим у Тир да наставим своје послове. Изненадило ме је са колико хладноће је примио ту вијест. Његов одговор је стао у свега двије ријечи: „Добро, иди“. И разишли смо се.

Отпутовао сам у Тир, али тамо нисам нашао свој мир. Већ по доласку, краљ Хирам је сазнао да сам стигао у град и позвао ме је. Ти знаш да је он веома мудар човјек и велики трговац, тако да сам тада осјећао посебну част што сам се обрео у његовом друштву. Али, он је добро знао да се користи том предношћу и већ при првом сусрету дао ми је задатак и обавезу да будем његов повјереник у односима са Давидом. Без обзира колико сам желио да ме тај задатак мимоиђе и да се посветим себи и свом животу, нисам имао могућност избора. Изгле-дало је да је мој живот везан многим чворовима за тог човјека и да ми је Бог одредио само један задатак и циљ у животу – бити стално уз Давида.

Након неког времена Хирам ме је поново позвао и показао ми писмо које је добио од краљева филистејских. Тражили су војну помоћ против Давида и заштиту од овог све моћнијег непријатеља. На дну тог писма видио сам и Ахисов потпис и претрнух. Нисам схватио разлог због којег ми је Хирам показао то писмо, па ми је кроз главу прошло хиљаду комбинација, а ни у једној нисам желио да се сретнем са човјеком који је тражио моју главу.  Но, Хирам је узео писмо из моје руке, бацио га у ватру и рекао ми: „Давид је будућност, а ови људи су прошлост. Ми смо у њих уложили већ много богатства, времена и снаге, вјерујући да су кадри да створе једно моћно царство с којим ћемо бити у Савезу. Краљеви прије мене улагали су у тај њихов систем заносећи се да може да функционише. Но, њихове међусобне свађе и расправе, стална натегнутост и болесне амбиције довеле су их до потпуног слома. Желим да то пресјечем! Очекујем да ће Давид само докрајчити ово исувише тромо царство и да ће се између нас и Египта уздићи један мудар човјек који зна шта хоће. Уздам се у тебе да ме повежеш с тим човјеком и да што прије успоставимо добре односе.“

Ове ријечи су на мене оставиле дугок траг, иако сам се трудио се да избјегнем оно што је Хирам од мене очекивао. Бацио сам се на свој стари занат – градњу. У први мах је изгледало као да ћу се успјешно вратити свом животу. То је вријеме када се Тир диже из пепела и када је цијели град био једно велико градилиште. Али, када сам поново дошао код Хирама да тражим дозволу за градњу једног великог објекта у тирској луци, он ми је рекао: „Јесте, то је важан и скуп посао и вјерујем да би га ти могао довести до савршенства. Али, ти то нећеш радити! Већ сам овластио неке људе да то преузму. За тебе имам важнији задатак. Као што знаш, Давид столује у Јерусалиму. Тај град је идеално мјесто за престо-ницу, али је сувише сиромашан и раскопан. Иди тамо и сагради му палату, а ја ћу послати сав материјал и раднике за то дјело. И не само то, него очекујем од тебе да тај град учиниш центром цијелог царства и добрим мјестом за трговину. Немамо више времена за губљење, морамо дјеловати брзо и ефикасно, док га његови ратнички пориви нису надвладали и узели превласт над њим! Ти си мудар човјек, знаћеш шта ти је чинити...“

За мање од мјесец дана нашао сам се на путу за Јерусалим у пратњи каравана кедровине и камена и читаве армије умјетника и мајстора свих врста. Када сам се појавио пред Давидом, он је само махнуо руком у знак поздрава и кратко рекао: „Еј, па брзо си се вратио!“ И заиста, изгледало је као да уопште и нисмо били раздвојени. Знам да је тај осјећај био обостран. Као да смо се још овог јутра видјели... Уосталом, тако је то међу пријатељима и људима који осјећају блискост у души – без обзира какве нас муке или раздаљине раздвајале, без обзира на колико времена били раздвојени, искрени пријатељи увијек осјећају исту блискост, без обзира на све. При томе, нас је ипак везао сам Бог.

Јерусалим је био диван град. Заљубио сам се у њега на први поглед. Иако је он тада изгледао потпуно другачије него данас, полупразан и једва насељен и још увијек подсјећао на недавно освајање, његов стратешки положај и значај за будуће царство био је непоновљив. Заиста, ни један други град није могао имату такав значај и такву љепоту као Јерусалим. Давид је знао да ће многа јеврејска племена тражити превласт над овом љепотицом[iii], па је донио одлуку да град припада искључиво њему, као  цару. Тако је Јерусалим постао царски град по узору на Тир или неке друге велике свјетске центре.

Међутим, и само освајање и идеја да Јеруса-лим постане царски град, није ишло без Хирамовог утицаја. Јевусеји, пређашњи становници овог града, били су Феничани и Хирам је, на неки начин, поклонио овај град Давиду и Израиљцима. Мудрим политичким потезима, уцјенама и тајним каналима преселио је Јевусеје у Тир и начинио од њих своју дворску гарду, претходно их обавијестивши да се не могу одбранити од Даидовог напада. Њихова одбрана је била више предаја, а и Давид је доста земље, која чини данашњи Јерусалим, купио од њих.

Једног јутра Давид и ја смо шетали градом и он ми је рекао: „Видиш, ово је град којег нам је Господ дао. Само Бог може створити овакву љепоту и само Њему приличи да одреди ово мјесто за свој град!“ И, заиста, свако ко је улазио у Јерусалим, осјећао је исто.Када сам га упитао за мјесто гдје да му сазидам двор, он ме је погледао и с чуђењем рекао: „Какав двор? Ти говориш о кући у којој ћу ја становати, а Господ станује у шатору!?“ Као да ме је гром погодио у том тренутку... У моменту ми је сав мој живот протутњао пред очима. Хладан зној ме је облио и осјетио са слабост у ногама. Имао сам ос-ећај као да је испред мене стајао Мелхисуј са свим оним плановима и нацртима за Храм Господњи. Његове последње ријечи, да ја нисам Јеврејин и да мени Свудаприсутни никада неће дати да му се приближим или градим Дом Његов, звониле су у мојим ушима. Осјетио сам неку слабост док се све окретало око мене. Давид ме је ухватио испод руке и понудио ме је да сједнем, упитавши ме шта се десило. А ја нисам знао шта да му кажем...

Као да се неки животни круг затворио у мени. Старе жеље и идеје сада су испливавале из неких скривених одаја ума, али су се мијешале са неслућеним могућностима о којима онај младић, са неких двадесетак година, није могао ни да машта. Градити храм Богу Свудаприсутноме, а иза себе имати сва царства овога свијета и све могућности које људски ум још није ни замислио! Ех, каква је то част и какав је то благослов! Гледао сам у Давида и осјећао као да ми сам Бог пружа руку и придржава ме. Гледао сам у њега, а нисам могао да проговорим, да му кажем било шта, да му објасним колико су ме погодиле његове ријечи. Био је то моменат када сам се поново родио.

Соломон се насмија на ове ријечи и устаде. Загледа се у Храм и промрмља: „Велики си, Господе, и чудна су дјела Твоја...“

„Да, то си добро рекао... Чудна за нас мале, а мала за Господа.“

„Видиш - рече Соломон, чудно је да Господ оцу мојему није дао прилику да сагради Дом Божији. То је била његова животна жеља... Знам шта ћеш ми рећи, али бојим се да ту има нешто више од онога што је мени и свима речено...“

„О, Боже, помислих, изгледа да почиње да схвата.“

„Знаш, у праву си. Има ту још много чега... Али, не треба заборавити да је вјештина вођења царства и народа – дар Божији. Бог не мора увијек да чини чуда да би нас људе управио ка својим путевима. Некада, просто, уреди такву ситуацију у којој људи, свако на свој начин, доприносе Божијем плану, вјерујући да чине нешто од себе. А некада морамо да чинимо и оно што нам није по вољи да бисмо остали на том путу. Тако, Господ нас учи да своју вољу усгласимо са Његовом. Неке свари схва-тимо тек касније, много касније...“

„Зар хоћеш да ми кажеш да у тој ситуацији учествују и они који не знају за Бога? Mислишли да и они који раде против Бога доприносе том плану?“

„Да, наравно! Само, неки раде за Бога и на Божијем путу, па схватају да морају урадити неке ствари и против своје воље, да би усагласили своју вољу са Божијим путем, а други то не схватају па чине само оно што је њима воља. Али, ти други, ти непријатељи Божији, они су нам пред Богом најбољи пријатељи, јер нас директно воде пред лице Божије. Они нам не дају да заспемо на том путу. Трње које они сију по њему стално нас подсјећа на чињеницу да тај пут није лак.

Ево, када је Храм у питању, то је била наша заједничка жеља и ништа на свијету нам није било важније од тога да Господу саградимо Храм. То је постао наш једини заједнички циљ. То је био главни разлог зашто нас је Господ спојио! Али, не заборави да смо у том тренутку морали да задовољимо и Хирама. Он није био неко попут Ахиса. Он је био много важнија фигура у тој подјели послова. А кад већ помињем Ахиса, требало је радити брзо и припремити се за напад који смо очекивали свакога часа.

Тежак сам задатак имао да све ставим на своје мјесто и задовољим све потребе. У исто вријеме је требало Давиду објаснити колико је Хирам важан за наше ново царство, требало је одиграти на карту будућих веза, требало је изградити Јерусалим и напунити га људима, требало је саградити и оспособити све оно без чега само царство не може, а требало је и Господу дати Храм који ће нас представљати као Његов народ на зем-љи... Али, најтеже је било успорити путеве својих амбиција! Ништа на свијету није теже од борбе са самим собом. А ту смо Давид и ја били слични, мада смо то исказивали на различите начине.

Дуго ми је требало да себе убиједим да ће мој дјечачки сан морати да буде одложен на још неко вријеме. Истовремено, требало је да пред Давида изнесем јасне аргументе зашто је важно да прво саградимо град и двор, а да при томе будем јасан, ујерљив и брз. Најтеже је износити аргументе иза којих не стојиш... или бар твоје срце није на тој страни. Али, најјачи аргумент, којег је и Давид на крају прихватио, био је да Храм мора да буде нешто савршено, а да савршенство тражи вријеме. Тако смо успјели да помиримо и Хирамов улог у наше заједничке циљеве и завршимо пројекат који је он финансирао, тако смо успјели и да Јерусалим начи-нимо стварним центром царства и, на крају, тако смо и себи дали довољно времена да учврстимо везе и пријатељства са онима који нам данас значе много.

Но, као што рекох, најтеже је било Давида убиједити да градња Храма мора да сачека неко вријеме. У томе ми је највише помогао Натан. Њега је Давид цијенио изнад свих, као пророка и као човјека који је увијек знао да умири његову страст. Натана сам веома волио и сада ми много недостаје... Његове ријечи су биле Божије ријечи. Тврдио је да је сав Јерусалим Божији град и да Господу треба уредити и посветити сав град, а да Храм треба да буде круна над престоницом. Тако је Јерусалим постао символ царства којем је Господ врховни цар, а земаљски цар Га само представља на земљи и врши вољу Његову. Давид је ове ријечи прихватио као пророчанство и као глас Божији. Зато смо се бацили на изградњу цијелог града, а храм оставили за завршницу.

Прво што сам хтио да саградим била је царска палата. Али Давид није хтио ни да чује за то. Пристао је да градимо град, да стварамо услове за функционисање престонице царства, сложио се да Храм буде круна свега, али никако није хтио да пристане да се гради царска палата прије него се сагради Храм Господњи. Говорио је да би то било богохуљење, правдао је свој став својим служењем Богу и жељом да Господ буде цар Израиља, а не он. Ишао је чак и у толику крајност да је неколико дана спавао на каменом поду и само смо се плашили да не изрекне једну од оних својих чувених заклетви... Знаш ти њега, када се закуне именом Божијим, прије ће свијет пропасти и све што је на њему, него би он погазио ту заклетву. Сам Натан га је у последњем тренутку спријечио када је једном већ био заустио заклетву да неће спавати у постељи прије него Господу уреди дом.

Прво смо приступили поправљању спољних зидина града и градских капија. Следећи корак је био поправити и поплочати улице, а затим је на ред дошао трг. Обзиром да за царску палату нисмо могли да наговоримо Давида, успјели смо да нађемо једну велику кућу, за коју смо предпостављали да је јевусејски краљ некада столовао у њој, и преуредили је у привремени двор. Ето, то привремено се развукло на много година и сад је на теби ред да то завршиш...“

„Да, схватам...“ – одсутно рече Соломон. „Значи, има ту и Хирамовог утицаја што није саг-радио Храм... Тако сам и мислио.“

„Ја не бих то рекао баш тако“ – покушао сам да скренем ток разговора са правца на којем не бих желио да заврши и вратим га на оно што покушавам да истерам до краја. „Па барем ти добро познајеш Хирама. Но, мораш да схватиш да ја говорим о нечему што се десило давно, веома давно. Тада је однос између Феникије и нас био сасвим другачији... Уосталом, тада једва да смо се ријешили Филистеја, а камоли неког јачег. Друго вријеме је данас... данас сте ти и Хирам у сасвим другачијим позицијама, него он и Давид. Тада смо морали добро да пазимо како ћемо с њим. Али, што се тиче Хирама, он је држао своју ријеч, бар када говоримо о односу са нама.“

Но, Соломон ме није ни слушао. Био је заду-бљен у своје мисли.

„Не, не... о нечем другом ја размишљам“ – прену се Соломон и устаде. „Реци  ми, каква је била Давидова првобитна идеја о изгледу Храма? Је ли ово баш онако како је он замислио и како је мени рекао?“

„Пусти ти Хирама и његове идеје... Храм смо радили ми и он је баш онакав како смо га ми замислили. Он је само тврда верзија Скиније, а то је оно што је најважније.“

„Јеси ли ти сигуран у то?!“ – упита Соломон веома озбиљног израза лица.

Да, тада сам схватио шта хоће да каже и осјетио сам да наш разговор скреће у другом правцу. Соломон је почео да прихвата моју поруку, али знајући њега, он ће сада да постави хиљаду и једно питање како би одагнао сваку сумњу да ипак није најмоћнији и да је уплетен у неке туђе завјере и планове. Знам овог човјека – он не би могао да поднесе да неко други вуче конце, а да он несвјесно игра туђу игру. Хирам је његов велики савезник и пријатељ, али је уједно и један од најмоћнијих људи на свијету. Његова моћ се огледа и у томе што он у својим рукама држи најмоћније градитеље, најбоље материјале, најбоље умјетнике и кроз своју несебич-ну помоћ он намеће свој стил, он на свакој грађевини оставља свој траг. Соломон и он су велики сарадници, али уједно и супарници, а Соломон није Давид и његов рат се не води оружјем, него умом. Зато Соломон поставља ова питања и зато се плаши да градњом Храма (сада када је све готово и када приводи крају градњу царске палате, а опет под Хирамовим утицајем) није и несвјесно постао дио неког Хирамовог тајног плана.

Морам ову тему да заобиђем и да се вратим на оно о чему ја желим да разговарамо, али знам и да то неће ићи лако. Соломон је изузетно интелигентан млад човјек, па зато морам играти на карту искуства. То је моја предност... још увијек.

„Знаш, сине, сав овај разговор за мене је веома тежак и напоран. Ово су моји последњи дани на земљи и моје тијело не може више да служи моме духу онако како је то могло раније... Имам још много тога да ти кажем, а времена је све мање.

Када ме већ питаш о Храму и Хирамовом удјелу у њему, морам ти признати да сам у свему томе играо једну прилично тешку и незахвалну улогу. Моја највећа животна жеља је била да градим, а Храм је био нешто о чему сам маштао од својих младићких дана. Истовремено, имао сам улогу Да-видовог савјетника, писара, изасланика, [дипломат-ског] представника и ко зна шта још, а да то никада нисам ни хтио ни тражио... једноставно, живот и околности су ме на то натјерале и тако се десило. Богу хвала и слава! На неки начин... да  бих градио, све сам ово морао радити и све се ово под-разумијевало од једног градитеља.

Такође, градити... значило је и бити везан многим везама за Феникију и феничанске материјале, знања, изворе, текстове, умјетнике, философе... Понекада мислим о градитељима како су они, по природи посла, сви – Феничани, без обзира којем народу припадали... Ја за себе никада нисам мислио у тим категоријама. Увијек сам гледао да се извучем из тог круга, мада признајем, готово да је немогуће. Јер, како да градиш било коју грађевину, када од прве до последње ставке, од замисли и цртежа, до скоро сваког материјала и умјетника – не можеш без Феникије? А у Феникији не можеш без Хирама...

То је веома специфично за њега и на тај начин он покушава да управља свијетом. Некада моћни Египат, који и сада држи многе конце у својим рукама, не може без њега! Вавилон исто тако. Све више и Асирија. Старе грађевине мораш обнављати, нове градити, а то никако не можеш без њега... И то је тако једноставна, а уједно и добро осмишљена мрежа из које је тешко изаћи: онда када ниси ни свјестан да не можеш без нечега или некога, онда си највећи роб, а при томе мислиш да си потпуно слободан, па још и да владаш неким  царством.“

Соломону је неки загонетни смијешак играо око усана док сам ово говорио. На крају се отворио: „Управо сам те из тог разлога оно питао...“

„Шта си сад смислио?“

Неким посебно свечаним, али пригушеним гласом Соломон рече: „Ја намјеравам да створим једну другачију мрежу у коју ћу све њих да уловим, али не и да пресјечем те његове конопце.“

„Како то мислиш да изведеш? Да створиш неку двоструку мрежу? Да уловиш у своју мрежу већ пуну мрежу риба?!“

“Да, то си добро рекао. Баш тако – да у своју мрежу уловим већ пуну мрежу риба! Тако ни они неће схватити да је сва њихова мрежа у мојим рукама и да од мене зависи шта ће са том мрежом да раде. А радиће оно што ја будем хтио да раде.“

„Другим ријечима – радиће за тебе?“

„Управо тако...“

„Знаш, ако ми Господ да снаге да ти испричам све оно што сам намјеравао, мораћеш ми тај свој план потанко објаснити...“

Соломон се насмија и поново ме узе за руку: „Опрости, оче, опрости. Молим те, настави. Нећу те више прекидати, обећавам!“

Наставиће се...

---

[i]Пророк Самуило је Давида помазао за цара још као дјечака, за вријеме владавине краља Саула. Саул је прекршио Божију наредбу да, при нападу на Амаличане, побије све и ништа не остави у животу или задржи за себе. Он је оставио њиховог краља и сву њихову стоку као ратни плијен. Зато је Бог окренуо своје лице од њега и наредио Самуилу да оде у кућу Јесеја, Давидовог оца и да Давида помаже за цара. Давид је ово чувао као тајну све док Саул није погинуо.

 

[ii]Феничански извори тврде да су Саулови синови носили имена у чијем корјену је име бога Ваала (Баала), а да су каснији јеврејски редактори промијенили ова имена, као: Ишбаал/Исваал у Ишбошет/Исвостеј, Мефибаал/Мефиваал у Мефибошет/Мефивостеј итд. Чини се да прави разлог одбацивања Саула лежи управо у овом „двоумљењу“ између Јахвеа и Ваала, а да је ратни плијен само прикривање правог разлога – његовог идолопоклонства.

 

[iii]Сва јеврејска земља била је подјељена између 12 племена, а Јерусалим није припадао ни једном од њих. Он се наслањао на територије Венијаминовог и Јудиног племена, па је стара подјела између Јудеја и Израиљаца поново пробуђена, када је освојен град и када се цар уселио у њега. Одлука да Јерусалим постане територија за себе, својеврсни Дистрикт, била је мудар политички потез, иако не и дугог даха. Већ у трећој генерацији, након Соломона, царство се распало на Израиљ и Јудеју и Јерусалим је припао Јудејском  царству.

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на линк испод.

#slika6786#strana3202#

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: