|
|
|
 | Илија Шаула | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
СРЕЋА
Гледао сам паука, оног жутог. Није опасан већ, кажу, доноси срећу, ако се спушта са висине и врти у смјеру казаљке на сату. Ето, баш се тад спуштао са висине и вртио у смјеру казаљке на сату. Још је недостајао само моменат, а то је да буде тачно 12 сати. Казаљка на казаљки, нема везе да ли у подне или у поноћ. У то нисам повјеровао. Окренух се иза себе и угледах велики зидни сат, као да га је нека виша сила ту донијела у том тренутку. Да не повјерујем, прије бих помислио да има само једну казаљку, колико су биле перфектно поклопљене, него да иде. Помислих гдје ми је жеља, па рекох, кад се окренем према пауку, он више неће бити тамо, а жеља ми још не долази, па помислих да ће вријеме проћи док замислим жељу и казаљке ће се помјерити. За утјеху ми оста помисао да се не ради о жељи већ о срећи! У мени се покрену точак сумње. Како се само мудро покренуо. Потражих погледом паука, а точак се још више покрену кад га не угледах. А он се спустио сасвим ниско, није ми више у висини погледа и не врти се у смјеру казаљке на сату, већ се пење као у неком страху да је отишао прениско. Жеље су се помијешале и погубиле, а да ли срећа може доћи тако изненада изазвана игром паука и мојом маштом, чисто сумњам. Осврнух се још једном на сат, рачунајући да су се казаљке већ добрано азмимоишле, међутим, гле чуда, оне и даље у перфектном положају поклопљености. Распрши се сан о срећи. Сат је стајао, а казаљке му је неко уредио баш тако да буду једна преко друге. Кажу да је најпрецизнији сат који стоји, он сигурно два пута дневно показује најтачније вријеме од свих сатова на свијету. Прије два дана сам допутовао у Буенос Аирес, смјештен сам приватно у сиромашнијем, али лијепом дијелу, Ломас де Замора у авенији Гарсија Лорка. Обичај је домаћина, кад те дочека у Буенос Аиресу, да ти купи једну лото комбинацију. Извлачење је било баш тог дана, тачно у подне. Окренуо сам се поново према сату. Па, он ради! Велика казаљка помјерила се скоро за три минута. Некад се у нашој глави за трен могу догодити чуда, фасцинантнија од времена. Срећа је кад човјек има машту и кад умије да чека да се десе чуда! Мој домаћин Хорхе је отишао у оближњи градић, Наваро, однио је и срећке које нам је купио, а вратиће се прије вечери. Да ли је одиста срећа „лепа само док се чека, док од себе само наговештај дâ“?
|
