|
|
|
 | Сава Гуслов Марчета | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЖИВО ЧЕДО ТРПИ Умјесто снова потекли суНесни Воља одувијек тражиНевољу Људе у шаку стисли Нељуди Зрелост је као хљебНезрелим Завист је свезалаНезависност Хоће све оно што разумНеће Спремни се хвалеНеспремнима Јарам им намећу Ненаметљиво И л' ћеш овако илиНикако Сазори човјече још сиНезрео Стид се повукао предНестидом Вид је устукнуо пред Невидом Провриштале мане у Немани' Боже, опрости имНеопростиво Подијели разумНеразумнима Несан дуговјечниНек се у сан стопи Кад тешком немиру Мир очи заклопи У неживој мајциЖиво чедо трпи
ЧОВЈЕК ОД НИЧЕГ Да сам те бар од пијеска направилаДа ниси био толико живДа те више не сањамВећ руке да испружимКада се с вјетром по динама гањам,Да те дотакнем, Да те не сањам Да сам те барем од глине начинилаНа неком спрудуГдје камен чека вал,Знала би да плима твоја је вјечностОвако не знам, Ооо, ништа не знам,А мој си дан Да сам ти лик од папира изрезала Знала би да те је однио вјетарКада те у свесци нацртаног нема И никада никоме не бих реклаДа ту си био онако нијем, Моје нештоИ ништа моје,У сну и у пијеску изгубљен
ЈЕСЕЊА ПОРУКА Јесен је написала порукуНа листу жутом ДОЂИБлато на путу спекло се као погачаМожеш и у лакованим ципеламаДа прођеш ћилимом од шушњаКојим је босоного дјетињствоПрестало да корача ДОЂИЛијеска је гране, к'о руке испружилаГоле до рамена, познати загрљај чекаСтари, умире, ал' би да поново оживиУспомене на прсте дјечије и џепове пуне љеља ДОЂИИ глог је тужан што те одавно немаЧува крај себе стручке кантарионаС вјетром извирује према оближњој кривиниСлушајућ блејање оваца и јеку вечерњих звона ДОЂИЕво и зова је погнула остарјеле гранеЛик ти заборавила никако сјећање да га вратиИз плода јој често тамна суза на лист склизнеЗа чобанином зова засузи као мати ДОЂИНа твом путу сиви те камен чекаГодинама стражар, на мразу и сад мрзнеОбрадује га понекад кап овчијег млијекаКад из набреклог вименаНа хладни образ му кане ДОЂИПтице с којима си јутром звиждукаоОдавно нису са станом у твоме гајуДошле су нове с тужном пјесмом вечерњомЈер немају коме пјевати пјесму јутарњу ДОЂИДонеси кофер успомена које од дјетињства чувашРазастри их по трави мекој као свилаИ кад их будеш скупљао у кофер да их вратишСјети се да овдје прва љубав се збила ДОЂИДа се мимоиђемо у пролазу нашим путомНе, ја те не молим, ја те очајно тражимДок јесен ти пише поруку на листу жутомЈа стојим и чекам, а јесења киша влажи...
|
