детаљ слике: КРК Арт дизајн

Осму главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 9.

Око три мјесеца Ковчег Господњи је био у моме дому. Можда би било исправније да сам рекао да та три мјесеца то није био мој дом. То је, првенствено, био дом Божији! И данас осјећам ту благодат и то нешто што се не да описати, а што је владало у овој кући током боравка Ковчега Господњег. Готово да нисам излазио из куће тих дана и готово да нико није долазио у кућу тих дана. И данас мислим да је Господ хтио да буде неко вријеме насамо са мном.

Као што рекох, Овид-Едом бијаше добар човјек, побожан и пун вјере. Он је пробдио сво вријеме поред Ковчега Господњег и готово да није имао времена за јело, пиће и спавање од непрестане молитве. Врло мало смо разговарали. Углавном је владала нека узвишена тишина. Чак и Давида нисам видио за сво то вријеме, али он је био заузет припремама Шатора Господњег и организовања преноса Ковчега Господњег у Скинију.

Разговарао сам са Свудаприсутним на онај мој начин. Питао сам Га много тога, а Он ми је одговарао знацима и догађајима, говорио би кроз вјетар, пој птица, кишним облаком или зрацима сунца. Једном сам сасвим отворено питао Господа да ли ће ми испунити жељу и удостојити ме великог задатка да ја будем тај који ће Му градити зидани храм. Што је најчудније, одговор је дошао истог момента, људским језиком и био је јасан и недвос-мислен.

Нисам улазио у ту просторију нити сам се дотакао Ковчега Господњег. Поштовао сам то правило, иако је моја душа сво вријеме била прикована за горњу плочу опточену златом на којој су херувими крилима заклањали своје погледе. Стајао сам на улазу собе, иза леђа Овид-Едома, који је увијек стајао или клечао испред Ковчега Господњег. Нити сам ја обраћао пажњу на њега, нити он на мене. Обојица смо, свако за себе, били усредсређени на молитву, с тим што се он молио полугласно, па сам могао да разумијем неке ријечи и реченице, а ја сам то чинио тихо, у себи.

Када сам то своје најважније питање поставио Господу, Овид-Едом је изговорио неки стих који је, отприлике, гласио овако: „Олтар ми начини, на коме ћеш ми приносити жртве своје паљенице и жртве своје захвалне, ситну и крупну стоку своју. На коме год мјесту заповједим да се спомиње име моје, доћи ћу к теби и благословићу те“.[i]

Скаменио сам се! Не вјерујући својим ушима, у највећем страху, почео сам да дрхтим цијелим својим тијелом и тихо, у себи, питао сам Господа: „Да ли је то Твој одговор, да ли си то хтио да ми кажеш“? А Овид-Едом је, након неког времена, рекао: „Бог није човјек да лаже, ни син човјечији да се покаје. Шта каже неће ли учинити и шта рече неће ли извршити?“ [ii]

Невјероватно! Он засигурно није био ни свјестан мог присуства, још мање је имао могућност да чује шта сам ја говорио Господу у себи, а и да јесте, због мог понашања према њему и моје огор-чености ситуацијом у коју су ме довели свештеници, сигурно је да би ми рекао нешто потпуно супротно. Пао сам на кољена и заплакао. Ридао сам из душе, али су то биле сузе радоснице, сузе којима сам квасио лице своје и спирао сву своју горчину који сам тих дана осјећао. Овид-Едом се окренуо, пришао ми и рекао нешто у смислу како му је жао, али сигиурно није схватио разлог мојих суза и смисао моје радости. Још мање је схватао да је Господ упаво говорио кроз њега...

Те ноћи нисам спавао. Заједно са Овид-Едомом, ушавши у ту просторију први пут од како је Ковчег Господњи стигао у мој дом, хвалио сам Господа свим срцем својим. Ни сам нисам свјестан које ријечи сам изговарао, о чему сам пјевао, али знам да смо нас двојица тада представљали цијели свијет пред лицем Господњим. Он „изабрани“ и ја „призвани“, подигли смо руке своје Господу као један и отворили Му срце своје - као једно.

Сутрадан је Давид организовао пренос Ковчега Господњег у Јерусалим. Била је то свечаност каква се никада раније није видјела. Стотине Левита и свештеника обучени у бијеле хаљине, са разним инструментима, опколили су мој дом и преузели Ковчег Господњи. Давид је ишао на челу колоне. Тачније, Давид је скакао на челу те процесије, јер је толико био усхићен и толико му је срце испунила љубав према Господу, да је изгубио сваки осјећај за друге људе. У неком чудном магновењу плесао је пред Ковчегом Господњим као помахнитао. Након онога што сам дан раније доживио и након те непроспаване ноћи, схватао сам га у потпуности. И сам сам имао исту потребу да вичем, да пјевам, да скачем од среће и узбуђења, али...

Мрки погледи свештеника јасно су ми ставили до знања да се држим подаље и да свој језик обуздам, ако ми је до њега. Схватио сам поруку и остао код куће, испраћајући погледом ову процесију која је уз заглушујућу буку рога, труба, свирала и удараљки свих могућих врста полако нестајала у правцу Јерусалима. На последњој кривини ухватио сам поглед Овид-Едома који се окренуо према мени и очима ми рекао како жали што нисам ту поред њега. Ускоро је од свега остао само облак прашине и тишина, тишина из које ми је Господ говорио. Ако су ми одузели право да се хвалим пред људима да је Господ походио мој дом, никако ми нису могли одузети право да са својим Свудаприсутним останем у том дому и напајам душу своју Његовим очигледним благословом.

Исте те вечери, дошао је из Тира Хирамов глас-ник и донио ми поруку у којој је писало да Хирам жели да се видимо и да што је могуће прије дођем у Тир. На моје питање о разлогу, уморни гласник је рекао да не зна, али да је чуо да се говори о набавци неког материјала за неку велику грађевину. Када је градња у питању, Хирам никада ништа није препуштао случају. Вјероватно је већ чуо за Давидов план о постављању Скиније, па је пожурио да буде први који ће се понудити за дародавца будућег Храма.

Пославши Давиду поруку, већ ујутро сам кренуо пут Тира. Тамо ме је дочекало много старих и нових послова, па сам се одмах бацио на рјешавање својих личних проблема. Хирама сам оставио за крај, но он је сазнао да сам у граду и послао је по мене. Дуго и нашироко смо причали о Давиду, о његовим ратничким успјесима, о органи-зацији и пословању новог царства, о Филистејима и ко зна чему. На крају ме је упитао: „Гради ли се шта?“ Причао сам му о радовима на поправци и проширењу Јерусалима, на привременој царској палати, улицама, трговима, пијацама, о граду и људима у њему. Слушао је као да гута сваку моју ријеч, као да управо хода улицама Јерусалима и цјењка се с продавцима на његовим пијацама...

„А шта је са Храмом? Је ли дошло вријеме да се гради Храм?“ – упитао је. Говорио сам му о томе како смо утрошили материјале и средства која је послао, како смо припремали све услове за административни центар царства, за пословање и трговину. Али, он је још неколико пута поновио питање о Храму, нашта сам га отворено упитао: „Зашто Ваше краљевско достојанство занима Јахвеов Храм? Храм код Јевреја је нешто потпуно другачије неголи код других народа. Његов значај и смисао је специфичан, па томе послу још нисмо приступили. Када дође вријеме за то, када се створе сви услови, тек онда ћемо се упустити у планове за будући Храм.“ На то је он одговорио: „Желио бих да то вријеме дође што прије и да у томе учествујем својим прилозима.“

Та реченица се увукла у мене као црв. Почела је да ме копка и нагриза. Да будем искрен, очекивао сам његово интересовање за градњу тако велике грађевине из разлога о којима смо већ говорили. Очекивао сам да он да неки свој печат и тој грађевини и да своје прсте умјеша и у тај пројекат. Али, по начину на који је рекао да жели да учествује својим прилозима, помислио сам да ту има нешто више од пословања и дубље од стварања утицаја. Нешто се у његовој души дешавало. Једноставно, та реченица је звучала исувише искрено!

Покушао сам да од себе одбијем помисао да би Хирам могао да осјећа нешто чистије, искреније и дубље према Богу у којег ми вјерујемо. Његова доб-ро позната пословичност и срачунатост, политика коју је водио чак и кад спава и начин живота усаглашен са тим одликама, никако ми се нису уклапале у некога коме је Господ дотакнуо срце. У том тренутку могао сам да схватим и прихватим Давида и многе друге који пролијевају потоке крви, а искрено и дубоко љубе Господа, могао сам да прихватим и свештенике неких мрачних култова, као што је био Самордај, које Господ буди и окреће себи, могао сам схватити многе и различите људе како Господ омекшава њихова срца..., али Хирама никако.

Ваљда сам се занио у те мисли и на неки начин му открио о чему размишљам, па ме је упитао: „Зар мислиш да мој прилог не би био драг Јахвеу?“ Оклијевао сам да одоворим, јер „да“ би значило одбијање великог и важног савезника, дародавца и покровитеља, а „не“ би било прилично неискрено. Уосталом, ја нисам владар да тим одговором одређујем начин и обим односа овог човјека према нашем царству. С друге стране, у разговору са њим искреност је увијек добијала сасвим други смисао.

Одмахнуо је руком и наизглед нехајно рекао: „Јахве или Мелкарт... у чему је разлика? Звао га овако или онако, овим или оним језиком, доћи ћеш на исто – Свудаприсутни.“ Тада сам схватио његову игру! Била је то најперфиднија замка коју сам до сада видио... Невјероваран је то човјек, тај Хирам!

Мелкарт је бог којег је он сам измислио. Прије него је наслиједио свог оца Авиваала, човјека који је уздигао Тир у раван са Сидоном[iii], Хирам је био свештеник бога Ваала. Припремајући се за Тирски престо, он је напустио свештеничку службу и почео да поштује Мелкарта, кога је сматрао за „Свуда присутног“ бога - нешто потпуно ново и другачије од свих дотадашњих феничанских религиозних представа. Иако је на неки начин Мелкарт друго име за Ваала, што је само варка која му је омогућила да несметано спроведе своју религиозну реформу, ипак је смисао постојања Мелкарта било само средство за постизање његових циљева. Дошавши на тирски престо, учинио је да Тир постане једна од највећих свјетских сила, а сад је на ред дошло да отвори све карте и Мелкарта замјени собом!

Много сам размишљао зашто се он толико петља у све важне грађевине на свијету и свим силама покушава да на свакој остави свој траг. На неки начин, то је изгледало као да је он обичан заљубљеник у грађевинарство, да воли лијепе грађевине и да на тај начин гради себи споменик. Ако тако посматраш ствари, онда је он један велики мецена који ће у историји остати упамћен по својим прилозима и љубави према лијепим грађевинама. Али, тада сам схватио на шта циља и који је његов план. Тада сам се сјетио облика његове палате и распореда у Мелкартовом храму и све ми се сложило у глави. Да скратим причу, он припрема терен да буде поштован као бог, као „свудаприсутни велики градитељ“, као Хирам-Мелкарт, „небески заштитник свих зидара“. Због тога он све градње и све који граде нешто велико тако силно држи на окупу и под својим утицајем.

Стварање нашег јединственог царства уједињеног у вјери у једног Бога он помаже свим силама, јер у томе види двије могућности: прво, да преко нас премости, олакша и учврсти трговачке везе између Египта и Асирије па и дубље у Азију и Понт и тако увећа своје већ ионако огромно богатство. Друго: он ће, временом, покушати свим силама да се наметне као „свудаприсутни богградње новог свијета, специфичних и прецизних заната, правде и мудрости“. Ако овако настави са својим утицајима на све грађевине, врло лако ће људи то и прихватити, јер гдје год се окрену, којем год богу да се моле, Хирам-Мелкарт ће увијек бити присутан и видљив као врховни заштитник!

Зато је он одустао од Филистеја, иако су му они били ближи по много чему, али они нису били у стању да створе моћно и стабилно царство којег ће он искористити за своје трговачке потребе, који могу да осигурају чврсте унутрашње и спољашње везе. Он је први који је процијенио да је Давид у стању да то учини и свим силама стао на његову страну. А Давидову вјеру сматрао је за одлично средство које може, временом, узети у своје руке...

Дуго сам размишљао о свему овоме и шта да кажем, шта да савјетујем Давиду. По свом повратку у Јерусалим дуго му нисам помињао ништа о овоме. А онда смо, једнога, дана, сјели на ову исту терасу и под истим оваквим звјезданим небом посматрали Јерусалим и започели разговор о Храму. Одлучио сам да му ништа не помињем и да га не гушим својом теоријом, која и не мора бити тачна. Ако сам у праву, то ће се већ јасно показати и наћи ћемо начина да се извучемо из Хирамовог „загрљаја“ прије него он постане несносан, а ако нисам, боље је да то задржим за себе. Данас, након много година од тада, сасвим сам сигуран да сам у праву, али и да његова омча још увијек није стегнула наше вратове тако да не можемо да се извучемо из ње. Уосталом, данас је однос између њега и нас сасвим другачији него прије двадесетак година, када сам први пут назрео његов план...

„Мислим да си га у потпуности прозрео – задовољно рече Соломон. Све то што си рекао за Хирама ја осјећам одавно, а да ни са ким до сада нисам тај свој осјећај подјелио. Ти си први који који ми је то потврдио и детаљно објаснио и дефинисао...

Знаш, осјећајући то, трудио сам се да и ја њега искорстим за своје планове. На крају, он је генијалан трговац, у томе је већ дуго и зна да намирише богатство. Такође, он је власник највеће трговачке флоте и сарадња с њим подразумијевала је да и ја откинем комад тог колача. С друге стране, наша војна сила и моћ била је мој улог у Савез, па смо добит дијелили на равне части. Спој његове добро разрађене трговачке мреже и утицаја, с једне стране и наше силе, моћи и савеза са Египтом, с друге стране, постали су рецепт за успјех.“

„Али, гдје је, у свему томе, граница? Гдје прес-таје крист, а почиње оно што је само наше, што се ни са ким не дијели?!“

Соломон је, напокон, истерао своје: „Е, због тога сам дошао да говорим с тобом! Ти си једини који ће ме разумјети и коме могу да се искрено повјерим. Од тебе очекујем да ме савјетујеш, као што си то увијек чинио. А сада, када знам све ово што нисам знао и када видим оно што нисам видио, тим прије имам потребу да са тобом подијелим свој план.

Но, сада је већ веома касно. Ево и јутарње звијезде и задња ноћна стража само што није... Знам да си уморан, а и мене ујутро очекују много обавеза, па ћу те сада оставити, а наставићемо неком другом приликом. Збогом, оче мој!“

---

[i]Види: 2. Мој. 20, 24.

 

[ii]Види: 4. Мој. 23, 19.

 

[iii]Сидон је био највећи и најбогатији од феничанских градова држава. Сам назив „Феничани“ они сами нису никада користили, већ су се називали „Сидоњанима“. Но Авиваал (или Абибаал) је био моћан владар, одличан трговац и изузетан поморац (започео је стварање једне од најмоћнијих поморских флота у историји, коју је довршио Хирам) и уздигао је Тир у раван са Сидоном. Његов син Хирам I био је један од највећих свјетских трговаца и владара који је од Тира начинио један од градова који се могу назвати свјетским чудом, те је засјенио богатство Сидона. Саградио је храм посвећен богу Мелкарту. О том храму Херодот је написао: "Посјетио сам храм и видио дарове који су били бројни и драгоцјени, посебно два стуба, један од чистог злата, други од смарагда, који су сијали у мраку".

 

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на линк испод.

#slika6786#strana3202#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: