 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Анатомија безличног дана, бурних суицидних мисли и повратка безличном дану
Немир буди, тескоба стеже и дави. Вулкан речи и привида је утихнуо. Незадовољство је покорило игру како уморне ноге не би хитро претрчале даљине. Јутро се не буди. Иза планине није скривен дан, киша ће дуго и досадно падати. Ни умор не успављује, узалуд је као и сваки пут. Узалуд је, мада то не признаје.
Слике су суморне и вреле. Стварни призори и избори преваре. Уже није довољно чврсто и покидаће се, последња нит прекинуће се и тело ће, у буђењу уз јауке, бити мрља. Изгледаће смешно и јадно, а плес гамади весело ће га прескакати. Метак! Естетски промашај, унаказиће кожу. Оставиће врелу рупу која се шири. Слика иза биће мучна и прекривена. НЕ!
Вреле жице у леденој води? Можда. То је ледено сигурно. Хладно сурово и ужарено. Немир спава док је тескоба скривена и чека привид који се бори и оправдава пад. Док облаци гутају кишу, немир спава. Стварност гони и... Не, није тренутак, али безлични дан личи на себе.
