детаљ слике: КРК Арт дизајн

Девету главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 10.

„Господару, Господару!“ – тресао ме је Бат тако силовито, да сам помислио да ће ми поломити све кости. Отворио сам очи и гледао у њега унезвјерено, јер ме никада раније није скоро ни дотакао, а камо ли овако дивљачки напао.

„Шта ти је?“ – упитах га, а он одскочи од мене, паде на кољена и поклони се челом до земље. Одједном, сузе му облише лице, па бијући се у прса, закука: „Опрости, опрости Господару мој... опрости!“

„Добро, де устани. Шта ти би, човјече да ме онако дрмусаш? Шта се десило?“

„Ништа, Господару мој, ништа... опрости мени, опрости... ја помислио сам да си... ох, Боже, опрости...“

„Добро, Бат, доста је. Знам да ниси навикао да спавам овако дуго и вјероватно си помислио да сам се преселио у Ад, зар не? `Ајде, сједи овдје и смири се. Још сам жив, не кукај... кад стварно одем, јавићу ти да знаш да сам отишао!“

„Ах, Господару, Господару, баш је тако како ти рече! Помислио сам да си...“ А онда је моја шала допрла до његовог ума, па збуњено упита: „А како ће ми јавити Господар да ако...?“

„Ма пусти, Бат, то је шала. А ти си се уплашио шта ће бити с тобом?“

Бат срамежљиво обори поглед и поче тапкати својим огромним длановима по кољенима, попут дјетета када га ухвате да краде мед. У ствари, овај мадијамски див и јесте био једно велико дијете. Дошао је на моја врата једног дана, прије више од двадесет година, сав крвав и изнурен и буквално се срушио на прагу моје куће. Неки разбојници су га напали и опљачкали и, кад су се увјерили да је мртав, отишли и оставили га. Али његова снага и издржљивост су га спасли и довели до мог дома. Организовао сам најбоље видаре да га излијече и од тада је он дио ове куће и наше мале породице.

Кад рекох породице, мислим на једну групу људи који живе са мном и одржавају моје имање. Званично, они су моји робови, а када никога нема и нико од страних људи не гура нос у послове моје куће, они су моја породица и моји пријатељи. Сви они се односе према мени са пуним поштовањем и никада тај мој однос према њима нису злопотре-били. Уосталом, ја никада нисам одобравао постојање робова и схватање људских бића као ствари и алатки, па сам се према њима увијек и понашао као према људима са пуним достојанством које је Творац дао човјеку.

Сасвим логично, сви они су уплашени шта ће се с њима догодити када ја напустим овај свијет. Међутим, ја сам одавно са Соломоном договорио да их он узме под своју заштиту. Када сам Соломона молио за то, он ми је одговорио: „Наравно, буди увјерен да ће бити тако. Али, када ти одеш, коме ћеш мене оставити?“ Надам се да ће Свудаприсутни бити над њим у све дане његовог живота.

„Дакле, Бат, шта имаш да ми кажеш?“

„Овога јутра ишао сам у град да донесем теби свјеже воће. Знао сам да си остао дуго будан, па ће требати теби да се освјежиш...“

„Хвала ти, пријатељу!“

„Хвала Богу и хвала моме Господару! Тамо у граду била је гужва. Народи су се гурали да чују мудрога цара. Ја увијек сам мислио да је Соломон мудар цар и Бог му дао велику памет. Али ме данас препао мудри цар... Умало цар убио једно мало дијете!“

„Како? Шта се десило?“

„Дошле двије жене да цар суди над њима. Једна имала је дијете мало и друга имала је дијете, исто мало. Једној дијете умрло, а она узела другој дијете и своје мртво ставила код ње. Друга каже није тако. Дошле да цар суди над њима, чије је дијете мртво, а чије је живо. А наш Соломон мудри цар узео мач је и хоће да пополови дијете и свакој да пола од дјетета! Онда једна викне цару да не полови дијете, него да дадне другој читаво, а она неће пола. А цар њој да читаво и не полови дијете...

Сви кажу да како је мудар Соломон наш цар... али мене препао је јако. Ја знам да мудар је цар... али како да мудар човјек хоће да полови дијете? Да ли то мудрост јесте, Господару мој? Нека се Господар неће наљутити на мене, али данас она жена била је мудрија од цара. Њена мудрост спасила дијете је, а не царева мудрост. Зар није тако, Господару?

Али, опет мислим, Господару, да можда цар је био дуго са тобом ове ноћи, па уморан је. Ја знам да и мудри људи уморни када су могу казати или урадити нешто што мудро није... Сигурно је требао лећи раније и бити наспаван када суди над људима!“

„Ех, Бат, добри мој Бат... у праву си, требао је лећи раније, а не слушати моја трабуњања... Пусти ти цара и његову мудрост, није то за тебе. А ни за мене... него, додајде ми прибор за писање, хоћу ово што си ми рекао да запишем.“

Одавно већ сакупљам све и свашта из свог живота и то записујем. Ко зна како ће свијет изгледати када нас не буде, па желим да оставим траг о томе како смо ми живјели, шта смо радили и како се стварало ово царство. У свему томе ја нисам толико важан... о мени свијет не мора да зна. Али, о Давиду и Соломону, о томе шта су ови цареви чинили и како је Свудаприсутни кроз њих излио милост своју на овај народ и ово царство, то би морало да се памти и зна.

Но, нисам сигуран колико ћу ја имати снаге и времена, да ли ће ме Господ благословити да и ово дјело завршим. Неко ће то морати да настави, јер Соломон ће ме надживјети, то је сасвим сигурно, а ја нећу имати могућности да завршим ово дјело и унесем догађаје који ће се десити након што ме Свудаприсутни позове к себи. Неко ће морати да настави, али ко?!

Овај задатак није моја идеја нити моје дјело од почетка. Давид ми је дао да прегледам дневник који је некада започео да води пророк Самуило. Нисам упознао тог човјека, али сам о њему сазнао много из његовог дневника. Велики је то човјек... Али, ја се нисам усудио да наставим његово дјело. Савјетовао сам Давиду да то учини неко од пророка, Гад или Натан. Пророка Гада нисам добро познавао, видио сам га свега неколико пута, али Натан ми је прирастао за срце. Сада се не сјећам, али мислим да је тај задатак ипак преузео Натан.

Из тог разлога, ја сам почео да пишем свој дневник. Истини за вољу, неке ствари сам преузео из Самуиловог дневника, али сам узео само оне ствари у којима нисам учествовао и о којима не знам из свог искуства, а тичу се онога о чемупишем. Ти ди-јелови су ми били потребни само да бих употпунио цјелину. А цјелина, из мог угла, подразумијева опис свих ствари који су утицали на стварање нашег царства. Ту мислим и на односе који су владали са околним царствима и народима, као што су Филистинци, Феничани, Египћани, Асирци, Вави-лонци и други. Мислим да би без описа њихових утицаја, а ту посебно издвајам Хирама, то била слика без оквира.

Али, као што рекох, нисам још одлучио коме да дам овај мој дневник о царевима... Страх ме је да он доспије у руке оних који би га прекројили онако како њима одговара, избацивши праву истину, а убацивши оно што би они хтјели да људи чују и памте. На жалост, постоји велика могућност да се тај мој страх и оствари. Немам сина и насљедника, немам пријатеља којем вјерујем, а да је способан да то моје дјело настави. Они којима вјерујем нису писмени или нису у стању да сагледају будуће догађаје из правог угла. Како сада ствари стоје, они који ће бити у ситуацији да те догађаје прате из прве руке, управо су ти у чије руке не бих желио да овај мој дневник доспије. Но, нека буде воља Божија...

Да, постоје неки утицаји које не можемо да избјегнемо... Соломон се оженио египатском прин-цезом, што одмах значи и да је присутан јак утицај Египта. Добра ствар у свему томе је што је Египат у дугом мирном раздобљу, не рачунајући војне интервенције мањих размјера којима је рашчишћен простор између наша два царства и јасно дефи-нисана линија раздвајања. Овај брак донио је сигурност и мир на југу, отворио је шире путеве трговине и све облике сарадње ова два царства. Но, с друге стране, принцеза има своје потребе и не пристаје да прихвати нашу вјеру, обичаје и културу. То ме прилично забрињава... Јесте да је она изданак једне културе која иза себе има много вијекова у којима је она мукотрпно и пажљиво грађена, а наша се тек ствара. Но, наша култура извире из наше вјере која није нова и наново стварана. Та вјера иза себе има много више вијекова и чувана је у много тежим условима од ових данашњих. Обичаји ће се устаби-лити, односи ће се дефинисати, али вјера, као темељ и онај „везивни материјал између камења“ никада неће бити другачија или промјењена, без обзира на све утицаје. Бар не би требала... То би неко морао да јој стави до знања, а тај неко може бити само Соломон.

На сјеверу је Хирам и његов утицај је још јачи. Некада помислим како су њих тројица створили једно царство, јединствен простор за трговину, размјену богатства и заједничко стицање свега што се под богатством подразумијева. Не, не мислим да је то лоше... Напротив! Најважније је да у овом дијелу свијета влада мир и благостање. Трговина се неометано обавља на цијелом овом простору, као да нема граница између нас и она се уздигла као најважније занимање. На свим странама се приносе завалне жртве за ово благостање и видљиво је да се у градовима ствара један слој људи који сваким даном живи све богатије. То благостање је постао заједнички циљ и сасвим је јасно да ће војске ових царстава заједнички бранити тај тешко стечени Савез од било кога ко покуша да га наруши. Ратови су, бар за сада, прошлост и овај нови свијет у своје темеље уграђује неке нове и другачије начине да се живот и благостање бране, чувају и умножавају. То свима и свакоме даје нарочиту животну снагу и посебну жељу да са своје стране и у своје име учини све да се тај мир и ти услови за стварање богатства одрже и унаприједе. Ово је коначно постала „Обећана Земља“...

Такође, тај тројни савез са Египтом и Фени-кијом створио је једну јединствену силу која је могла да парира одавно пребогатој Асирији. Вавилон већ веома дуго, захваљујући Асирији, нема ону моћ од које је данас остала само легенда. На овај задатак сам Соломона, још као дјечака, пажљиво припремао. Међутим, он не само да је схватио моју поруку, него је израстао у зрелог човјека који је још дубље и јасније сагледао важност стварања овог Савеза у времену док се Асирија борила да оствари дјелотворну и систематску управу над огромном територијом коју је њихов цар Тиглат [Пилесар] освојио негдје у вријеме када сам ја још био дјечак. Тек ових дана, дошле су вијести о доласку на власт новог цара, неког Асур-Дана Другог, који се чини као човјек који је способан да води то огромно царство и да га још и прошири. Но, то нас више не забрињава, јер смо добили довољно времена да постанемо једнаки партнери.

Али... истовремено, све веће богатство полако затвара очи људима пред неким другим стварима које су важније од богатства и које, ако не буду водили рачуна, могу ускоро да тој тешко подигнутој грађевини пољуљају саме темеље и сруше је изнутра. Најважнија од њих је заборављање на Онога Ко је све те услове створио, без Кога свега тога не би било и Који је једини у стању да те услове одржава. Ја пишем свој дневник за спомен онима који ће доћи иза нас, како би знали и умјели да поштују Свудаприсутнога и чувају то што је Он створио.

Он је наша снага и вјера не значи просто вјеровати да је то тако, него имати то свагда на уму, на сваком мјесту и у свим приликама. Ако та снага нестане, ако то заборавимо макар и на тренуак, доћи ће неки други народи чија је снага већа, макар она лежала у мрачним и изопаченим идејама или звјерским методама. Битку добија онај ко има више снаге и више воље да издржи до краја! А богатство управо слаби ту снагу и разводњава вољу за борбом.

Међутим, ни та борба нити та снага неће бити довољне, ако се изгубимо међу свим тим народима који су се смијешали у ово велико уједнињено царство на чијем челу стоји „његово величанство злато“. Моја потреба да Соломону јасно ставим до знања да је он тај који треба да се стави на чело те „смјеше народа“ није у мојој сујети, нити у мојој жељи да ми владамо другима, већ у страху да ћемо се, као младо царство, без велике и славне историје, у тренутку када смо тек узели ствар у своје руке, изгубити међу онима који јасно знају шта хоће. Египат и Феникија имају јасне циљеве и са тим циљевима су ушли у заједницу са нама, а ми смо им послужили као средство да повежу своје ионако одавно створене везе. Наравно, нама је тај циљ највише одговарао, али питање је шта ће бити када на чело Египта или Тира или Асирије дођу неки други људи, са другачијим циљевима?

Ту улогу „моста“ и „ујединитеља“ првобитно су требали да одиграју Филистеји. Разлог томе лежи у природном положају ове земље коју смо заједно насељавали. Међутим, то је народ који никада није имао довољно снаге и довољно визије да буде било какав „мост“. Знам то, јер сам од тога и побјегао... Ту снагу је Господ дао Давиду да Му окупи народ вјере и створи Му царство на земљи. Ту снагу ми смо унијели у ову заједницу.

Али, без обзира на све заједничке интересе и на вољу Божију да свијет живи у миру и благостању, и даље траје тиха борба за превласт у тој заједници. Филистеји се никада неће помирити с чињеницом да су неспособни за велике ствари и кад-тад покренуће један крвав поход ка свом циљу. А њихов циљ никада није био, нити ће бити, нешто велико и битно за све људе; њихов циљ је да отму свој комадић земље и да све друге протерају из њега, макар уништили сав свијет. Шта ће послије с том земљом – то ни њима није јасно. Ступити у савез са таквима, исто је што и себи свезати омчу око врата...

Египат тренутно нема неке амбиције према овом простору. Али, не треба се опустити због тога. Исто као и данас, некада давно је неки фараон узео Јосифа за свог првог човјека и Бог је учинио велику милост народу своме преко Египта – дао му је нај-бољу земљу тадашњег свијета. Вријеме се проми-јенило и „наста нов цар у Мисиру[i], који не знаше за Јосифа“, па народ Божији поста робље. Ко нам гарантује да се већ у следећој генерацији неће наћи неки нови фараон који „неће знати за Јосифа“?!

Надам се да ће Соломон схватити да је он тај који иза себе има највећу Снагу и да ће искористити свој положај да се наметне над другима. У противном, већ за његове владавине имаћемо неку другу силу за вратом. Највероватније Хирама...

Кад га већ поменух... управо он игра ту игру најбоље од свих и свим силама покушава да наметне свој утицај свугдје и над свима. Њему је апсолутно јасно да војно ништа не може да уради, поготово не код нас и да је вријеме војних похода прошлост. Уосталом, идеја овог Савеза је потекла од њега. Управо кроз тај Савез он покушава да, намећући себе за „свудаприсутно божанство“, полако али сигурно, наметне себе на чело те нове заједнице. Египат је већ ухваћен у ту мрежу, јер све више зависи од Хирама, у свему се види Хирам и већина њихових нових грађевина већ носи његов печат. Још мало па ће доћи вријеме када ће се у Египту зацарити један врховни бог – Хирам...

Према нама игра другачију, али суштински исту игру. Када је видио да није могао да утиче на облик и изглед нашег Храма, он је покушао да тај утицај „догради“ касније. Учинио сам све што је било у мојој моћи да при градњи Храма избјегнем онај његов чувени „печат“ - два стуба којима се он представља као Хирам-Мелкарт. Ризиковао сам његов гњев и излазак из Савеза, али сам иза себе имао благослов Божији кроз сасвим другачији смисао употребе Храма. Мој изговор је био да се у нашем Храму не врше светковине, него се све дешава [у порти] испред Храма, под отвореним небом. У Храм улазе само свештеници и то само у први дио. Храм је мјесто гдје борави слава Јахвеова, а вијерни народ може приступити само у предворје гдје се приносе жртве.

Хирам није човјек који се лако предаје, па је смислио други план. У току градње, а уз помоћ наших свештеника, Соломону је наметнуо неког непознатог „умјетника“[ii] да му од бронзе излије неке украсе и све посуде и предмете за Храм. На то нисам могао директно да утичем, јер сам сву своју животну снагу унио у градњу Храма и за те предмете нисам више имао снаге, али ни жеље. На неки начин, прекршио сам свој лични завјет и главно животно правило: Ни један посао не остављај док га у потпуности не приведеш крају! Али, разлог томе је био мој већ чувени став према свештеницима и сталне расправе са њима, којих ми је било већ преко главе. Одлучио сам да не улазим у даљу расправу с њима када је дошла завршна фаза и када је Храм требало напунити свештеним посудама и богослужбеним предметима. Њима сам оставио да се брину о томе, а тада сам схватио да је Хирам управо њих искористио да стави свој печат на сам крај.

Преко тог „надримајстора“ Хирам је наговорио Соломона да испред улаза у храм догради велики тријем који стоји на, гле чуда – два стуба. Када сам чуо за то, нисам могао да вјерујем да је Соломон пристао на ту превару! Разговарали смо дуго и поново сам му објаснио какава опасност вреба од тог утицаја. Но, штета је већ учињена и у народу се врло брзо проширила прича да је сам Хирам лично дошао да то уради! Зато смо тим стубовима дали имена: ЈахиниВоас – „цар и свештеник“, да бар поправимо ситуацију. Када је та прича доспјела до њега, он је био задовољан мислећи да је успио да се наметне у Израиљу као бог и велики градитељ, али тек касније схватио је да је изигран и да се Јахин и Воас односе на суштински смисао нашег царства које је сво посвећено Богу.

Но, то није толико важно, колико чињеница да је он успио да ангажује свештенике Бога Свудап-рисутног за своје циљеве и да на тај начин продре у саму срж нашег царства. Њихово упорно наваљива-ње да им дам планове за изградњу Храма пробудили су у мени сумњу, која се касније показала истинитом. Те планове сам уништио из два разлога: прво јер је идеја грађевине Храма почивала на староегипатском стилу храмова из Луксора, а ја нисам желио да се о томе много говори. Ова идеја ми се наметала зато што је Мојсије сам Шатор Састанка начинио у том стилу, а и то је била једина идеја храма тог времена коју су Мојсије и Јевреји могли да појме. Други разлог је да сам схватио колико су они одлучни у свом науму да завладају овим царством и нисам желио да и сам томе доприносим.

Да будем јасан: немам ја проблем са тим да они буду утицајни као свештеници и као они који представљају везу између Бога и људи, али осјећам велику  муку због тога што су спремни да, зарад стварања тог утицаја, постану слуге и доушници било кога ван овог царства. Нарочито не онога ко свим силама покушава да завлада овим царством које и није наше, него Божије. То је чиста издаја и Бога и Његовог народа!

Осјећам велику нелагоду... Што се више приближава мој крај, толико све више увиђам шта све још треба да се уради и шта сам пропустио да урадим. Није могуће вратити вријеме или продужити дане. Није могуће ни да један човјек учини све што треба да се учини. Стога, није могуће ни да пренесем на некога све што видим да треба да се уради. Ријечи ме све више умарају, а мисли су ми све брже. Како да некоме кажем све што осјећам, а да не морам све да објасним у детаље и опишем све што сам годинама учио, сазнавао и стицао?

Истовремено, настојим да тај осјећај потиснем у други план, јер радост одласка у наручје Бога Живога чини ме јаким и спремним на тај чудесни моменат преласка из земаљског у небеско царство. Како оно изгледа – то не знам. Али знам једно: гледао сам својим очима све љепоте овога свијета, учествовао у њиховом стварању и уређењу и знам са колико пажње, муке и борбе је настајао овај свијет овакакв какав је данас. Колико тек мора бити лијеп и величанствен тај свијет којег је Бог припремио за оне који му хитају у сусрет?! Како ли тек изгледа свијет у којем нема скривених и потајних планова, у коме нема болести, патње и суза?!

“Господару, дошао је да види те човјек Божији. Како се осјећаш ти данас и да ли да га пустим теби горе?“ – упита Бат.

„Који човјек Божији, Бат?“

„Онај што живио је с тобом када је Бог био у кући овој“ – незграпним језиком објасни Бат. Но, схватио сам о коме се ради и обрадовах се овом неочекиваном сусрету.

„Молим те, помози ми да сиђем доле. Али прво намјести велику собу, желио бих тамо да га примим.“

Овид-Едом је стајао на оном истом мјесту гдје је некада проводио вријеме испред Ковчега Господ-њег, погледа упртог у исто оно мјесто, очигледно враћајући успомене. Сада је изгледао много старије, са сједим увојцима иза ушију, браде прошаране бијелим власима, али са много озбиљнијим изразом лица и достојанственијим држањем него раније.  Био је то један муж достојан поштовања.

У ових последњих двадесетак година, колико се познајемо, виђали смо се ријетко, углавном на његову иницијативу. Давидовим указом, он је постао вратар Шатора Господњег. Иако је био један од свештеника, а мој став о њима је већ добро познат, он је био примјер поштеног и смиреног служитеља Господњег, човјек пун вјере и страха Господњег. Једном ријечју, он је био примјер правог свеш-теника. Зато сам га волио и радо с њим разговарао, кад год би нам вријеме и обавезе то дозвољавале. Наше теме су увијек биле везане за Господња дјела и Давида, као Његовог изабраника. Ја сам, додуше, увијек нападао свештенике, он их бранио гдје се бранити може и наши ријетки, али дивни тренуци проведени заједно, били су нешто што се памти, што живот чини богатијим за нека нова сазнања и трагове које остављају драги људи.

Већ са степеница, из Батовог наручја, почео сам шаљиво, глумећи озбиљност: „Шта ови свештеници и издајници народа Божијег траже у овом дому!? Молим те, Бат, истерај ове мрске издајнике који шурују са непријатељем! Ако ти нећеш, дај мени неку батину, ја ћу их протерати до Тира и Сидона!“

Овид-Едом се смијао и гледао ме овако старог и бесмомоћног како пријетим, вичем и галамим, а Бат се толико засмијао да ме је умало испустио. Он је, јадан, ријетко схватао шалу, али откако сам му објаснио да се ја тако шалим са Овид-Едомом и да никада то не бих учинио, он се сваки пут толико зас-мије, као да тиме хоће да каже како је и он схватио шалу.

„Па има ли ико довољно добар пред Господом? – рече кроз осмјех Овид-Едом и приђе да ме загрли. Па ипак, Давид рече да Господ прихвата све који падају и исправља све погнуте!“[iii]

„Кад га већ цитираш, реци ми шта је ново у граду Давидову? Ето ја сам тај који пада и већ сам погнут до земље, па ријетко имам прилику чути добре вијести.“

„Искрено, од обавеза у Храму немам кад да слушам градске приче. Али, прије неки дан, чух један разговор који ме је забринуо и отворио много питања. Купујући на пијаци, чух како један човјек говори другом да је Бог дигао руке од нас, јер више нема пророка, више нам не шаље свој глас... Кад мало боље размислим, у праву је око тог да већ дуго нема пророка. Шта ти мислиш о томе?“

„Искрено, са пророцима сам увијек био на дистанци, осим са Натаном, којег и нисам сматрао за нарочитог пророка.“

Овид-Едом се изненади на ове ријечи. „Зашто? Па Натан је био оличење гласника  Божијег. Какву си сад њему ману нашао?“

„Ти знаш да су он и Гад били нешто као `дворски видиоци`[iv]. Пророк Гад је био човјек који ми се није нарочито допадао. Искрено, сумњао сам у неке његове изјаве, мада не мислим да Бог није говорио кроз њега. Прије ће бити да је он своју пророчку славу знао искористити да понекада каже и нешто од себе, а то онда покрије ауторитетом  Божијим. Натан је често гасио ватру коју би Гад упалио, па мислим да је Натан прије био добар државник, него пророк и гласник воље Божије.“

„На примјер...“

„Сјећаш ли се када је Давид одлучио да попише народ и распише порезе?[v] Тада је избила буна и Давид је угушио буну што побивши, што преселивши око 70.000 људи. Народ није хтио порезе, јер се царство још није устабилило и људи су се плашили тог пописа. Додуше, мислим да је војсковођа Јоав нешто мутио с народом у току пописа, али за то нисам успио да нађем довољно доказа, мада сам живио за тај моменат...

Гад је пророковао да је до немира дошло зато што је Давид вршио попис мимо воље Божије, што је додатно продубило буну и пријетило да дође до озбиљног устанка и распада царства на два дијела. Тада је Натан ублажио ово пророчанство рекавши да је `Анђео Господњи` изашао да бије народ, јер је попис показао да људи нису достојни царства и Божије заштите тог царства. Ово је примирило народ и царство је опстало.“

„Али, остало је записано да је Господ преко Анђела својега побио народ, јер је то била казна Давиду за попис мимо воље Божије. Сам Давид је имао избор између два зла и изабрао је ово. То пророчансво је дошло од пророка Гада, зар не?“

„Јесте, записано је онако како је требало да се запише, али народ није побио анђео, него војска коју је послао Давид. То је био његов избор! Натан ту није пророковао ништа и нису то биле ријечи Божије, него добро смишљен потез да умири побуну. На крају је Натан наговорио Давида да стане са прогоном народа и принесе жртву Богу за свој гријех, а Гад је изабрао поље Орне Јевусејина за ту жртву.“

„Не разумијем зашто у томе свему кривиш пророка Гада? Није ли се Натан више бавио државним пословима, а Гад ријечју Божијом?“

„Ех, ви свештеници... Ријеч Божија је Ријеч Божија. Али, када се Ријеч Божија износи пред људе, она постаје јавна ствар и људи је користе онако како им то у том тренутку одговара. Јавна ствар је ничија и свачија, па свако себи узима оно што жели и колико жели. У том тренутку људи су Ријеч Божију прихватили као заштиту од пореза и знак Божији да треба да се подигну против власти која их тиранише. Е, у томе је пророк Гад морао имати више такта. С друге стране, Натан није учинио ништа против ријечи Божије, него је само ублажио смисао којег су устаници видјели у њој.“

Овид-Едом се никако није слагао са мном, као и по много других питања. Али, пошто ми је био „земљак“, јер смо обојица рођени у Гату, и пошто нас је Господ спојио око свог Завјетног Ковчега, њему сам дозвољавао да ми каже много тога што другима нисам. Зато је наставио у свом маниру, погађајући ме тамо гдје сам најосјетљивији.

„Али, Натан није ни мало ублажавао Ријеч Бо-жију када је рекао Давиду да је учинио гријех убиством Урије Хетејина[vi]! Ваљда је и то била само `процјена`?“

„За Урију Хетејина му је Господ опростио, али ја нисам никада! Годинама сам му био десна рука и чинио све што је у мојој моћи да га савјетујем у тешком послу стварања царства. Иако је он буквално одвојен од оваца и помазан за цара и, самим тим, није имао никакво предзнање како се ствара и води једно царство, вјеровао сам да је он добар материјал од којег се може начинити прави владар. Сам Господ га је водио, што је већ било сасвим довољно. Али када је наредио да убију Урију, да би му отео жену, тада су све моје наде и сав мој труд и рад доведени у питање.“

„Добро, јесте да је тиме учинио велики гријех, али Господ му је опростио када је видио његово искрено покајање. Зашто си ти остао толико разочаран?“

Ха, помислио сам у себи, ево га на мом терену. Мораћу мало да га истресем, чисто онако из разоноде.

„Покајање!? – упитах глумећи разочарање. О чему ти причаш? Може ли покајање да врати Урију из мртвих? Може ли покајање да поништи гријех који је Давид учинио или врати Урији жену коју је волио из свег срца?“

„А зашто не би могло?“

„Е, то ја тебе и оне твоје свештенике питам!“

„Добро, де, у праву си. Видиш, Мојсије каже...“

„Пусти ти Мојсија и Закон, ја говорим о обитавању Бога у срцу, а не о ритуалима. Обредно прање и купање и пост су фарсе, ако нема онога што се у срцу и души догађа. Јесте, Бог му је опростио само зато што се потпуно промијенио, што је схватио шта је учинио и што је до краја живота осје-ћао грижу савјести. Није томе допријенијело никакво прање и купање, пост и пар пјесмица које је у то име саставио... Мада, није се одрекао слатког добитка из тог гријеха и наставио је љубакање са Витсавејом!“

„У реду, у реду... ако тако наставимо, још ће и Мојсије испасти крив. Вратимо се на Натана. Зашто мислиш да је он у једном тренутку исправно поступио када је ублажавао Ријеч Божију, а у другом када је био оштар и директан? Зар Ријеч Божија има два значења?“

„Оштар и директан?! У овом другом случају Натан је био толико благ да сам га напао послије тога... Ипак, он је за мене велики пророк баш зато што је знао да на прави начин пренесе Ријеч Божију. Његово умијеће да те наведе да кажеш оно што он жели да чује било је невјероватно! Није задатак пророка само да пренесе ријеч Божију. Пророк није `лађа` нити `таљиге` да пренесе Ријеч с мјеста на мјесто. Он има обавезу и у томе да се Ријеч Божија правилно схвати и да на прави начин доприје до оних којима је намјењена.

Сјећаш се његове приче о човјеку који има једну овчицу и богаташу који му је закоље?[vii] Да, тада је Давид сам себе осудио и на једноставан начин схватио колико је зло учинио. Е у томе је покајање, а не у обредима које човјек чини без срца и без душе, само зато што то каже Закон!“

„А како би ти поступио да си био на Натановом мјесту?“

„Сасвим другачије... Ваљда зато и нисам пророк који преноси Ријеч Божију, већ царски савјетник. Мој задатак је био да `треснем` истину онакву каква је, без ублажавања и уређивања. Што је `црња` или `бјеља`, она је чињеница с којом се улази у планирање следећег потеза. Мада, и мој задатак је био да она буде јасно и правилно схваћена...

У смишљеном убиству Урије Хетејина и отимању његове жене видио сам најниже људске пориве и људску мрачну страну која је у стању да сав свијет уништи ради задовољења својих ниских страсти. То се још и може опростити једном обич-ном човјеку од којег не зависи ништа битно у једном граду или царству, али човјеку којег је Бог изабрао за велике задатке, да предводи народ Божији у тренутку када Бог преко њега ствара своје царство на земљи... Никако! Из тог истог разлога царство Божије и није до сада створено, јер су на тај задатак многи били позвани, а само су неки изабрани!“

Овид-Едом се замисли на ове ријечи и замишљено климаше главом. Наизад рече: „Да... тако је. Мислили смо да је Давид Изабраник којег је Бог одавно обећао, али изгледа да није... Он би мо-рао да буде народу примјер у свему, јер како да до-чекамо крај и избављење, ако се сви не усагласимо око тога... Мада, и даље не разумијем зашто сада нема пророка, зашто Бог више не шаље Ријеч своју?“

„За то има много одговора. Први је да се не слажемо око тога да ми припремамо долазак Спаситеља, већ сам Бог. Идеју вас свештеника да - ако се народ чистотом и светошћу припреми за Његов долазак, тада ће се појавити Избавитељ - уопште не сматрам за тачну. Један од разлога је тај што ви светост схватате као дословно испуњење Закона, као форму, а не као унутрашњи осјећај према Богу, а други зато што сматрам да ће Светац доћи када Бог то одлучи. Ми смо се надали да ће доћи у најбоље вријеме, а можда ће доћи и у најгоре вријеме... ко зна?[viii]

Друго, Давид је пролио толико крви за ово ца-рство, да се ни по чему не би могао назвати Спа-ситељем. Опрости, али Он, као Божији Посланик, морао би донијети мир и правду на земљу, мир између Бога и човјека, а не мач и рат.

Треће, можда је Соломон тај Спаситељ? Ако јесте, онда нам више не требају пророци, као гласници воље Божије. Ако је Он ту, Бог ће говорити кроз њега!“

„Вјерујеш ли ти у то да је Соломон Месија[ix]?“ – помало бојажљиво упита Овид-Едом.

„Искрено говорећи – не знам. Он има све што Спаситељ треба да има, он је на правом путу да оствари све оно што Спаситељ треба да оствари на земљи... Остаје да видимо.“

„А шта то, по твом мишљењу, Спаситељ треба да оствари на земљи? Од чега нас, у ствари, `спасава`?“

„Да бих ти на то одговорио, прво те морам нешто упитати. Реци ти мени: коме је Бог обећао да ће послати Спаситеља?“

„Па, још првим људима - праоцу Адаму и праматери Еви.“

„Видиш, Адам није био баш тако обичан праотац и само прва јединка нашег људског рода... Он је од почетка призван да буде Божији сарадник и помоћник. Исувише би нам требало времена да сада говоримо о томе шта се све дешавало у Богу прије него је овај свијет у којем живимо створен. Али, оно што је најважније јесте да човјек није само једно од створених бића! Он је ту да се бави овим свијетом и да га чува, док се Бог бави собом и својим унутрашњим бићем. Такође, Адамов задатак није био само да буде чувар овога свијета, него и да помогне Богу у оном плану који је нама недоступан и успостављању оног поремећеног јединства и савршенства које се десило прије и у току стварања овог нашег свијета.

И баш када је Бог све учинио поново добрим, као што је било прије свега, када је остало само још да се све то озваничи једним завршним благословом, Адам Му окреће леђа и пријети да овај други гријех, ово друго растурање, буде горе од оног првог. Он, који је требао бити гарант мира и помоћник у великом дијелу свеукупног плана спасења свијета, он постаје издајник и фактор који уноси нови хаос у готово потпуно обновљено савршенство.

Но, Свудаприсутни не одустаје у намјери да човјек буде тај који ће бити Његов први сарадник. Он и даље пружа руку једном по једном изабранику, очекујући да ће Му се одазвати на позив и учинити тај напор жртве и љубави да коначно успостави јединство свуда и на сваком мјесту. Небеско јединство зависи од нашег земаљског јединства и та замишљена и дуго очекивана равнотежа још увијек чека на свог хероја“[x].

„Просто сам заборавио да ти у свему видиш неки дубљи смисао и имаш неко духовно оправдање за све... Хвала што ме подсјећаш на свој начин размишљања! Али, знам на шта циљаш; твоја је идеја да би сви људи на свијету требали да буду браћа и дјеца Божија. Али како да прихватимо да су Филистеји или гомиле незнабожаца који нас окружују дјеца Божија, када су они свом Небеском Оцу окренули леђа на најбруталнији начин?“

„Јесу. И гори су него што мислиш! Али, зар величина Спаситеља и не би била у томе да их све окупи пред лицем Божијим и учини их дјецом Божијом? Зар не би Он требао да се зацари над свим људима и да сви буду уједињени у љубави према Богу?“

„Ако тако схваташ улогу Спаситеља, онда је Соломон на добром путу да то и оствари.“

„А ти не мислиш тако?“ – упитах можда са више заједљивости него што сам хтио да то питање звучи. Знам да се Овид-Едом плашио да каже оно што осјећа и знао сам да је његов одговор „не“, али ме је занимао његов разлог. Одлучио сам да то ишчачкам из њега, макар овај разговор трајао и данима.

„Хајде, испљуни то што имаш у глави и не бој се. Нисам више у позицији да малтретирам вас свештенике, нити сам у позицији да се ико плаши мене и мог утицаја. Једино што ти могу обећати је да ће твој одговор убрзо отићи са мном пред лице Божије!“

Он се кисело насмија и као да га та шала мало охрабри. Но, ипак, погледа око себе, као да провјерава да га неко не прислушкује.

„Не знам, брате мој, шта да ти кажем... И сам си навео разлоге зашто Давид није тај којег смо очекивали, када си говорио како Изабрани не би смио да показује најниже људске страсти, а очекује да буде оруђе Божије...“

„...Дакле?“

„Ма... много жена га окружује... Не само да је више с њима него са Богом и народом Његовим, него из свог сладострашћа и љубави према њима дозвољава им да у тај нови царски двор уносе и своје богове и да им се клањају... Кажу да је и сам почео да се клања тим боговима, а то није добро... није добро...“

Уздахнух разочарано. То сам већ чуо неколико пута од различитих људи. Чак ми је и јадни, добри мој Бат пренио такве приче које је чуо на пијаци. Искрено, надао сам се да су то само приче, да народ из досаде измишља глупости и да су приче о Соломоновом „надалеко познатом развратном живо-ту“ само разонода за народне масе. Али, ако то каже и човјек који зна шта говори, који има увид у право стање и човјек којем вјерујем, онда је то нешто сасвим друго.

„Драги мој брате... сасвим нерадо то чиним, али морам да признам да си потпуно у праву. Ако је толико попустио и дозволио да падне на најважнијој ствари, да сломи најјачу карику, онда је његова пропаст веома близу... Но, није толико страшно ако он пропадне. Страшно је што сви тонемо за њим...“

---

[i]2. Мојс. 1, 8. (Мисир – стари назив за Египат)

[ii]Име овог умјетника се не помиње, али се у масонској историји често на његово мјесто ставља Хирам Авив (Абиф), каменорезац, за кога вјерују да је он подигао Храм. Такође, масони говоре да је овај Хирам Авив (Абиф) убијен, јер није желио да ода тајну градње Храма и да је васкрсао трећег дана, те да је он кључна личност масонске историје. У Библији се помињу два Хирама: Хирам – цар Тирски и Хирам Авив (Абиф) – умјетник, за којег се вјерује да је био главни архитекта Храма. По мишљењу Ј. Коцке (Kotska) Хирам је скраћеница od „Hic Iacet Rex Adventurus Mundi“ („Овде почива краљ света који ће доћи“). Више о овоме у књизи „Хирамов кључ“ Кристофера Најта и Роберта Ломаса.

[iii]Пс. 45, 14. 

[iv]Често се у Светом Писму пророци називају “видиоци“.

[v]Види: 2. Сам. 24. Глава 

[vi]Види: 2. Сам. 11. глава

[vii]2. Сам, 12. глава

[viii]Постоји веома слично кабалистичко размишљање изражено у мисли: „Син Давидов ће доћи једино у времену које је или потпуно искривљено или потпуно чисто“

[ix]Месија (јевр.) – Спаситељ

[x] У овом пасусу се налази визионарски, готово пророчки опис онога што ће се код јеврејског народа појавити касније. На првом мјесту, сама месијанска идеја и конкретан опис очекивања Спаситеља свијета није тако јасно нагалашавана у књигама Светог Писма тог времена, иако и није потпуно страна. Тек након Вавилонског ропства појављују се пророци који много конкретније говоре о Месији који ће доћи и његовој будућој спаситељној улози. Додуше, месијанизам предвавилоноског периода много више је окренут материјалистичком или политичком успостављању јединства и „спасењу“ у смислу успостављања власти и политичке надмоћи јеврејског народа – како је и наглашено у овом пасусу. Ипак, овде се већ назире и теолошки смисао месијанске идеје, какав се код Јевреја појављује много касније.Друго, овај пасус претставља темељ кабалистичких претпоставки које се отворено појављују тек у 15. вијеку послије Христа. У Луријиној Кабали, насталој послије прогона Јевреја из Шпаније 1492. појављују се слична учења о Адаму као „помоћнику Божијем у прикупљању расутих божанских искри“ и овом теолошко-езотеријском покушају оправдања историјских прогона Јевреја. Тако су они, као народ, „Божији помоћници“ који су у изгнанству, као што су „прогнане божанске искре“, а које они прикупљају међу свим народима. На тај начин су Бог и Јевреји повезани, те не само да они зависе од Бога, него и Бог зависи од њих. (Види: Гершом Шолем – ГЛАВНИ ТОКОВИ ЈЕВРЕЈСКОГ МИСТИЦИЗМА)

 

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на линк испод.

#slika6786#strana3202#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: