детаљ слике: Pixabay

МУДРОСТ

Знаш како сам осјетио да ми мудрост најлакше надире у мисли? Док радим, кројим живот, усмјеравам ријеку, мисли аутоматски обарају зид високог мишљења о самом себи и продиру у вакуум гдје се крију мудрости. Узимам их и преносим на булевар разума, градим са њима палату свијести, а зид високог мишљења бива порушен.

Прије неко вече писао сам о мудрости. Не знам шта је то тачно мудрост. Да ли је то знање или више знања која се вежу, па оно најбоље одабереш за мудрост? Можда је мудрост глупост која се жели приказати као знање? Шта је у ствари знање? Ето, ни то не знам! Колико човјек треба знати? Мало или нимало? Немогуће је много знати. Полудио бих!

За мене је знање сјећање. Све што сазнам дође ми као да сам се сјетио. Да ли је то можда мудрост?

Мудрост је као јестиви плод на дрвету. Све је мање берача, сви мисле да се ти плодови купују у продавници. Не, то није мудрост. Мудрост се бере.

Ако човјек успјешно влада својим знањем, да ли му је уопште потребно да буде мудар или, пак, ако није мудар, да ли би онда могао успјешно да влада својим знањем? Шта је са онима који успјешно владају својим знањем, а нису мудри? Ако је дефиниција мудрости неухватљива, да ли онда мудрост уопште постоји?

Кажу да је опрез мајка мудрости. Људима који то знају свеједно се догоди да погријеше. То је због страха. Кад не би било тог страха у човјеку, да ли би опрез уопште постојао и гдје би извирала мудрост? И страх и опрез су ту само због будућности, па је самим тим и мудрост испред нас. Дакле, ако мислиш унапријед, сањаш о мудрости!

Многи људи престану да изграђују човјека у себи, мислећи да су већ доста урадили и да знају довољно. Али, то се ради читавог живота и ако сами инвестирамо у себе и Бог ће додати свој дио.

Стари мудраци су ме учили да за неке условљене вриједности не вриједи трошити снагу и знање да бисмо их се ослободили, већ да их треба пустити да се саме уруше. Биће да је процес дужи и природан, али је знатно успјешнији и са мање жртава.

Кажу да су мисли енергија која креира смисао живота.

Убија оно што је већ осуђено да умре и не мисли на нова рађања, а оживљава поље свијести гдје обитавају чежња, нада и љубав.

Понекад се не исплати упорност једног човјека, ма колико она била добронамјерна. Да би се нешто створило, неке се вриједности морају најприје истопити. Мени је мој отац говорио: „Сине, да би добио, мораш најприје дати!“

Пут кроз историју човјечанства је бесконачан, не постоје они који су у стању да се врате прапочетку. Ако се догоди почетак, биће нов!

Паметан човјек тражи грешку у себи, а мудар признаје грешку другом.

Има људи који не желе да се много чују, већ само теже да буду схваћени. Тешко је данас неког разумјети, и то највише стога што му се не дозвољава да се изрази до краја.

Тих мудрих ми је жао. Ако су и оставили понеку семенку иза себе, то је врло ријетко посијано, а још рјеђе изникло.

Карактер онога ко пита најбоље се огледа у начину прихватања одговора.

Сви ми, обичне искрице, нисмо ни близу моћи снажне божанске свјетлости.

Џаба нам срећа ако је немамо са ким подијелити. „Себичност је курва знања, нема среће без давања.“

Зашто тугујемо? Вјероватно зато што туга траје дуже од радости.

Зашто човјек да се радује кад зна да то кратко, врло кратко траје?

Радост је за оне који не знају шта је трпељивост. Природно нам је да се радујемо и спремни смо да свакодневно проналазимо те искрице свуд око себе и у себи. Понекад скромност заспи у мени па бих да будем вечно радостан и не видим колико сам мали, мањи и од најмање радости.

Радујмо се животу у здрављу и весељу! Волимо живот, волимо себе! Нека Нове године и остали празници не буду само пролазна свјетковина. Славимо живот у сваком моменту! Покажимо енергијом честитања да је стварно тако, искрено, лијепо, чисто, а не да честитке остану само пусте ријечи. Очистимо зло из себе, па ће човјечанство бити стварна божја промисао и дјело. Пренòсимо искрене честитке и жеље како на оне који су нам блиски и драги, тако и на оне које још не познајемо! Хрáнимо се љубављу, пустимо свјетлост у себе, свијéтлимо сваком живом бићу на нашој планети, будимо људи, вòлимо се!

Никад није касно спознати праве вриједности. Има једна ствар врло дјелотворна, а то је вјера. Ако човјек нема вјеру и самопоуздање, џаба му је било шта предузимати. Ако кажем вјера, не значи да сам мислио на религију.

У ватри се гаси љубав и рађају нови животи. Да би горио, човјек мора прво у души да плане 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: