детаљ слике: КРК Арт дизајн

Варош   

Најлакше се човјек изгуби у малој средини не због њене тајанствености и привидне скромности са којом одише кад се први пут сретне са посјетиоцем, већ због мудрости са којом посматра сваког госта.

Уске и непроходне улице гдје пролазници као да броје утабано камење, погнуте главе иду кроз живот. Тако је и са варошицом у подножју брда смјештеној између планинске ријчице на лијевој страни, цркве и ђжамије на десној. У таквим мјестима сви се познају, нема ту малих ни великих тајни, дијеле радост и тугу, а несреће су увјек биле исте. Долазиле су тихо у полутами времена пролазећи заједно са животом.

Ред кише, ред сунца, ред вијетра, најавише јесен, магле и студ која се увлачила у кости.

Старији би се љутили на реуму и промају која их “ухвати” ономад док су убирали љетину уз ријеку, а чији плодови сазријевају у руменилу оближњих пропланака, заједно са редом смијеха и плача  дјеце што  трче по опалом кестену чије шишарке су подсјећале више на јежа него на плод. Највеселији дани у вароши били су четвртком, то је био дан кад су жене облачиле најљепше хаљине. Неко неписано правило је било да се тог дана обуче ново рухо. Мајка би често хаљну, која је већ ношена, поново преправљала и шила дубоко у ноћ додајућ по неки детаљ. Било је мјеста и за сребрно дугме са очевог капута.

Био је шеснаести септембар, сунце се пробијало кроз маглу чији зраци загрлише варош топлином. Одједном све оживи и поста веселије, нестадоше болови, реуме и промаје минулог љета.

Као звјездана прашина у врелим љетним ноћима ширио се мирис каве  стрмом калдрмом. Измјешаше се гласови пролазника, неиспаваних мајки што у истом тренутку мазе дјецу  по глави као да траже вашке које се нису видјеле на блиједој свјетлости старе воштане свијеће а онда их опет грде због трчања. Претвори се варош у кошницу јесењих боја.

- Помаже Бог Бисера! - чуо се промукао, дубок глас најугледнијег у вароши хођже Мустафе, ситног, живахног човјека свијетлих плавих очију. У руци је држао теспих док су му прсти прелазили преко сваке од тридест три куглице нанизане у молитви.

- Мерхаба хоџа Мустафа, како је хоџиница? Тихо изусти мати.

- Ех! - уздахну дубоко отимајући се од нечег што га је стезало, од неке дубине која вуче на дно.

-Болежљива је ових дана, скупио се неки терет на њена нејака плећа па је често у кревету.

- Него, како сте вас двије?

-Добро смо, долазе хладни дани, пуно посла у пољу, а треба и дрва за зиму да се припреме, одосмо доље до мојих.

-Лијепо, лијепо нека свог рода, ако ти било шта затреба моја кућа вам је увијек отворена.

 -Хвала, рече мати.

Руменило јесењег сунца разли јој се по образима док у марамицу ухвати сузу из десног ока и лагано прозбори.

- Бог те поживио!

Примјетила сам мајчину замишљеност послије разговора са хоџом Мустафом као да је савијала  мисли по неком другом дуњалуку расутом између живота и судбине.

Као да облаци сакрише сјај јесењег сунца на њеном лицу док јој кроз мисли пролази хоџина великодушност,,, зачу у том трену глас Кареема, схвативши да је баш њој намјењен.

- МашаАллах! - викао је  Кареем, као да је био гласник јесени ког су сви морали чути.

- На далеко се прича о њеној љепоти Бисера, на далеко!

- Љепота Кареем, увијек је народ о нечему причао и она прође са годинма ако се не пази.

Попут српа у зрелом класу мајчин глас испуњен немиром клизио је  Кареему.

Увијек на истом мјесту већ годинама на пијаци је продавао јабуке. Рељеф судбине на наборано лице урезао је сва годишња доба. Испред тезге увијек су биле жене бирале се најбоље јабуке за недељну питу, ни киселе ни слатке, ни зелене ни жуте. Стидљиво поздравих Кареема али ми поглед остаде на младићу иза њега. Мајка ме лактом ошину испод ребра, примјети то и Кареем иза тезге.

-Бисера дуго ниси видјела мог сина, вратио се из Телангана. Послао сам га на двије године да учи све о свили и трговни, ако сам ја оставио живот на пијаци он не мора.

Осјетих олакшање примјетих да је и мати омекшала.

-Ако, ако, рече мати спремна да крене кад се зачу поново глас Кареема, овог пута оштар, повишеног тона, наређујући.

- Рахиме! - дозва тамнопутог високог младића који је слагао вреће са јабукама. Ово је моја момчина, поносно ће Кареем док је Рахим пружао руку мајци поздрављајући је великим осмјехом.

Учинило ми се да познајем и Кареема и Рахима и мајку само не себе, себе и варошицу пригушену овим пропланцима и овим хладним вјетром који нам пролази кроз кости. Не сјећам се да ли сам му рекла своје име ни дали су сви гласови остали нијеми тог тренутка, само се сјећам сјаја у његовим тамним очима и душа које су се  препознале у сјени мале вароши смјештене између прошлости и будућности.

Попут бујичног потока послије кише испуни хладан немир мајчину крв, ухвати ме испод руке и поведе кући. Брзи кораци су сјекли под ногама мирис планинског ваздуха  док је понављала -Ти нећеш!

Ломиле су се мисли од мајчине ријечи које нисам разумјела, али ми је било јасно да су сви примјетили како се Бисерина кћи загледала у Кареемовог сина.

Наставиће се ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: