детаљ слике: КРК Арт дизајн

Оченаш

Оче,

неке су очи ослепеле од погледа,

неки прсти изгорели од додира,

неке су правде усахле од чекања,

неке постеље поцрнеле од безумља.

Оче,

нечији плач никад није престао,

нечије дете никад није порасло,

нечији сјај заувек је нестао,

нечији бол у свима је остао.

Оче,

неке године у нама су замрзле

и неки призори у нама замукли,

неке одаје у нама су затајне

и неки нас зидови од љубави одвикли.

Оче,

нека плач света престане

на дан, на трен да сване, да нестане!

Оче,

у име Сина сунце да гране

и љубављу Мајке завида ране!

Оче,

врати нам недоглед,

из бесвести поврати

нас...

Оче,

повиј ме на груди новорођену

док уназад теку сати

до почетка времена.

Рашири руке

Од врха до корена

у теби је живот,

вољена, не оклевај

јер ти за велико си створена.

А кад испред тебе

зид из запета израсте,

нека твој поглед

премости туге...

Много речи испод те красте

патрљци су заборава,

јауци борбе дуге.

И кад ти се чини да нико не разуме,

рашири руке

да слобода може да расте.

Јер у теби је мелем

што раствара, што уме

да исцели и оно што умре.

Не заборави корак

макар ко наковањ тежак био.

Не заборави, човек

се и у рагадама твојим крио.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: