детаљ слике: КРК Арт дизајн

Змијски штап

Опростило се Михољско љето са последњим топлим данима, сунце се борило палацајући језичком златне пропланке. Захукта планински поток јаче, а облаци као круне удобно се смјестише на врхове планине. Живот у Вароши поста тиши са краћим данима, сјеверац је утјерао у куће све што је ходало. Они храбрији, замотани у мараме, обучени у штављене овчије коже журили би до штала да намире благо.

У сјени свијеће сједиле смо мати и ја, готово да нисмо проговарале, она замишљена, утонилих очију, не прича, ћути и носи сву своју муку у грудима.

-Бисера има ли бујрума? Био је то глас хоџе Мустафе.

-Бујрум,бујрум - рече мати .

Са хоџом је била хоџиница замотана у велику смеђу мараму. Била је то једна од оних марама на којој се видио сваки детаљ. Плетена од искусне плетиље која као да се такмичила сама са собом. Сваки ред плетива је био љепши и другачији. Дадоше мајци милоштве, а мајка руком показа на сећију да сједну.

- Поранила зима, још су нам кукурузи у пољу, осташе необрани. Прокоментариса мајка спуштајући каву на стол, ако Бог да планирали смо следећу хефту. Него, Фатка да ли ти је боље?

-Ех, са годинама долази и болест, не прија ми ово хладно вријеме па сам све чешће у кревету.

Мирис каве из филџана и упрженог шећера сједини се  са димом свијеће, испунише мисли нашим гостима па на трен потонуше у тишину.

- И лијепа и вриједна - проговори хоџиница гледајући у чаршаф који везем, нас двоје дођошмо послом код вас Бисера. Погледа мати Мустафу, одједном јој очи посташе веће, глас хладнији усне тамније.

-Којим добром?

-Фатка је болежљива, стиже је ова болест костију брже него што смо очекивали, тешко се креће, не могу је оставити саму у кући. Треба нам помоћ, платили би.

-Нисмо никад...

-Пусти сад понос Бисера није вријеме, знам да нисте радили по кућама, све знам. Дошла су тешка времена. Неће јој бити тешко, са Фатком ће поспремити и скувати нешто за јело, што ми будемо јели биће и теби.

Бризну мати у плач какав нисам видјела од оне ноћи кад су јавили да је отац нестао у набујалој ријеци.

- Немој!

Помилова је по коси хоџиница док је бол у мајчиној души био дубљи и већи. Видјела се наша  сиротиња о којој се ћутало. Брашна у кориту је остало једва за два дана а масла је нестало још прошле недеље. Осим Мустафе и Фатке нико нам није ни долазио, а ни ми ником нисмо ишле. Оно мало пропрженог јечма мати је чувала кад нам дође неко у посјету.

-Сутра у девет ако вам није касно.

-Није кћери, рече хоџиница, таман да попијемо каву.

Причало се да су се Фатка и мати породиле исту ноћ, двадест шестог октобра. Није јој Бог дао лака порода па су прије поноћи дошли по мог ђеда Петра. Имао је ђед свој “змијски” штап. Једне ноћи уз ватру док ме је држао у крилу испричао ми како се све десило на планина за Св. Илију.

-Угријало, горе и камен и трава. Овце стале уз глогов жбун а мене савлада дријем. Наслоних се на свој љесков штап па уз цврчке утону у сан. Не сјећам се колико је времена прошло пробуди ме грмљавина, овце легле, невријеме ће помислих. Недалеко од мог љесковог штапа змија у чељустима држи жабу, бори се жаба већ изнемогла од врућине. Подигох са земље свој штап и по Божиој промисли три пута помази змију по глави и изговорих бајалицу.

“Земља змији, вода жаби, небо птици, ватра огњу, љубав Богу.”  Пусти змија жабу и оде у траву, спусти се на земљу пљусак, а небо распара муња Светог Илије. Од тад се није родило, телило, ждребило, ројило без ђедовог штапа. Било би довољно да три пута штапом уз бајалицу пређе преко коријена кичме породиље и да пород буде лакши. Тако је хоџиница родила Самеда. Било је ту и нечег чудног, четрдест дана послије порода  породиља није имала млијека за дојење.

Кад се ђед вратио кући дочекао га је отац на вратима са мном у наручју. Кажу да десет генерација у кући се није родило женско и да је то проклетство пресјечено мојим рођењем. Ја и Самед смо рођени истог сата исте ноћи. У зору су га донијели мами да га подоји, дојила нас је заједно четрдест дана, севап је. Тако сам добила брата по млијеку.

Поједох јабуку коју је хоџиница донијела, умотана у кожун са неким чудним миром утонух у сан. Прекрио мраз поље, прозорском окну лед изложио своје екпонате. Обукох шалваре и кафтан па се упутих пречицом до мејтафа на чијем спрату су живјели Фатка и Мустафа.

-Бујрум ћери, чекам те. Филџан са кафом на тацни. Мустафа оде послом доћи ће тек вечерас. За доручак ће мо спремити масленицу, ако не знаш ја ћу ти помоћи.

Сједим на сећији, поглед ми украде последња кућа у вароши, на самом бријегу. Није била највећа али је била најљепша. Не бој се, мјесец је најсјајнији кад је ноћ најтамнија, рече хоџиница. То је кућа Рахимових, осјетих топлоту на образима. Зар се већ чуло?

Не мијења жену живот већ љубав!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: