О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


ДАЋЕ БОГ

Љубиша Војиновић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ЗЛО ВРИЈЕМЕ


 
Боже мили, шта се ово ради,
шта се сада чини од чељади,
свак` је с неким у некој завади,
нико „врућу“ главу да охлади.
 
Ружна ријеч, све се чешће чује,
нико више другог не поштује,
људска душа свачиме се трује,
лошим путем сав свијет путује.
 
Све је мање части и поштења,
а све више прохтјева и хтјења,
мора хитно да се то мијења,
и потраже путеви спасења,
да се дође до неких рјешења.
 
У брлог се свијет претворио,
и у њему човјек заробио,
те су људи ка` робље постали,
јер на туђе јасли су допали,
сад највише слободе нам` фали,
ал` сами смо тако одабрали.
 
У шта су се, претворили људи,
свак све тражи, а ништа не нуди.
 
Сад је ера лажнијех слобода,
свуд` су шифре закључаног кода,
човјек не зна шта га сјутра чека,
ђе год крене, забрана је нека,
стално стижу неке нове бране,
ко зна шта ће, да нам још забране.
 
У сужња се човјек претворио,
сам је себе у градове збио,
сав род људски, прилично се труди,
да од свега још више излуди,
све се брже ка понору креће,
е, на добро, ово изаћ` неће.
 
Сад слободу, више нема нико,
и већ многи на то се навик`о,
сам желећи боравак у граду,
не видећи да живи у јаду,
и да с њиме други господари,
а да нико за њега мари.
Многи бира живот градске вреве,
јер не жели да гаји усјеве,
и сам себи храну производи,
ђе ли све то, овај свијет води?!
 
Многи хоће да буду господа,
за новац ће и душу да прода,
често вода, дође им до пода,
шта ту више, да још човјек дода,
крај се ближи од људскога рода.
 
Градски човјек, све живо купује,
зато паре, непрекидно снује,
а с новцима, он стално кубури,
и вазда се на скупоћу дури.
 
Е, боље би било да се тргне,
и к свом` селу да се мало мрдне,
у природу да се хитно врати,
она ће му све бесплатно дати,
па ће живот, срећнији имати.

 
„Има доброг, има осредњег, али у свијету највише има рђавог.“
Мартиалис




ДАЋЕ БОГ


 
Бог ће дати, ал` и мудри људи,
да наш народ, из сна се пробуди,
па за опште добро се потруди,
да нас наше потомство не куди,
нека буде ка` што бјеше прије,
да се врати круна монархије.
 
И то треба урадит` што прије,
ни трен више, чекат` се не смије,
треба рећи, зашто да се крије,
ово никад` ни ваљало није.
 
Овај систем образ нам укаља,
и без краља ништа нам не ваља,
ту је вишак свака прича даља.
 
Зато, хитно, без много повике,
укинути систем републике,
јер су лоше, ове нам прилике,
од овакве грдне политике,
доста нам је чемера и јада,
ђе свак сваког вара и поткрада.
 
Краљ је вазда, стожер отаџбине,
о држави најбоље се брине,
уз подршку из народне базе,
све планира на дугачке стазе,
с више воље и са више мара,
домаћински о земљи се стара.
Краљ сигурност у држави ствара,
најмање ће да мути и шара,
јер не иде, да сам себе вара,
па, са мало умјећа и дара,
са краљем ће свима бити боље,
оним` „горе“ и онима „доље“,
па сад ето нек вам је од воље,
браћо Срби, широко ви поље.
 
„Кад љубав према домовини замре, онда и држава мора умријети“.
Михајло Пупин
„Пепео мртвих, створио је отаџбину“.
Алфонсо Ламартин



СРПСКА НЕСЛОГА

 
Ђе су наше академске главе,
што се српском неслогом не баве,
и што кривца тога зла не траже,
да народу истина се каже,
о проклетству и усуду томе,
те сво српство вјековима ломе?!
 
Зар не треба да се запитамо,
што толика страдања имамо,
да л` је узрок рука од душмана,
ил` ту има и нашијех мана?
Попричати о томе вриједи,
да се види шта је по сриједи.
 
То питање, одавно ме пече,
и што давно мудри Његош рече,
да с` не боји од спољашње силе,
већ се плаши од домаће иле,
и нашијех алавих владара,
чија пизма ткиво нам разара!
 
Историја поуке нам шаље,
да кренемо онда поиздаље,
у вријеме средњега вијека,
ту заправо одговор нас чека,
ко је кривац свесрпскога слома,
и страшнога братскога полома.
 
Није добро у лажима бити,
те ћу све вас браћо подсјетити,
шта се збива` прије Отомана,
и у доба великих обмана,
када дође до крвопролића,
у сукобу српскијех племића!
Све то пише на староме свитку,
осам љета пред маричку битку,
бој стравични десио се тада,
на Косову код Приштине града,
ал` то не би` битка са Турцима,
но на жалост бјеше међ` Србима,
када Срба на хиљаде страда,
и ту српска укопа се нада.
 
Тада рука од кнеза Лазара,
слогу српску за вазда разара,
грешна душа његова алава,
и луда му усијана глава,
е тад Лазар, на зли пут је поша`,
с војском крену на цара Уроша!
 
Краљ Вукашин и брат му Угљеша,
притекоше помоћи Уроша,
ту се српске војске сударише,
витезови бројни изгинуше,
после боја и крваве туче,
кнез Лазар се са војском повуче,
али брука по свијету пуче.
 
До зла овог Лазар довео,
и неслогу тиме произвео,
са Урошем он је заратио,
јер је круну Немањића хтио,
а да буде зло горе и веће,
већ тад Мурат к Србији се креће,
и његова анадолска сила,
тад је била Босфор прегазила,
и већ бјеше испред српских врата,
а кнез Лазар удара на брата?!

 
Од Уроша, круну да приграби,
нож у леђа Лазар њему заби,
моћ свесрпска још више ослаби,
то би` кобна грешка политичка,
те кад дође голгота маричка,
не би` никог у помоћ притећи,
ту наш пораз деси се повећи,
па са тугом ово морам рећи,
капију нам источну разбише,
Мрћачевић браћу погубише,
а узроци згибенија тога,
бјеху завист и српска неслога.
 
Сем те грешке што Лазар направи,
и даље ће с тиме да настави,
те поново исто да уради,
и са српском браћом да се `свади,
и поново зло ће да покрене,
кад ће цвијет српства да увене!
 
Сам` два љета послије Марице,
Лазар диже своје јединице,
на тад моћну властелу војинску,
уз лелеке, страдање и вриску,
он разури земљу Војинову,
у крвавом бестијалном лову,
он кидиса` и то с више страна,
на Николу великог жупана,
и оца му славног Алтомана.
 
Земљу српску, још једну разори,
кад и Твртка на зло наговори,
а угарског краља са сјевера,
па с три стране Николу саћера,
и с три војске нападе га тада,
у суровом рату га савлада,
и његову земљу раскомада,
ту сво племство војинско пострада,
а Никола у ропство допада.

 
Лазар њега живог ослијепи,
да од њега више не стријепи,
војинска се држава разграби,
а моћ српка још више ослаби.
 
Док се Срби међу собом кољу,
турци иду ка Косову пољу,
сеирећи све трљају руке,
због српскијех сукоба и бруке,
зато што ће с много мање муке,
све велможе српске да придаве,
и покоре њихове државе!
 
Врло брзо, тако је и било,
све се кобно Србима десило,
када дође до стравичног „пира“,
и битка се косовска одигра,
ђе и круна Лазарева пада,
српско племство многобројно страда,
а Милица поста` удовица,
са премало војних јединица,
те на турско вазалство пристаде,
ћерку своју Бајазиту даде,
„уговор“ је са њим` потписала,
да би ишта живо сачувала,
Србија је тад уз Турке стала,
а Бог знаде, да ли је морала.
 
Котроманић с тиме се не сложи,
па рад` тога с Милицом се гложи,
тад и они на ратној су нози,
те су Срби опет у неслози.
Али и то би` кратка` вијека,
исти усуд и Твртко дочека,
па његова круна када страда,
Херцег – Босна сва под Турке пада,
сав род српски у ропству је тада,
а највећи кривци стања тога,
велможе су од племства српскога,
јер њихове свађе и неслога,
довеле до јада овога.

 
Мудри Његош, све је ово знао,
и свој суд је, он о томе дао,
проклињући српске великаше,
што су царство уништили наше,
та њихова недолична дјела,
до српске су пропасти довела!
 
Српски роде, вољени и мили,
да ли су нас погрешно учили?!
Сви на чело сада прст ставите,
о овоме помно размислите,
па добрано кад се начудите,
онда сами лично просудите,
свако од вас нек свој суд донесе,
од криваца тражите адресе,
за неслогу свесрпскога братства,
и за пропаст Душановог царства.
 
Но, вријеме вратит` се не може,
суда нема за српске велможе,
само Теби, то препуштам Боже,
ал` мишљење своје хоћу дати,
и једног ћу посебно прозвати,
и то мора једном се изрећи,
да је Лазар, кривац понајвећи!
 
Тај кувар је с Душановог двора,
главни актер српскога раздора,
та истина да се каже мора,
њему иде највиша прекора,
што покрену два велика рата,
оба пута, на Србина брата.
 
А ко нема образа и ума,
нек лаж бира за својега „кума“,
а ја лажи подржават` нећу,
таман да ме на ченгеле мећу!

 
И црква нам у лажима живи,
правог кривца не хтје` да окриви,
и истину избјеже да каже,
већ наш народ столећима лаже,
историју криву нам потура,
а Лазара међ` свеце „угура“!
 
С тим` учини големе грехоте,
па сад питам владике и проте,
и све редом патријархе наше,
су чиме се црква управљаше,
кад Лазара за свеца прозваше,
и још да нам кажу поред тога,
што цар Душан међ` свеце не мога`?!
 
Нашом земљом док је он царова`,
и са српском војском командова`,
уз прегнућа, слогу и умјеће,
српско царство тад бјеше највеће,
Србија је била тада сила,
цијелим се Балканом ширила,
те је на три мора излазила!
 
Ето тако, Србадијо мила,
док лажима његујемо крила,
а истину у буџак турамо,
сами себе у пропаст гурамо,
напредка нам тако неће бити,
морамо се хитно осмјелити,
и духовно сви се освестити,
па коначно поуке извући,
рад` напретка и мира у кући,
наше вође да се уједине,
и то смјеста треба да учине,
јер нас само слога може спасти,
од потпуног краха и пропасти.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"