детаљ слике: КРК Арт дизајн

Једанаесту главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 12.

12.

Стар сам и немоћан. Нисам више у прилици да икога савјетујем, нити се то од мене очекује. Вријеме које је испред мене намјеравам да проведем у миру и покајању и да пред лице Божије изађем са надом и љубављу, а не страхоми горчином. Вријеме је да на свој живот и своје дјелоставим завршни печат.

Али, године рада и труда, деценије проведене у бризи за царство Божије на земљи и његову стабилност, не дају ми за право да од свега тек тако дигнем руке. То што сам још жив, и поред дубоке старости, представља знак да још нешто треба да урадим и још неке послове завршим прије него што мирно и задовољно склопим очи заувијек. Чињеница да је Соломон кренуо у погрешном смијеру, да он који треба да представља стабилност, сада представља највећу опасност, гризе ме и копка. Он је мој ученик, његово царевање сам припремао дуго и пажљиво и осјећам одговорност према њему, као према свом сину. Не могу отићи са овога свијета, а иза себе оставити ствари недоречене.

Иако ми је кретање веома отежано и углавном сам везан за кревет, послао сам поруку Соломону да желим да дођем и посјетим га у његовом новом двору. Уједно, као градитељ,   жарко сам желио да видим тај нови двор и дјело непознатог мајстора за којег сам једва и чуо. Долазе неке нове генерације, а ја већ испадам из свих токова. Но, ако су се Хирам и Соломон усагласили да је тај човјек довољно добар за тако велики посао, тим прије ме занима да видим шта је од свега тога испало. Али, прије свега, желио сам да се лично увјерим у приче о тим силним женама које окружују Соломона и њиховим боговима које су са собом донијеле.

Соломон је послао по мене читав вод војника да ме донесу на посебној лежаљци коју је он за ту прилику, како каже, наручио да се направи. Тако велике и крупне младиће нисам до сада виђао међу нашим војницима. Помало су ме подсјетили на Рафајеве синове, али њихово држање је било пре-фињено и много озбиљније од оне неартикулисане масе мишића моје бивше браће. Свих дванаест момака ходало је као један, изгледало као један... заиста милина за очи и страх и трепет за непријатеље. Ето, упознао сам и ту чувену Соломонову дворску стражу.

Сам двор је био нешто сасвим другачије од свега што сам до сада виђао. Био сам на египатском, тирском, сидонском и вавилонском двору, не рачунајући мале краљевине и њихове дворове у Феникији, Филистеји, Амону, Моаву и другдје и видио сам много раскоши и разних грађевинских идеја, од практичних свари до претјеривања, али ово је било нешто сасвим ново и другачије од свега.

Искрено, нисам толико уживао у самој грађевини. Руку на срце, она је морала пратити линије и изглед Храма, јер се двор наслањао на спољну ограду „незнабожачког“ дворишта. То исто двориште служило је и као предулаз у двор, па је „моја“ линија којом сам замислио Храм унапријед већ била задата и за двор. Но оно што ме је посебно изненадило, била је унутрашњост и раскош којом је одисао сваки педаљ ове грађевине. Замишљена да засјени и понизи посјетиоца, она је дословно испуњавала своју намјену.

Свечана сала, која је уједно била и судница и сала за пријеме, начињена је од вјешто изрезбарене кедровине и украса од црвених корала, прошараних златом,са представама херувима, разних биљака и животиња. Између прозора, на зидовима је стајало много златних штитова, као да је нека „златна војска“ управо завршила рат и окачила своје штитове на зидове, спремна на нову битку. Кроз три реда прозора улазила је свјетлост која се разивала по тим златним штитовима и пресијавала се на све стране. На тај начин сала је осликавала Едемски врт, а на прочељу уздизао се царски трон, сав у сјају, као да Господ сједи на престолу и суди свијету.

Трон је представљао централну тачку свечане сале и, сасвим природно, све је у њој упућивало на цара. Са шест степеника уздигнут, трон је био начињен од црвених корала и слоноваче, опточен златним нитима као да га обавија нека златна винова лоза, са округлим наслоном од слоноваче, на којем су били угравирани херувими како заклаљају цара, такође украшени златом и драгим камењем. Умјесто наслоњача за руке престо се ослањао на два златна лава љутитог израза лица, спремних за скок на непријатеља. Исти такви лавови стајали су, по два на сваком степенику, символично представљајући два-наест јеврејских племена. Морам признати, овакву раскош још нисам видио!

Разгледајући двор видјех сличну такву салу, са много мање украса, али и даље богату, иза које су се налазиле приватне одаје прве царице, Египћанке. Мало даље, читаво једно крило припадало је свим тим силним женама о којима се толико причало, а приче су, колико сам успио да видим, биле тачне. Чак бих рекао да је било и горе него што се причало.

Но, не рачунајући свечану салу, нарочито сам био изненађен вртом. Врт се налазио између Храма и двора, омеђен високим зидинама, и представљао је праву малу оазу мира и тишине у сред те градске и дворске буке. Тај „Едемски“ врт је Соломон користио за одмор и „прикупљање снаге“, како је рекао. Било је ту дрвећа и биљака из цијелог свијета, а између пажљиво бираних садница кривудале су стазе за шетање посуте дробљеним камењем свих боја. По њима су мирно шетали паунови и нојеви, а около трчкарали и неки ситни мајмуни какве до сада нисам виђао. Вјештачки потоци и водопади стварали су шум који је покривао гласове који су долазили изван зидина. Чак су и зидови били прекривени различитим биљкама пузавицама и разнобојним цвјетовима. Соломон ме је чекао под балдахином од танке свиле испод којег су намјештени удобни јастуци за лежање. Признајем, љепше мјесто нисам могао да замислим.   

„Реци ми... када смо причали о Хирамовим идејама да завлада над Савезом и о мрежи коју плете око те мистике са својим именом, рекао си да имаш неки план? Волио бих да чујем нешто о томе, мада претпостављам шта намјераваш.“

Соломон се шеретски насмија и заглади браду. „Шта претпостављаш?“

„Једном давно разговарали смо о идеји да успоставиш неко средство за трговину. Ако ме овај мој старачки ум не вара, чини ми се да је било ријечи о ковању неке мјешавине злата и сребра? Да ли је то твој план, или нешто друго?“

Он уздахну, као када отац треба да објасни дјетету неку веома логичну ствар која је одраслима јасна, али сада треба дјетету, на његовом нивоу, објаснити оно што се углавном подразумијева. Док је тражио ријечи, ја се насмијах у себи, јер сам углавном ја био тај који је њему нешто објашњавао. Но, времена се мијењају и ми стари морамо да уступамо мјесто младима. Дјеца расту са стварима које смо ми први пут видјели у неким својим двадесетим, тридесетим или познијим годинама, па – док се ми навикавамо на њих – они то прихватају као нешто што се подразумијева. Ето, још ћу нешто научити прије него одем из овога свијета.

„Видиш... – започе Соломон, дајући себи времена за обликовање мисли – Трговина, на овим просторима, све више прераста у главно занимање. У вријеме твоје младости, то је била привилегија ријетких. Принцип се није промијенио, само је нарастао број учесника у тој игри... Управо из тог разлога, као и због све бољих услова за неометан развој трговине, у игру улази све више различите робе и све шароликијег свијета који се тиме бави. Данас, у Јерусалиму, можеш набавити све што постоји на свијету – мајмуне, паунове, ријетко биље, боје за све и свашта, зачине и стотине других ствари.

Међутим, много те робе остане непродато, јер систем трампе, једноставно речено, не може да задовољи сву ту силну понуду и потражњу на нашим пијацама. Узми за примјер паунове. Предивни су, али рецимо да ономе ко их доноси не треба ништа од оног што се нуди код нас или, пак, никоме овдје не треба паун. Он их тада или мијења за било шта што му може затребати или их носи на друго мјесто. Ако се тако настави, трговци одређеном робом почеће да заобилазе овај град.

Ја сам у коњима видио ту цијењену робу коју могу лако да прибавим и размијеним је за оно што ми треба. Они су лако преносиви са мјеста на мјесто, али коњ може да цркне, да сломи ногу или да из много других разлога престане да представља систем вриједности...“

„Добро, добро, знаш да се трговином бавим сав свој живот. Слободно скрати причу, јер врло добро знам да је злато стабилан систем вриједности. Али зашто у комбинацији са сребром? Зар није довољно одредити тежину злата као основну мјеру? Или сребра? Зашто их комбиновати?“

„У реду, опрости, занио сам се. Па... разми-шљао сам да одредим једну стандардну тежину злата и начиним одређен препознатљив облик томе средству за трговину. Таква мјера би имала вриједност једног коња. Друга стандардна мјера би представљала то исто, али од сребра и била би десети дио златне мјере, што би одговарало једној овци. Трећа мјера би била иста вриједност предс-тављена у бакру и одговарала би једној ефи[i] брашна. Мислим, отприлике...“

„Па, идеја је сасвим на мјесту. То би створило један систематичнији облик трговине. Олакшало би куповину, јер не мораш тражити еквивалентну робу, већ можеш куповати онда када ти се купује, а продавати онда када ти се продаје. Но новац и није баш нека новост.“

„Управо тако. Трговац прода пауна, узме једну сребрну мјеру за њега, а за њу купи оно што му треба и кад му треба, а не оно што се тренутно нуди.“

„Да, али у том случају он своју `мјеру` носи са собом и неће је размијенити овдје. Тако, постоји могућност да неко гомила те мјере код себе, ван нашег царства. Шта у том случају?“

„Да, то је кључно питање. Дуго сам о њему размишљао, па сам дошао до оваквог закључка – ако ја, као цар и владар, одређујем облик и тежину новца, онда он има вриједност и важност само колику јој ја одредим и на територији на којој ја владам. Другим ријечима, ако том златном, среб-рном или бакарном новцу ја одређујем вриједност, онда његову употребу ја могу да контролишем.“

„Хоћеш да кажеш да тим златником можеш да купиш коња у нашем царству, али не можеш у Феникији?“

„Па... да, али само за неко вријеме. Наглашавам ти да сам ја тај који одређујем вриједност тог сред-ства и шта за њега може да се размијени. Временом, на цијелој територији Савеза прошириће се та мјера и тај закон, а ја ћу бити тај који ће контролисати проток робе и размјену тих средстава.“

„То је занимљива, али тешко остварива идеја. Нисам сигуран да то межеш да оствариш за вријеме своје владавине, па макар владао и веома дуго. Но, добро, све има свој почетак... Али, и даље ми ниси одговорио на питање – шта ако неко почне да гомила те твоје златнике ван твог царства? Шта ако Хирам, на примјер, почне да продаје своју робу нама за то злато, а њега гомила код себе, ван нашег царства?“

„Е, тада вриједност новца код нас расте и вриједност наше робе опада, јер нема довољно новца да се наша роба прода.“

„Па то није добро!“

„Оче мој драги... зар ти ниси трговац цијелог свог живота? Зар ниси научио да роба које има мнного на једном мјесту привлачи купце са другог мјеста?!

„Да, али ти други купци неће имати наша средства за трговину...“

„Па, добиће је од нас!  Ја, као цар, куповаћу њихову робу и давати им за њу новац којим ће куповати робу од наших људи. На тај начин, царство ће стварати залихе робе којима ћу управљати тржиштем. Тај исти Хирам доћиће код нас да купује робу из наших залиха, за коју не мора да иде тамо негдје и да је тражи. А онда се нама опет враћају та средства која је он нагомилао и на тај начин ја могу да пратим шта раде, колико богатства имају и како ће да га троше.“

„Ух... ово све постаје исувише компликовано за некога ко је тако дуго трговао на стари добри начин `ја теби – ти мени`. Него, какве то везе има са оним о чему смо причали, о Хирамовим идејама да се наметне за бога?“

„Оче мој! Све ти ово говорим баш из тог разлога. Хирам је покушао да сав свијет улови у своју мрежу и завлада духовима људи. Он је увукао све нас у трговинску мрежу, да би путем богатства остварио свој циљ и наметнуо се изнад свих нас. Но, на овај начин, тим новцем који ћу ја ковати, намјеравам да ту његову мрежу ставим под своју контролу и да га уловим у његову сопствену мрежу. Сво његово богатство и сав његов утицај доћиће у моје руке онда када то моје средство постане једини услов за трговину.

Питао си ме `шта ако неко почне да гомила та средства`? Ја баш и хоћу да их гомила, то и јесте мој циљ, јер ће срца људи увијек бити тамо гдје је њихово благо. А над њиховим благом ја ћу вршити контролу! Сам појам и смисао блага ће се проми-јенити. До сада је то благо било велико, тешко покретно, тешко размјењиво онда када ти највише треба. У будућности ће оно бити лако замјењиво за нешто што можеш ставити у једну торбу и отићи тамо гдје те срце води и ту наставити свој живот. Ја желим да се људи из других крајева преселе овамо, да наше царство буде што веће и богатије, а то не намјеравам да изведем ратом. Не... биће довољно да људи дођу к нама са својим пуним торбама и да могу овдје да започну нов живот, трошећи своје богатство ту гдје могу лакше да их контролишем!“

„Признајем, план је добар и озбиљан. Колико је он остварив, о томе треба да говориш с неким коме дани нису одбројани. Ја сам ипак у смирају својих дана и више сам склон размишљању о стварима духа... Нико не може да оспори да си ти човјек који зна шта хоће, да си се нашао на челу царства у најбоље вријеме и да то царство водиш чврстом руком. Заиста је невјероватно како је за тако кратко вријеме ни од чега настало једно од најмоћнијих царстава на свијету... Но, то је управо оно што имам да ти кажем и не могу отићи с миром док не будем сигуран да си схватио моју поруку.“

„Драги оче, срце ми се цијепа када говориш о одласку... Jедва сам прежалио једног оца, а сада и ти говориш о одласку!“

„Све има своје вријеме... Сваком послу под небом има вријеме. Има вријеме кад се рађа и вријеме кад се умире. Један нараштај одлази, други долази, а земља Господња увијек стоји. То никада немој сметнути с ума!

Након свега што сам прошао у животу, након свих успона и падова и свега што сам стицао и губио, могу само да кажем – слава Богу Свудаприсутном за све! Његова милост је једино што се не мијења, све друго је пролазно. Некада се та милост излива више, некада мање, али је то једино увијек и изнова ново под сунцем. Што је било то ће бити, што се чинило, то ће се чинити и, осим милости Божије, нема ничега новог под сунцем.

Све што смо стварали, неко је већ некада створио, све што се нама дешава некоме се већ десило и некоме ће се поново дешавати. Не знам колико ће свијет дуго постојати, али осим милости Божије, ништа се неће промијенити. Доћи ће нека нова царства, неки нови владари, једни ће поштовати Бога, други ће себе сматрати боговима, али Бог постоји и биће ту без обзира шта људи чинили и колико вјеровали у Његово постојање.

Оно што смо стварали, стварао је Господ дода-јући нам снагу, ограђујући нас својим анђелима и чувајући нас од свега да би смо познали истину Његову. И као што Давид једном рече: `Не нама, Господе, него имену својему дај славу, по милости својој, по истини својој`[ii]; дакле, нисмо ми ти који треба да носимо славу и хвалу испред свог имена, него Онај Ко је то заиста учинио. Памти то и носи то у срцу своме свакога дана и кад устајеш са постеље своје и када сједаш на трон да судиш народу и када лијежеш у постељу своју.

Ја чврсто вјерујем да је Бог слао народу својему много Обећаних Избавитеља, али да ни један од њих није поднио жртву пред Богом онако како је Бог тражио од њих. Сви они су више вољели себе и уживање, него да служе Господу.  Самсона је уништила пожуда за женама, Саула за ситним богатством и поклоњење другим боговима, Давида много проливене крви... Сада је Господ изабрао тебе! Можеш ти да сумњаш у тај избор или да се бориш против тога колико хоћеш, али чињеница да си ти тај на коме се испуњава много пророчанстава и даље стоји. Једно од њих је и оно дато Аврааму[iii] да ће имати потомства као звијезда на небу. Ето, ти стојиш на челу највећег царства на земљи и владаш над свима. Теби је Господ дао оно што није никоме до сада. Сада је све до тебе.“

Соломон је ћутао на ове ријечи и нетремице посматрао пауна који се шепурио пред нама. Нисам био сигуран шта осјећа и колико га се ове ријечи дотичу. Од како је почео са изградњом царског двора, много се промијенио. То није више онај дјечак који се одушевљавао мудрим ријечима и дјелима Божијим. Нешто овоземљаско се све више оцртава на његовом лицу.

Ја више нисам онај који га води кроз живот и коме безрезервно вјерује. Он је сада цар над царевима, човјек највеће власти и највећег утицаја на свијету. На тој висини на којој се он налази нема никога осим њега и видим да је усамљен. Волио бих да могу да му помогнем, волио бих да могу да га охрабрим да издржи до краја, али не могу. Не могу, јер ме више не слуша, јер се његово срце окреће другим стварима и јер више немам права на то. Моја улога је завршена, мој циљ је био да му помогнем да дође на врх, али ту се мој пут завршава и тамо га очекује сам Бог. Но, плашим се да он није спреман за тај сусрет, за жртву која се од њега очекује.

Када је Храм био завршен, када је Соломон са свештеницима ушао у њега да га посвете Богу и када је Господ сишао у Храм[iv] и благословио га својим присуством, тада сам схватио да је мој задатак извр-шен и да је моје вријеме прошло. Но, вјеровао сам да је Соломон други Мојсије, да њему Господ говори у облаку, као некада Мојсију на Синају и да је он тај који ће стајати на висини пред лицем Божијим. Повукао сам се у свој дом радостан, јер сам вјеровао да га је Господ примио и да га сада Он води и усмјерава.

Но, сада више нисам сигуран у то...

Напокон, Соломон проговори, замишљено, помало разочарано и са неком тугом у гласу: „Значи, ти мислиш да ја нисам довољно јак и способан да водим ово царство?“

„Напротив! Ти си једини до сада показао да знаш, да можеш и да Господ чврсто држи десницу твоју уздигнуту изнад Његовог царства на земљи. Ствар је само у томе да мораш издржати до краја. Ако на крају не будеш довољно јак, као и на почетку, све добро што си урадио пашће у воду и брзо ће се заборавити.“

„Ти, дакле, мислиш да више нисам тако јак као раније?“

„Сине мој, снага није у злату, у камену, у ства-рима земаљским. Снага је у Господу! Он је тај Који даје снагу, а теби је дао више него било коме другом... Ти знаш историју о Саулу. Њему је Господ првом дао снагу да се од чувара магарица издигне у владара и војсковођу. И био је силан и водио је ратове Господње и стварао је царство на чијем ти престолу сада сједиш. Али, његово срце је било подијељено између Јахвеа и Ваала. Зар нису његови синови носили Ваалова имена[v] и није ли Господ дигао руку своју од њега? Зато је сав дом његов Господ предао у Ваалове руке, поклоницима истог тог Ваала!“

„А зашто ти то мени говориш?“ – погледа ме Соломон збуњено.

„Јер сам у твом двору видио многе богове...“

„Ах, то! – одахну Соломон. То су богови жена које су доведене из разних крајева. Немој да те то узбуђује, не обраћај пажњу на то.“

„Не могу да не обраћам пажњу на то и затварам очи своје пред тим злом. Иако царски двор, то је твој дом – иако конкубине и наложнице или како их већ називаш, оне су твоје жене. Твој отац је спјевао хим-ну у којој каже: `Нека други умножавају идоле своје, нека трче к туђима`[vi], а ове жене теби нису туђинке, него домаће.

Такође, знаш за Закон који Господ даде преко Мојсија: `извади зло из Израиља`[vii]! Закон је ту ве-ома јасан, а ти си тај који треба да чува Закон.“

„Е, сада ти говориш као свештеници с којима се стално свађаш... – наљути се Соломон. Ово је царство, а не неко село; овдје живе различити људи, са различитим потребама и различитим погледима на свијет, уједињени у једној идеји! Ми морамо поштовати сваког човјека, без обзира на његову боју коже, вјеру или језик. Ја знам ко сам и шта сам и моја вјера с тим нема никакве везе! Нека се свако моли своме богу, а ја ћу се молити своме Богу. Зар стварно мислиш да се ја одричем Господа, ако њима дозвољавам да буду оно што јесу?! Зар стварно мис-лиш да бих требао да људима ускраћујем слободу и на силу их преводим у оно што нису?

Опрости, али тебе сам увијек сматрао за отво-реног човјека који познаје свијет у којем живимо и схвата вријеме у којем се налази! Па, ти си ме учио да `читам знаке времена`, како си увијек говорио! Ти си у мене усадио поштовање према свим људима, а сада тражиш од мене да се одрекнем онога што си ме учио!? Морам признати да си ме разочарао, да си ти последња особа од које сам очекивао да ми цитира Мојсија и Закон.“

Срећом, на ово сам, бар једним дијелом, био спреман па се нисам изненадио када сам ово чуо. Али, признајем, страшно ме је погодило. На несрећу човјек никада не може бити потпуно „спреман“, ма колико се припремао за зло. Несрећа и разочарење су били саставни дио мог живота, али надао сам се да ће бар крај протећи у миру и задовољству. Но, изгледа да мени није дат живот којим бих на земљи могао бити задовољан.

Све што сам радио, све чему сам се надао управо је пало у воду. И даље не могу да схватим како је могуће да онако мудар човјек доспије на овај ниво свијести и размишљања, да највећи добитник постане губитник. Гдје је граница, гдје то престаје мудрост, а почиње лудост?

Зато сам горко упитао: „Слобода? Једнакост? Јединство? О чему ти говориш!?“

„Говорим о новом свијету у којем ће се сваки човјек поштовати као дар Божији!“ – одбруси Соло-мон попут увријеђеног дјетета.

„А да те питам: да ли ти вјерујеш да је Јахве једини Бог или је само један од богова?“

Соломон се збуни, па промуца: „Једини... све друго су идоли и измишљотине. Зато им и дајем слободу, јер не вјерујем...“

„Чекај мало с том слободом и људима као даром Божијим! Ако је Јахве Бог Свудаприсутни, а све друго глупости, као што ти сам рече, чији су онда ти многобошци дар? Зар је слобода пустити народ да живи у заблуди и зар мудар и глуп чине једнакост? Ако изгубимо јединство у Господу, у чему ћемо се то ујединити? Је ли твоје да дајеш слободу било коме да окреће Богу леђа и измишља којекакве глупости, а тебе је тај исти Бог поставио да Га прославиш пред људима? Када коме судиш и осудиш га на смрт, има ли он слободу да те не послуша, да се окрене и оде, без обзира на твоју пресуду? Нема! Одкуда онда теби право да мијењаш суд Божији и судиш изнад Његовог суда?

Кажеш да сам ја као свештеници... Не, ти си сада постао као они – узимаш из Закона оно што ти одговара, а све друго прилагођаваш себи. Да, Бог је поставио јасан Закон онима који чине Његов изабрани народ. Без тог тај народ престаје да буде Изабран! А ти си постављен да чуваш тај Закон и одржаваш изабрање тог народа. Ако ти престанеш да будеш гарант Закона, ко ће то чинити? Феничани, Египћани, Филистеји? Не, сине мој, немој се варати око тога...“

Соломон скочи као опарен: „Али, оче, зар не видиш какав смо свијет створили!? Зар не видиш колико дуго влада мир, колико богатства сваким даном доноси наш Савез, зар не видиш да Савез увезује све људе у љубави и разумијевању? За сад је три цара у Савезу, али ако приволимо и Асирију да у њега уђе, замисли колико је то тржиште и колико је то богатство, мир, правда... Ово је први пут у историји да народи не ратују, него сарађују једни са другима! Па зар то није воља Божија!?“

„Ето, тако настаје божанство... Прво убјеђујеш друге да вјерују да си ти заслужан за овај мир, Савез и богатство, а онда и сам почнеш да вјерујеш у то. На крају су сви сећни и задовољни, а онда те Господ позове себи и ти се пробудиш из сна, а тада је већ касно... Па зар не схваташ, човјече, да је Господ тај који је створио све ове услове, а не вас тројица!? Зар не не видиш да на мала врата ти уносиш идоле у царство и постајеш тај који љуља темеље царства својим идејама? Ти, који имаш само један задатак, а он је потпуно супротан ономе што чиниш!“

Соломон је остао у оном положају у којем сам прекинуо његов хвалоспјев о себи, не вјерујући својим ушима и својим очима да постоји неко ко се њему успротивио. Јесте да сам се дуго борио са собом да навикнем себе да је дјечак којег сам учио и васпитавао сада мој цар и да је тај цар најмоћнији на свијету и да треба да га пошујем као таквог. Јесте да он, као цар, има сву власт на земљи и животи свих његових поданика су у његовој руци, па и мој живот. Јесте да ово што сам рекао немам више права да кажем и да нисмо више у оној позицији као некада када је он слушао мене, а не ја њега. Али, ја се више не плашим никога и ничега, а ова истина нема алте-рнативу. Ако је истина у Богу и сам Бог је Истина, а ја сам у данима у којима сваког часа могу бити позван пред Истину, онда ту нема више дилеме око тога да ли треба да браним Истину.

Зато сам наставио: „Жао ми је што морам све ово да ти кажем и што било ко мора да ти на ово указује. Али, очито нема више никога ко има храбрости да ти то каже не плашећи се за свој живот. Зло сваког владара је то што, на крају, остане сам и окружен неискреним људима које за њега везује једино страх. Такав страх није исто што и поштовање, јер поштовање подразумијева љубав, а љубав подразумијева истину.

Ја те волим и поштујем, јер сам те ја и довео на престо. Жао ми је што нисам имао довољно снаге да будем тај који ће ти тај престо саградити, али и даље мислим да сам довољно себе уградио у тај престо. Зато имам довољно храбрости да, не плашећи се за свој живот, кажем истину и станем на страну Истине. А Истина је да те је сувише богатства омекшало, разводнило и твоје срце одвукло на другу страну. Сада си звучао баш онако како је Хирам желио да звучиш и да се упецаш у његову мрежу. На жалост, има ту још много демонских мрежа у које си се упетљао и које те све више стежу, а Господ ти упорно пружа руку коју ти више не видиш.“

„Жао ми је што тако мислиш...“ – разочарано рече Соломон.

 Наставиће се...

---

[i]1 ефа = 22,05217219 kg – Старозавјетна мјера за тежину. Види: 3. Мојс. 19,36. Јез. 45,11 ; 46,11.

 

[ii]Пс. 115,1.

 

[iii]Види 1. Мојс. 15, 5.

 

[iv]Види: 1. Цар. 8. Глава

 

[v]Култ феничанског бога Ваала (Баала), чије је име Хирам промијенио у Мелкарт, био је веома раширен на цијелом простору Феникије/Ханана, прије него су се Јевреји доселили, али и још дуго времена касније. У Старом Завјету се често помиње идололатрија јеврејског народа, као отпадништво од „праве вјере“, а најчешће везана за преузимање овог Хананског култа. Након Соломонове смрти и цијепања царства на два краљевства – Јуда и Израиљ, овај култ је имао још већи утицај на Јевреје и постао најчешћи камен спотицања између вјерности Јахвеу, као јеврејској традицији и страним утицајима.

 

[vi]Пс. 16,4.

 

[vii]“Ако се нађе код тебе у коме од мјеста твојих које ти даде Господ Бог твој човјек или жена да учини зло пред Господом Богом твојим преступајући завјет Његов и отиде те служи другим боговима и клања им се... изведи човјека оног или жену ону који учинише то зло на врата своја... и извади зло из Израиља“. (5. Мојс. 17, 1-12.)

 

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на линк испод.

#slika6786#strana3202#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: