детаљ слике: КРК Арт дизајн

Продаја душе

Стефан. М је био веома лош песник.

Његове стихове чак ни рођена мајка није волела да чита.

Девојци су били смешни његови литерарни покушаји. Две објављене књиге су врло лоше примљене од књижевне критике. Да пораз буде већи после неколико месеци га је оставила и девојка. 

   Једне ноћи, плачући над самим собом, видео је нешто нестварно. То је био дух. ,,Мора да је јако тешко доживети пораз као песник?'' Прошапута утвара, Стефан пренеражен једва прошапута. ,, Да јесте, веома је тешко. Нико не верује у моје стихове.'' ,,Ја могу да учиним немогуће али тражим нешто заузврат. Хоћу твоју душу. Добићеш славу, новац и жене.'' 

  Стефан, не размишљајући, прихвати понуду. Демон је неосетно ишчезао. Одједном у његовој глави почеше да се роје стихови. Једва је успевао да их запише, због силног налета инспирације. 

   Понудио их је издавачу који је био одушевљен. Чак су се и мајци, која је била професор српског језика и књижевности свиделе песме. Чиста поезија. Убрзо је књига објављена. Рецензију је писао еминентни књижевник. По књижарама су људи хрлили да се дограбе његове књиге. Уследило је друго и 

треће издање. Веома необичан наслов ,, Буђење мртвих'', проглашена је за књигу године. Неколико престижних награда, медијска популарност. Публика је била очарана књигом. Чак се и председнику државе свидела. Телефон је непрестано звонио. Стефан није стизао да се наспава. Све комшије у крају су га поздрављале, девојке су тражиле да им се потпише, а и број телефона. 

  Полако је почео да спрема и нову књигу поезије. Издавач је, читајући рукопис, изјавио да је то ремек дело. Убрзо су у књижевним круговима почела олајавања од стране завидних. 

Део колега је почео да га мрзи, називајући га режимским миљеником. Да ствар буде гора, понудили су му почасно чланство у владајућој партији. Награда и жена није мањкало али су га болели трачеви и неистине. Опет је почео да осећа тугу, овај пут као успешни књижевник. Поново се те ноћи појавио демон: ,,Хтео си новац, славу и жене, па шта је сад?''

  ,,Почеле су да ме пљују колеге, зову ме режимским стихоклепцем. Не могу да издржим. Хоћу мир у души.'' ,,Сети се да си ми продао своју душу, навикни се на цену славе. Више нема назад.'' 

   Стефан је и даље писао и објављивао књиге али на његовом лицу више није било осмеха. Као да му је душа била ван тела. Заувек ће носити белег и никада више неће имати спокој анонимног човека.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: