детаљ слике: КРК Арт дизајн

Скица за хаику портрет

Проф. др Слађана Миленковић

Шта је живот и шта је смрт? За читав живот колико нам мало треба? Хаику се можда директно не бави одгонетањем филозофије постојоња и живтоа. Он је успутна, случајна слика из нашег окружења али шта је друго та слика - до читав живот. Јер се живот састоји од слика и исечака као са филмске траке. Само човек који налази лепоту у свакодневним стварима, заиста живи. Такву лепоту је пронасшао Бошко Радић.

Успео је да пронађе оригиналне мотиве, да скрене пажњу на ствари које нас окуружују, а које ми уморни од свакодневне трке више и не видимо. Он доноси свежину, попут вишњиног цвета из Јапана, само овај пут мотиви су са Балкана. Доноси свежину наших поља и слику околине, доноси нову димензију обичних ствари. Ствари којих се ми тако ретко сетимо, које мењамо не размишљајући много, неки их забораве у аутобусу, некима испадну из џепа, ствари за којима не тугујемо дуго јер за нас је то само пар обичних рукавица. За Бошка радића то је извор топлине, давног весеља и носталгије. Он разуме и то да ми не маримо за неку прошлу веселост и топлину кад каже:

Давно отишли

из старе рукавице -

весели прсти.

Надахнут природом оживљава пред нашим очима не само слике него ствара читав мали живот, придржавајући се класичне хаику форме.

За читав живот,

како јој мало треба?!

Травка у стени.

Његови хаику стихови пуни су нежности и спонтаних доживљаја. Не гледа природу као нешто изван себе, него као део свог бића и себе, као део великог система - природе. Колико ужива у природи, не само визуелно, него и аудитивно, очитава се у његовим стиховима.

Све због славуја -

ударих се по прсту.

Ала тај пева!

Овде он види саживљеност људског бића са природом. Занос у који нас природа узноси својим звуковима и певањем прица је занос када нам не смета ни физички бол ударца по прсту. Бошко Радић пева о свевремености. Догађаји које је он описао и приметио су ту одувек, у давној прошлости, у садашњости и будућности, само су се мало измениле околности под којима се дешавају.

Упорно гура

невидљиву препреку -

мува на окну.

Сви смо небројено пута гледали муву како покушава да продре кроз прозорско стакло, а малом броју нас је то био подстрек за размишљање и повод за улазак у наше свесно биће. Није заборавио ни на плодност и гостољубивост природе, на њена највећа задовољства и сласти које нам пружа. Он ту мисао изражава у метафори ,,пчела пред цветом" као пред извором највећег задовољства, а уједно и најпотребнијег за опстанак. Ту налази спој нужног и лепог.

Нестрпљив гост

пред затвореним врчем.

Пчела пред цветом.

Деца су извор радости у свачијем животу. редовно су деца повезана са игром и природом. Не мењајући амбиијент - природу песник пева и  о деци , њиховим радостима, играма и тугама.

Нечија туга

отплови бтзом реком -

гумена лопта.

Описујући, живећи природу, Бошко Радић пролази кроз све њене еко системе, дивљину и питомост.

Узалуд данас

трудише се кртице.

Сељаци ору.

Питома земља панонска, супротност је травци у стени, дивљој и усамљеној. Бошко Радић је заистину песник ововремености који мири супротности, он је песник наше свакоденвице и његове хаику стихови и његови хаику стихови већ сада су будућност.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: