детаљ слике: КРК Арт дизајн

(Иш)чита(ва)јући поетски првенац С. Црнића Трандафиловића 

Страхиња Црнић Трандафиловић, Песме етоса, патоса и ероса. Ниш: Сцеро принт, 2022.

Мср Борис А. Ђорем 

Године 2022, у издању Сцеро принта из Ниша, објављенаје прва (поетска) књига Страхиње Црнића Трандафиловића (1998). Наслов књиге, Песме етоса, патоса и ероса, праћен је и једним могуће мање потребним поближим жанровским одређењем у поднаслову: „песме” – али, ипак, можда и сасвим корисним, с обзиром на данашњи тренд да се, зарад пуког (маркетиншког) покушаја изазивања што веће пажње јавности, појединим поетичким појмовима означава и нешто што би као одлика припадало неком другом жанру.

Теме, мотиви и идеје С. Црнића преплићу се и надопуњују кроза све циклусе Песама етоса, патоса и ероса – независно од (нај)доминантн(иј)е теме свакога. О ужетематско-ужемотивско-ужеидејном груписању по циклусима, те о преплитању тих надтема, надмотива и надидеја, у наставку текста говорићемо и нешто више.

Ако се изузму предговор (Душана Петровића) и поговор (Сање Стевановић), књига која се налази пред нама, ионако комплексна, слојевита, какву ју је њен аутор и замислио, састоји се из девет одјељака (у допуњеном издању, које се налази на интернету). Они су дати под сљедећим насловима: Градови и химере (17 пјесама); Друштво мртвих песника (6 пјесама); Пут светлости (4 пјесме); Дневник једног странца (13 пјесама); Кругови (једночлани скуп, сачињен од (ауто)поетичког записа, неке врсте назнаке како би се, између осталога, могла читати ова књига); Посвете (условно речено пјесме у прози, њих 13, па још уз придодати увод); Париз („из седам аката”, како аутор пише); Две енглеске песме (дате (и) као преиспитивање могућности пјевања на једном страном језику); Поетика (16 пјесама, редом фуснотираних, уз на крају придодат, поетички релевантан цитат из чувеног дјела „Или-или”, Сјерена Кјеркегора). Ми ћемо се, зарад прегледности, кроз књигу кретати према горе реченом редослиједу.

Питања части; љубави; спознавања и памћења историје и традиције; као и овдје њихово самјеравање са тзв. духом овога времена, по сваког погубним, те уз ово и изражавање својих осјећања и својих промишљања о свијету у ком само тренутно живимо, те о нашем (а и пјесниковом, као и оном лирског субјекта) мјесту у њему; али и питање културе; те затим насушне потребе да се баштина очува и љубав према њој пренесе и на генерације које још стасавају или би тек и требало да ступе на (животну) позорницу – и јесу, све скупа, надтематско-надмотивско-надидејне цјелине које би се и могле објединити појмовима што у наслову збирке Страхиње Црнића Трандафиловића скупа, као независна синтагма, стоје у функцији неконгруентног атрибута према надређеној именици „Песме”.

Пјесме из књиге јесу плод „поетике младог срца“ (како Сања Стевановић у поговору збирци вјешто примјећује, тј. као поетички значајну јако добро препознаје ту знаковиту синтагму из Прве песме, смјештене у циклус под називом Дневник једног странца), али су „просторно-временске координате” (у овоме случају: одређење из (наслова) предговора Душана Петровића) пјесништва Страхиње Црнића Трандафиловића, већ и сад, тј. у његовим младим годинама, годинама махом испуњеним полетом (или би то бар било очекивано – видјети, ипак, још и сличну мисао Сање Стевановић), прилично оцртане. Дакле, из чврстог коријена, њиховог координатног почетка, гранају се чврсти поетски изданци, пред чијим би духом, сатканим од истинских, морално неупитних, човјечанских и богонадахнутих вриједности, и од истинских осјећања, свако могао (и требало) да буде и поносан. Аутор пјесама, пред нама управо раскриљених, није, дабоме, презрео савремене токове, ни у свијету, ни у друштву уопште, ни у развоју књижевности, као ни оне токове који се тичу науке о књижевности. Уз један модерни(ји) пјеснички израз, без робовања канонима, имамо, са друге стране, и блискост ових стихова чак и научној апаратури, тј. уз преплитање поетског и научног стила (парафраза, цитат (који је, каткад, и дословно сам једна пјесма), затим алузија, па надаље и честе фусноте, које код Црнића Трандафиловића садрже и засебне, надовезујуће стихове – ово је све примарно дио научног апарата, а, ипак, наш млади пјесник и тим се успјешно служи, стварајући књижевна дјела).

Уз то, у овој књизи нигдје нема ма каквих злоупотреба, ни карикирања, ни „етоса”, ни „патоса”, ни „ероса”, већ су горе дате нијансе значења кључних појмова, а са њима и начело част(ољубивост)и, остале неповредиве. Оне овдје неподлегоше профанизацији тако тенденциозно наглашаваној од постистиниста и ситуациониста, постмодернистичког дијела културно-књижевно-друштвено-политичке и сродне елите, који, будући да је веома горд и да је веома незајажљив, сматра како му је све дозвољено и како му је истовремено све на корист, што је у сваком смислу супротно од по(р)ука Св. Апостола Павла, али и не само његовим по(р)укама, него и суштинским вриједностима живота. Ово приказивање одбијања да се ма којим примамљивим поводом (пот)падне под утицај т(акв)их, а пад је све својственији и млађим генерацијама, може искључиво (до)дати плус овој првеначкој књизи, те још бити (и) за похвалу на рачун младог пјесника поводом чијег дјела и пишемо биљешку.

Како се лирски субјект(и) Страхиње Црнића у Градовима и химерама односи према и насловом истакнутим појмовима, а шта то одјељак чини засебним у књизи Песме етоса, патоса и ероса? Премда су, како стоји у уводној ријечи уз овај одјељак, насловљеној као Посвете, и Црнић сам, као аутор, и његов лирски субјекат, свим градовима који су имиз одређених разлога остали дубоко утиснути у памћење „желели све најбоље”, и није неочекивано што су пјесме Шести Габор и Књажевац, као окупане сунцем домаћег краја, тако надахнуте чврстим и чистим осјећајем повезаности са кућним прагом, са својим поднебљем. У те двије пјесме приказана су мјеста у којима живе „душе предака”, које лирског субјекта вежу интимношћу, вежу осјећајем да само на родној груди и јесмо своји на своме, па макар нам прве асоцијације биле и „ратови из прошлости” и „породична туговања”, али то је, ипак, наша лична историја. Како се од Књажевца и од Књажевца (дословно сви ми скупа) удаљавамо, тако, већ и код Ниша, наклоност помало опада, а ту ћемо, на првој правој рампи на путуод Књажевца ка такорећи неком даљем свијету, прочитати овакву поруку Нишу, па застати уз размишљање да ли је Ниш и само нужно зло, мада је толико близу завичају, најближе од свих мимо Књажевца опјеваних градова: „Делићеш осмехе са њима / (…) / Али не и себе / Јер те ту нико не жели знати”… Надаље – удаљеност од роднога краја за лирскога субјекта је праћена поносом према својој у поређењу са пркосом или неразумијевањем према туђој средини, која се сама од себе хладно поставила, или, пак, осјећајем неприпадности неком другом крају, чак и кад је утисак о томе простору позитиван. Када се, рецимо, говори о Бечу, онда се дословно и наводи принциповска лозинка „Младе Босне”, јер, и поред тога што се засигурно има шта и видјети и чути у томе граду, тешко да може да се, макар у пролазу, не искаже како пркос према намјерама Аустрије према Србима у врло блиској прошлости, тако и понос баш због словенског и надасве, наравно, српског поријекла. Неприпадност, и поред свих лијепих утисака, некако нам се учинило да се каткада провукла кроз пјесму о Београду, чији је главни дио чист цитат из шпице за чувену радио-емисију Душана Радовића, а „тек” је фуснота, такође чисто, лично субјектово мишљење, и о Новом Саду, оцртаном историјски, али чак у неком смислу и културолошки, само кроз навођење свих његових назива кроз вијекове. Док су му, пак, градови по српскоме приморју, затим херцеговачки предјели, те Смиљан као родно мјесто Николе Тесле, или, рецимо, чак и Братислава, дали полета својим историјским, културним и духовним значајем – са друге стране, судећи према утисцима, налази се Келн, ког лирски субјекат и не жели и не може хвалити, јер је тај њемачки велеград у неко новије вријеме постао „Кост и кожа старе славе / Празан леш који изједа себе и друге”, а разлог оваквоме ставу налазимо у другој пјесми о овоме граду, гдје се истиче: да су храмови, мада један од њих јесте и међу највећима у Европи, музеји и библиотеке постали мјеста поред којих се, махом, само пролази туристички, да је занемарена славна прошлост, а да се као највећа могућа важност, пак, потура фабрика чоколаде као тек један, али овдје прилично ефектан, веома истакнут представник чисто потрошачке, испразне антикултуре.

Фотографија: Кристина Митровић

Циклус Друштво мртвих песника јесте врло, готово у потпуности, интертекстуалан, уз мноштво цитата, парафраза, алузија… Необичан је, занимљив, спој личности у једном оваквом циклусу: Свети Сава (овдје: Вучји пастир), и то некако и уз посредовање Васка Попе, Петар Други Петровић Његош, Филип Вишњић, Алекса Шантић, Бранко Миљковић, и – Боб Дилан. Наравно, свако и има право да истакне своје (релативно) трајне узоре, или пак своја надахнућа из неког одређеног раздобља, али би се требало, макар имплицитно, приказати како баш ти узори и јесу дјеловали на биће онога који је изнио свој списак узоритих. Чак Свети Сава није чисто ни пјесник, није био пјесник ни у ширем смислу, већ се поетски – поетизованифрагменти, засновани почесто и на етикецијама из византијске књижевности, из његових списа, обично тако, готово истргнути из контекста, издвајају по антологијама, хрестоматијама и сродним књигама, мада би шира публика и требало да се упозна и са белетристичким, умјетничким одликама Савиних дјела, будући да је Свети Сава, у свакоме случају, први писац у релативно осамостаљеној, тј. у оригиналној српској књижевности, па је њему и стога можда дато мјесто и баш у овоме циклусу. Међутим, ова прва пјесма из циклуса, којој се овдје и даје толико простора, прво, јесте својеврсни омаж Васку Попи, јер, и стилски и тоном и начином обраћања, имају сродности, а и искоришћена је ту Попи веома драга синтагма Вучји пастир; друго, јесте омаж и црквеној умјетности, како ликовној тако и у ширем смислу списатељском раду, а треће би било то да је спјевана и унеколико и у духу библијских обрта, а и библијски версет и стил казивања се ту могу донекле и назријети. Пјесму би требало прочитати и више пута узастопце, јер је, цијела, један путоказ ка Истини, ка Саборности, како нам је то од Светога Саве завјет и остављен. Даље нас пут ка Истини води до Његоша, Ловћенскога Тајновидца (у Градовима и химерама такође има извјесних позивања и освртања на ове предјеле!), а та пјесма још једном је саткана од страшне лозинке, овај пут оне из пера јединог српског нобеловца – испод наслова у Црнића стоји, кратко, само „Трагични јунак косовске мисли”, а опет нам је све јасно, и не би се морало ни наводити да „Ова је драма почела на Косову”, па да будемо свјесни да се и даље говори о очувању српског идентитета. И ова пјесма има један постмодерни(стички) дух, првенствено што је ту опет посриједи поигравање са интертекстуалношћу, али то, никако, не значи и отклон од себе, својих коријена, од светосавља и од Косова, што ће Црнић потпуно утврдити на самоме крају збирке. „Филипу Вишњићу и другим слепцима”, то је пуни поднаслов или пуна посвета у пјесми Дивјак, са алузијама и парафразама из читавог низа епских пјесама, а они ће на један друкчији поетички начин бити споменути и у циклусу Поетика. Ово је у суштини подужа тужбалица са призвуком оних времена на која се односе, али и оних у којима се највише пјевало о „српској драми на Косову” (из подтекста андрићевске пјесме Његош!), али јесте и опомена нама, данашњима, „деци овог века“ (Милан Ракић, дабоме!), шта се може десити ако залудно просипамо Крв Агнецову, кријући се лажно иза Њега, а у ствари ходећи Мамону. Алекси Шантићу у пјесми која слиједи „стиже“ писмо од лирског субјекта, који Алексу назива својим братом: прије жеља за брз опоравак, „наш“ пошиљалац свјестан је узрока томе побољевању: „Од туге / Од самоће / Од пусте башче”, свјестан је да са побољелим пјесником неповратно одлази и цијела епоха. Надаље, Бранко Миљковић поносито „шета” многим пјесмама и многим циклусима Црнићевог првенца, а и овај циклус садржи једну такву, па још овдје и у такорећи форми такозваног „пронађеног рукописа“ („Открио сам је 14. 8. 2020”, пише испод Црнићеве пјесме): наш савременик испјевао је миљковићевским рјечником и тоном, уз неизоставно спомињање ријечи као појма самога по себи – а још једаред у постмодерн(истичк)ом духу виспрено, одважно, помијешаном са одуживањем традицији, коријенима – посвету љубави на начин сродан ономе маниру којим би то Миљковић урадио, па чак се и служећи оним обртима, потеклим можда од Ујевићевих првих двију пјесничких збирки, да он мртав пјева живој њој, да би у томе стилу и поентирао са овим стиховима: „Ако ме је икада и било на овоме свету, / Морало ме је бити само са тобом”. Циклус под називом Друштво мртвих песника завршава се пјесмом насловљеном по једином још (барем физички) живом аутору, притом и једином странцу на овоме списку, по Бобу Дилану, америчком, одскора и готово изненада, нобеловцу за књижевност. Страхиња Црнић нас једним неспутаним стилом, са неспутаним изразима, не робујући ономе што нискост очекује, на свој начин асоцира на ранију Диланову, не само у поезији, отвореност, која је купила и пажњу самог Црнића и пажњу његовог лирског субјекта.

У Путу светлости је тих неколико духовних, и продуховљених, пјесама, односно њих четири – Вече у Студеници, Јутро у Студеници, Рука спаса, као и Бели Анђео – на једној широкој културно-историјској, али чисто, непатворено, православно-светосавско окрепљеној, те исто тако учвршћеној подлози, у себи пронијело духовни мир, пронијело спокој, какви, изгледа, нису ни могли да се нађу нити у Нишу, нити, рецимо, по већини (западно)европских градова. Мир и спокој баш на тај начин и јесу и били тако, пријеко, потребни ономе који нама говори о својим ходочашћима до, овдје конкретно, појединих манастира Српске православне цркве, нарочито Милешеве и Студенице – како се то, уосталом може, назријети и из наслова речених пјесама. Овај циклус је саздан час на поетичкоме трагу Васка Попе, час је дат и на трагу Псалама Давидових, у славу Бога испјеваних, а чак је једна од пјесама из циклуса и сачињена од „компилације” појединих псалама. Ово су све и релативно кратке молитве, за спас душе, за окрепљење, за утјешење, за чистоту, за одагњавање мука и несмираја.

Дневник једног странца саткан је у цијелости од интимно, потпуно лично обојене поезије. Прво ту, у осам пјесама означених бројевима, и у оној редом деветој, под насловом Тврђава, налазимо (мање или више) еротско-љубавну лирику, префињено у свијет дату и исто тако префињено, помало, каткад путено али ни тада то није увредљиво или срозано: жена, врла инспирацији, грљена је у мислима, а он је и тумарајући још тражи, мада више тамо гдје је и неће наћи, а поготово не у чаши у којој се дан утапа, она измиче, он је никада и не дотакне, она на крају постане и етер, али и тада, и даље, он се нада да ће је срести… Као да смо то управо читали један канцонијер на један потпуно савремени начин… Затим, у такорећи (будући да експлицитне подјеле између двије подгрупе заправо и нема) другом, четворочланоме дијелу овога циклуса, ту проналазимо још и пјесме посвећене члановима породице. Ту су отац и мајка, те брат – а на крају јесте и лапидарно дат омаж властитим коријенима, генерацијама уназад, сачињен од дословног, али веома ефектног набрајања осам, вјероватно за сада по имену познатих, мушких чланова једне породице, који почиње баш овим именом, и презименима: Страхиња Црнић Трандафиловић, чиме се аутор и лирски субјекат чак, у дјелу потпуно јединствено, овдје изједначавају, а онда се тај мушки родослов и протеже подалеко уназад, све до аскурђела. Ваљда, барем се тако чини, баш због ове компоненте емотивно блискога и један и други пододјељак и јесу смјештени у исти циклус. Зашто, међутим, у цјелини, наслов „дневник једног странца”? – што се тиче тзв. канцонијерскогдијела, можда бисмо ми лакше и разумјели наслов цијелог овог циклуса, док би, пак, са друге стране, породични потциклус под речену синтагму могао да се подведе вјероватно због тога што на лирскоме субјекту, искључиво на њему, још остаје да пронађе и себе у свијету и свијет у себи, да у другима одагна сликустранца од себе.

Одјељак Кругови, на којем ћемо се задржати због аспеката које и не споменусмо при почетку – сачињен је, како раније назначисмо, од (ауто)поетичке биљешке као назнаке како се књига може читати. Дакле, ишчитавању се може, што је и експлицитно наведено у дјелу, и приступити са ма које стране: зависно од тога да ли је читаоцима (слушаоцима) у неком трену више стало да прво чита (слуша) пјесме у вези са географским просторима који су чиме надахнули лирскога субјекта, или, пјесме које су највише у вези са (ауто)поетичким промишљањима. Одјељак Кругови назвали бисмо и записом. Овај дио, уметнут између Дневника једног странца и Посветâ, посвета које би се више од Кругова могле назвати пјесмама у прози, примарно је једна врста водича за читање књиге.

Под насловом Посвете – које, условно речено, јесу пјесме у прози, и којих је укупно 13 (при чему су осми, једанаести и дванаести запис и допуњени и употпуњенифуснотама), па још и, уз то, њима један придодат увод. Изгледа нам као да јесу и писане баш као неке могуће посвете на примјерцима књиге/â, и то баш одређеним особама – али, наравно, та имена прималаца поште овдје се и не наводе, јер се, ипак, и жељела постићи што већа универзалност, будући да у овим посветама могу бити, такорећи, препознати и они (по)најближи за свакога од нас понаособ.

Циклус Париз – „пјесма из седам аката”, како је у поднаслову истакао сам аутор – јесте и један специфичан пјеснички путопис, у којем је (и)пак пажња више окренута ка промишљању о неким вјечним питањима и темама, што су проткали ова поетска дјела о само на први мах локацијама, људима и знаменитостима. У ствари, циклус се и одваја од осталих управо стога што су, овдје, баш те, а не било које друге, обиђене и упознате француске локације и француске знаменитости, и те особе које су лирскоме субјекту (па и аутору) надошле у сјећање, а да имају важне везе са Паризом и са Француском уопште, подстакле некога да о животу, његовим облицима, љубави, пролазности, ономе што ће остати иза свакога од нас, односу прошлости, традиције, са духом овог нашег доба, итд., проговори на један сведен начин, а тако да ипак тај узак простор и та сведеност понуде како спектар свега што или вриједи или је вриједило на францускоме тлу, тако и изузетна промишљања о нама изнутра. Поступак преласка из једнога жанра у други и поступак промјене мјеста некога текста, а да се чак не промијени ни знак интерпункције, овдје су, уза све, показатељи (чак) и уважавања (нама) савремени(ји)х тенденција у литератури, што – с обзиром на то да се у овоме случају, заправо, и н(иј)е ради(ло) о урушавању друштвених вриједности, него, (и)пак, о једној погођеној, једној веома сврховитој поетичкој иновацији, барем, ако већ и ништа друго, за ову књигу која је пред нама – могло би за савремену српску поезију бити и само једно од (по)љепших и једно од инспиративнијих(по)игра(ва)ња и жанровима и поетикама. И овдје се, на крају, дотиче „драма започета на Косову“, јер се у Нотр Даму казује о легенди како су звона ове цркве звонила у част Лазара и осталих косовских јунака, да би се, у паралели, ту казало како данас Нотр Дамом и према својима, а камоли неће према другима, одзвањају хладноћа и тишина.

Мада првенствено дате као преиспитивање могућности пјевања на једном страном језику и могућих саодноса између два језика – Две енглеске песме, и поред тог филолошкогопробавања (уз мање кокетирање са архаичним енглеским) јесу, као пјесме по себи, сасвим легитиман дио збирке, јер ова два (једино) римским бројевима означена поетска текста, ипак, имају и умјетничку драж и вриједност: и један и други јесу дати сведено, без много бравура, помпезних израза и обрта, помало и праволинијски, али су лијепо написани, што ће малтене рећи да аутору не иде лоше ни овакво поигравање. У првом се његов лирски субјекат прво мислима враћа у тренутке проживљене у давној младости, на самом крају Великога рата, по повратку кући, по повратку вољеној жени, која му погледима и љубављу својом и јесте залијечила ране, нарочито оне душевне, да би се затим овај рањеник вратио у садашњост, казујући нам како га иста жена и сада воли, и још му душу спасава, и поред тога што су му, од крви која је текла преко њих, још од тога рата руке хладне, и грубе за свијет. У другом се запису, пак, у једном, помало, нововјековном поетичком маниру, а таква му јесте и лексика, висибаба, иако веома крхка, њежна, иако на први поглед и без изгледа на добијање борбе са природом, алегоријско-симболички и у пјесми и у животу представља као вјесник прољећа, израњања из дуге зиме, као путоказ нових почетака, нових нада за све.

Фотографија: Кристина Митровић

У Поетици – посљедњем, деветом (ауторовом) одјељку ове књиге – наилазимо на смјело, вјешто и јасно исказана стихована (ауто)поетичка начела. Циклус под називом Друштво мртвих пјесника је у потпуности имплицитно дат, а у Круговима, понајприје, имамо једно од могућих рјешења за редослијед читања пјесама по циклусима, док је Поетика, (и)пак, прилично експлицитно заснована, и то као нека врста сажетог поетичког уџбеника, или водича кроз теорије, како кроз антички схваћене, тако и кроз оне нама унеколико ближе, савременије, те такође и њихова преплитања, све са савјетима како би једно књижевноумјетничко дјело требало или било могуће да се обради, тј. да се представи на начин (по)најбољи не би ли се тако и побиједио суд времена и не би ли се тако, надаље, и трајно о(п)стало међу реципијентима. Циклус почиње поетскомбиљешком о позоришној умјетности, пјесмом која је саткана од парафраза и врло фрагментираних цитата из есејâ француског пјесника и драматурга Антоана (или Антонена) М. Ж. Артоа, једног од главних људи позоришта 20. в., а и европске авангарде, из његових познатих програмских текстова „Позориште и његов двојник” и „Позориште окрутности”. Међутим, и та преузимања разликују се од преузимања из прошлих циклуса, јер је раније цитирање и парафразирање било дословно, а притом уз промјену мјеста текста и његово сврставање у други контекст раније није долазило ни до било какве унутарње измјене. Сада, у тој пјесми Позориште неке су ријечи измијењене у односу на Артоове, па тако умјесто Артоовога захтјева да позориште ипак буде заједница „између глумца и публике у магичном егзорцизму” и позива на „комбинацију гестова, звукова, необичних сцена, и осветљења да би формирао језик, супериоран речима, који се може користити да подрива у мисли и логику и да шокира гледаоце давајући им поглед у нискост његовог света”, код Црнића налазимо на ове измјене када се текст нађе преломљен(,) у стиховима: „Заједницу између њега [глумца – Б. Ђ.] и публике у / Магичном егзорцизму / Комбинацији гестова звукова необичних сцена и / Осветљења”, те се одмах у наставку каже: „Прожима језик / Језик супериоран речима (…)”. Дакле, у Црнићевој пјесми комбинација свега даље реченог јесте тај егзорцизам уз ког / у ком се треба ујединити публика са глумиштем, док су код Артоа то два дијела захтјева. Даље, други цитат из Црнићеве пјесме и суштинска промјена у односу на француског авангардисту може се разумјети само ако му се придруже трећи и четврти стих Позоришта: „Његово певање исправља / Хладне зидове позоришта” – то умјетниково пјевање, са тим антици блиским називом, даје смисао и позоришној згради и драмскоме тексту који би без извођења био полумртав. Остали парафразирани захтјеви наведени су код Црнића преломљени, али ријечи недирнутих: међутим, то преламање допринијело је да се неким ријечима да нагласак које немају у прози. Са друге стране, узмимо у обзир и то како пјесма почиње са „Песниково подрхтавање / није мимезис”, а завршава ријечима „Позориште је сцена / Оргијање мисли / Песника и прочишћених”, што нас, и уза све предочавање савременијих теорија, подсјећа како у основи и таквих поставки може бити и античко схватање умјетности, што доста потврђује и онај, обојици заједнички, став о давању погледа у нискост свијета. При крају се С. Црнић опет дотиче прочишћења, овај пут ипак кроз лирику, и унеколико и епику, а не кроз драму, док се циклус Поетика завршава Прогласом, у којем се, сада и потпуно експлицитно, још експлицитније, још огољеније неголи у Прошлости садашњости и будућности, одређује пут којим ходи једна од нови(ји)х генерација, која јесте жељна савремености, веома отворена према њој, али не даје никоме своју прошлост, традицију, јер само са познавањем и поштовањем традиције може се и кренути, па барем и закорачити, према свевремености: „Ми смо наследници неомодерниста / Унуци великих модерниста / Праунуци славних романтичара / Чукунунуци војвода и гуслара / Синови оца Саве а / Поклон небеса Господњег”. Овиме се одлично поентира и цијела пјесничка збирка.

Умјесто резимеа, истакли бисмо, још једанпут, како нам је изузетно драго што су се, током 2022. године, у облику једне лијепе (а засебне и (у)потпу(ње)не) књиге, и појавиле Песме етоса, патоса и ероса, аутора С. Црнића Трандафиловића, пјесника који би већ и сада могао макар да оцрта обрисе свог даљег стваралачког пута – обрисе који су ваљани, али их ваља и употпуњавати у годинама које слиједе, а даће Бог да их за младога Црнића, баш као и за његове писце предговора и поговора, буде још поприличан број, и да ће бити богате и више него сада. Истичемо ово стога што ово дјело – и поред све многоструке савремености, праћене и извјесном популарношћу (која сама по себи и не значи ништа, мада јој се данас придаје велики значај) међу критиком и публиком (стил, теме, мотиви, те поигравање формама, али и научним апаратом) – ипак је и надахнуто свевременим, у сваком појединачном раздобљу (пре)трај(авај)ућим, непоколебљивим етичким вриједностима, и још држи и до естетских начела, ипак се још заснива на непатвореним, искреним осјећањима. Ако Страхиња Црнић Трандафиловић настави да, и барем и приближно, комбинује најбоље из традиције и из савремености, дајући свему и лични печат – не би ни требало да се разочарамо будућим његовим рукописима, него да им се унапријед радујемо.

ИЗВОР: БЕЗ ЛИМИТА 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: