детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ашик

Човјек је најјачи кад воли, једино тад мисли како је све могуће и како ће све препреке са лакоћом прећи. То је посебно стање ума у ком је сљепило највише изражено. Не каже народ џабе “Љубав је слијепа.” Да има очи и да виде све врлине и мане, зар би била љубав и зар би била тако лијепа? Заљубљен човјек вјерује само у оно што воли и то што воли веће му је и од самог Бога. Само у том стању екстазе, опијености духа, маласкавости тијела човјек схвати колико је слаб и немоћан у цијелој снази и вјери. Колико је само оних чији је крик бола угушио перјани јастук. Оних чије сузе су се стопиле са љетњим пљуском, оних који су помислили да им је љубав почетак краја и како више никад ни једну другу неће вољети. А све то због снаге коју имамо док волимо јер управо та снага не признаје пораз. Пораз да нећемо бити вољени, а да ће мо и даље вољети. Осјећај да припадамо неком и да тај неко припада нама или је само страх помјешан са поносом да смо најјачи и најслабији у исто вријеме.

Недалеко од Кареемове тезге сједио је носач врећа, никад га нису видјели да се смије али је увијек пјевао пјесму само њему знану. Пјесму о жени коју је волио, а коју никад није упознао, сањао је љубав попут вука кад завија на мјесечини. Желиоо је да буде вољен на посебан начин, да неко баш због њега добије снагу и немоћ истовремено. Да буде мјесечина на којој ће вучица ноћу завијати са стрепњом у срцу.

Кажу да је рано завршио школу, Мустафа је једном испричао да је био најбољи ђак и да му је једна ноћ промјенила живот. Те године код старе куле населили су се странци са сјеверозапада Индије, област из које су дошли звала се Пуњаб. Тамнопути, насмијани, сретни, настанише се  на ничијој земљи око старе куле. Због змија настањених у камену мјештани се  око куле нису задржавали али новим становницима то није сметало. Поставише черге, наложише ватру, пустише коње да пасу и почеше пјевати и играти. Чудио се народ, ко још напушта огњиште, иде у другу земљу међу друге људе да се весели. У Варош би углавном долазили бјежећи од неког зла које је долазио са временом.

Како то бива у животу и овог чуда три дана би доста, убрзо су почели да уче једни од других да тргују и дијеле судбину испод планине. Живот је стварао свој пут, понекад га бојио бојама дуге а понекад сивим облацима. Ту се носач врећа сусрео први пут са својом снагом љубави и први пут је у тој снази осјетио колико је велика његова слабост.

Била је плесачица, витког тијела, дуге црне косе, чији осмјех је мамио носачев поглед. Није јој знао име само је знао да је воли. Једне ноћи су напустили Варош, баш онако као су дошли тако су и отишли, тихо, непримјетно. Очистили су иза себе све трагове само је остао траг у срцу носача врећа за кога је вријеме стало те ноћи. Његова плесачица спржила  му је све снове, претворивши их у пепео, разнијела по друмовима. И душу и срце. Остала му је пјесма на уснама коју је једино разумио и коју је понављао у недоглед. Зар би била тако лијепа да није љубав?

-Ако Бог да на јесен кћери и тебе ће мо удати.

Говорила је то Фатка, помагала је мајци, тјешила је, час су се грлиле, час палакале, час смијале. Баш као и вријеме у прољеће кад се сва годишња доба промјене у једном сату. Ни мени није било свеједно, Рахимови су били стара угледна породица исламске вјероисповјести. О Кареему се причало са поштовањем. Имао је само Рахима, жена му је млада умрла послије се није женио, а није ни причао о покојници. Нека језа ми прође тијелом , али не промакну матери док ми је стављала шал преко рамена.

-Све ће то бити добро, немој пуно да размишљаш. Ваша љубав је испред свих твојих питања и само је један одговор на сва твоја питања – љубав СаМоРа, љубав.

Рекла је то са толико самопоуздања, учинило ми се да идем путем који је мати прошла.

Ријетки су били дани кад Рахим није долазио. Знала је Варош да Рахимов брз корак попут српа у зрелом  житу сијече калдрму идући к мени. У чекању неочекиваног, у надању недосањаног, њежнија од јутање росе и моћнија од муње земаљске гледала бих га сатима. Незаситој души никад доста топлине из његових очију са којима ме је грлио. Ашик!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: