детаљ слике: КРК Арт дизајн

Милица Јефтимијевић Лилић: Без дубљег познавања суштине свог народа теже ћемо доћи до спознаје свог бића

Милица Јефтимијевић Лилић рођена је 28.08.1953. у Ловцу код Бањске на Косову и Метохији.Завршила је Филозофски факултет, Одсек за југословенску књижевност и језик, у Приштини, а магистирала је на Универзитету у Београду и стекла звање магистар филолошких наука. Почасни је доктор литературе Европског института за ромске студије и академик Словенске Академије у Варни.

 Радила је у Приштини на Универзитету у звању  асистента на предмету Методика наставе српског језика на Филолошком факултету  и професора више школе на Вишој педагошкој школи где је предавала Методику наставе српског језика и Књижевност за децу. Радила је у Радио Приштини као уредник  и у Телевизији Приштина као уредник Редакције за културу  од 1995. до 1999. где је дала значајан допринос афирмацији стваралаштва које се неговало у  Покрајини, али је пратила и културна збивања у земљи те тако у својој средини успостављала више стваралачке и вредносне параметре.

До недавно била је уредник у Телевизији Београд  и један од зачетника  дигиталног програма,  (садашњег Трећег канала, за културу), а пре тога је девет година радила као уредник у Редакцији за културу где је остварила импозантан број ТВ фељтона и емисија и прилога из области културе, књижевности и науке о књижевности.

2003. је снимила серијал „Усудом развејани“ о судбини познатих српских писаца са Косова и Метохије протераних отуда: Пера Стефановић, Радослав Златановић, Владета Вуковић, Даница Андрејевић, Мирко Жарић, Милан Михајловић, Ненад Јеро Раденковић и други, као и бројне тв фељтоне о културним збивањима на Косову и Метохији у трајању од више деценија.

Као ТВ репортер за РТС 1 преносила је свечано отварање Цркве Свети Василије Острошки на Бежаниској коси,  12.маја 2001. Снимила Тв фељтон о постављању споменика Светом Сави у Билећи у Тв фељтону Ћоровићеви Сусрети 2003.  Тв фељтон посвећен прослави Стогодишњице СКПД “Просвејта” у Источном Сарајеву 2002. Тв фељтоне песвећене великим српским писцима: Миодрагу Павловићу, Слободану Ракитићу, Моми Капору, Радовану Белом Марковићу, Миловану Данојлићу… као и проф. др Новици Петковићу, што је био његов последњи интервју.

Сарадник је многих часописа и члан  неких жирија.Део је уредничког тима међународног часописа,  Галактика аутунис поетике,  Оур поетри архиве и других.

 Објавила је збирке песама:“Мрак, избављење,“, (1995) КОВ , Вршац,“Хибернација“, (1998) КОВ, Вршац“, „ Путопис коже“ „2003, СКЗ, Београд и поему “Чарање“(2007) „Панорама“, Приштина, Београд, збирку прозе „Сиже случаја“,(2002),“Просвета“, Београд, као и књиге критика: „Поетика слутње“ (2004),  Књижевно друштво писаца Косова и Метохије, Кос.Митровица и „Епистемолошка осветљавања“ (2007),“Мали Немо“, Панчево.  „Одвијање свитка „, песме, Друштво писаца Косова и Метохије, Косовска Митровица. 2008. „Мистерија љубави“, песме, Младеновац, 2011,  „Критички темељи и домети“, студија о Сими Цуцићу ( магистарски рад ) Банатски културни центар Ново Милошево, 2012,  „Жубор ума“/Ilgorgogliodellemente (српско – италијанско издање ), Смедеревска песничка јесен, Смедерево, 2012,   Dasmysteriumderliebe,  избор поезије на немачком језику, Банатски културни центар, Ново Милошево, 2012, Мозаикот на создателот,  поезија на  македонском језику, Струга, 2012.  „Тетоважа ума“, поезија, „Свет књиге“, Београд, 2012, „По мери мита“, сатирична поезија, Биндер Београд, 2014.   „Партенон звездама зидан „, поезија, Арка – Смедерево, Стари Колашин, Зубин  Поток, 2015, „Понирања (у прозни текст) „, критике и есеји, Жиравац, Пожега, 2015. „Il fuoco  e il verbo /Ватраислово“ , Coratо, Италија, 2015. Избрана поезија, двојезично, италијански/ српски , „Очи у очи са судбином „,приче, Филип Вишњић, 2015,“Непредвиђен сусрет“, приче, Градац Рашка и Задужбина Владете Јеротића, 2016.  “Посланице Одисеју”, поезија, Алма, Београд, 2017. Као и друго издање те књиге 2018.

 „Скривено у сјају очију”, приче (Банатски културни центар Ново Милошево, Књижевна радионица „Кордун”, Вест Честер, САД, 2019)

 „О, Косову опет” („Панорама – Јединство”, Приштина, тј. КосовскаМитровица, 2019)

  „Il voto di Penelope”, Edizioni Il cuscino di Stelle, (Italija 2021)

„Кодирано знање“, песме, Бесједа, Бања Лука, 2021.

„Логосно преобиље света“, изабране критике, Књижевни еснаф, 2021.

„Моје најљубавније, 100 изабраних љубавних песама“, Алма, Београд,2022.

У  Коларчевој задужбини, 16. јуна 2016.Свечаном академијом у којој су учествовали:  др Владета Јеротић, др Драгана Тодоресков,  књижевници Јованка Стојчиновић Николић, Илија Шаула и други, обележила четрдест година књижевног рада.

Има велику библиографију коју чине прилози у књижевној и научној периодици.

Пише и приче за децу које су објављиване у „Дечјим новинама“, „Јединству“ и другим гласилима.

Приредила је и изабрала песме Владете Вуковића под називом „Остаћу негде“,Миломира Краговића, Братислава Магдића и других.

Добитник је награда: Награда „Јединства“ за најбољу причу,Приштина, „Григорије Божовић“ за најбољу песничку збирку, Приштина,, “Лазар Вучковић“, за најбољи циклус песама објављен у часопису „Стремљења“, Приштина,  “Песничка повеља“ (Међународна манифестација „Соколица“ у Звечану), „Змај Огњени Вук“ на међународном фестивалу поезије,“Смедеревска песничка јесен“, „Кондир Косовке девојке“ на Песничком причешћу у Грачаници за најбољу песничку књигу између две манифестације и „Бронзани Орфеј“ у Франкфурту на међународном фестивалу позије дијаспоре за најбољу песму . „Златни беочуг“, „Златна значка КПЗ“ за допринос култури Београда и  Србије, „Повеља за животно дело“, Опленац, Награда „Сима Цуцић“ за научно дело, „Царица Теодора „ за најбољу песму о Бранку Миљковићу, „Сребрно перо које лети“ у Бугарској, „Медаља са ликом Нерона“ у Анцију у Италији, „Cittadel Galateо“, Галатоне - Регион Леће у Италији, „Цар Константин“ и „Златник Цара Константина“ у Нишу, “Национално признање за трајни допринос култури Србије,” “Прва награда за креатиност” Фондације Нажи Наајман, Либан,  “WorldpoetryRossete ”, Истанбул, “Omaggiо Мediteranео”2017. Анзио, Италија..., „Globalicon 2018“, WritersInternationalWritersFoundationofIndia, „Vitruvio“, Леће  (Италија)  2018, Велика повеља “Имадединов стих”2019, дар Српске краљeвске академије и Амбасаде Азербрјџана,, Brigde  ofculture“,Istanbul 2020.,  „LightofGalata“ , Istanbul 2021. Заменик је директора онлине магазине Балкан Ин,  Специјaлни је саветник за културу Интернционалног Концила за Демократију и Право  (ICDJ) при УНЕСКО-у, са седиштем у Риму,  члан је Фондације  интернационалних писаца Индије (WritersInternationalWritersFoundationofIndia)...

Заступљена је у више антологија поезије, зборницима и  панорамама поезије како у земљи тако и у иностранству. Песме су јој превођене на: руски, италијански, енглески, француски, арапски, мађарски, турски, бугарски, македонски, немачки, азербејџански, шведски, пољски, румунски, грчки, ромски, словачки и друге језике. Критике на: енглески, арапски, италијански, македонски, ромски...

Писала је бројне предговоре, поговоре и рецензије за књиге поезије и прозе, како за ауторе са Косова и Метохије, из Србије, дијаспоре и региона,тако и за неке стране писце чије стваралаштво је промовисала у Србији. Стални је сарадник издавачке куће Алма и један је од уредника за поезију у часопису “Књижевни преглед”.

Аутор је поговора за књигу Владете Јеортића, Изазвови и одговори, Арс либри, 2015, стр.143-151

Стваралаштво Милице Јефтимијевић Лилић тумачили су: проф. др Даница Андрејевић, проф. др Владета Вуковић,  Слободан Ракитић, проф. др Добривоје Станојевић,  проф. др Бојана Стојановић- Пантовић, др Стојан Ђорђић,Чедомир Мирковић, проф.др Богомир Ђукић, мр Срба Игњатовић, Радомир Андрић, проф. др Снежана Башчаревић, др Милена Стојановић, Милијан Деспотовић, др Мићо Цвијетић, Љубиша Ђидић, др Мирјана Стакић, др Милош Ђорђевић, мр Душан Стојковић, мр Ђоко Стојичић, Братислав Милановић, Радомир Стојановић, Зорка Мирковић, мр Предраг Јашовић, Ксенија Катанић, Марта Мићић, Светозар Радоњић-Рас, др Милутин Лујо Данојлић, Даница Диковић-Ћургуз, Радомир Стојановић, Јованка Стојчиновић-Николић, Милан Михајловић, Мирјана Мариншек -Николић,Татјана Лазаревић,Даница Вујков, Бранислав Зубовић, др Драгана Тодоресков, Жељка Аврић, проф.Орацио Болоња, проф .Алфредо Пазолини, Јохан Лавунди, Чедо Недељковић и други.

Живи у Београду,од јула 1999. након рата.

Мајка је две кћери.

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Београд, 24.12.2023.

Kолико је одрастање на Kосову и Метохији утицало на Ваше писање и колико су Ваша лична сећања присутна у Вашим делима?

Утицало је без сумње. Пре свега, васпитавана сам у духу етоса наше велике усмене и епске традиције која је поставила темељ моје личности и допринела формирању мог идентитета. Кад данас видим дезорјентацију младих у том слислу, да не знају ко су, на коју страну да се окрену, да ли су више западњаци или Срби,  чак им се намеће и родна дезорејнтација, онда ми је још јасније какву привилегију сам имала што сам одувек имала јасну представу о томе ко сам, ко су ми преци и шта то значи. Била сам, коначно и  унука славног  солунца, народног хероја, ваљда је то природна последица. Наравно, то је подразумевало и одређене изборе. Лимите. Но, пре и после свега, од кад знам за себе, припадала сам свету књижевности која је дефинисала и заокружила моје биће. Много сам читала и све сам читала што ми до руку дође, српску и светску литературу, а она је једну сензибилну и радозналу природу каква је моја богатила, изоштравала угао гледања на приказани, али и на стварни свет. У том стварном свету било је обиље разноврсности и то је профилисало моју перцепцију спрам поимања човека уопште. На срећу, моји родитељи нису били расно настројени и никада од њих нисам чула ништа лоше спрам других нација са којима смо живели што ми је помогло да се боље уклопим у свет, увек вођена оним једностваним закључком да је човек човек, ма ком народу припадао, а да нечовек остаје  то што је ма откуд долазио. Касније када је у Приштини  1969. дошло до првих великих демонстрација Шиптара, како су се тада Албанци називали, видела сам колико сам заправо била неприпремљена за ту стварност што ће се потврдити и касније, па и након рата 1999. кад сам једва успела да се са породицом извучем из застрашујућег обруча зла на које ме родитељи, у чистоти својих душа, никада нису упозоравали што ми је касније био озбиљан проблем. Како схватити моћ зла које је било тако присутно, а данас још и више.  То све, по природи ствари, налази одјека у мом стваралаштву јер сам била приморана да сведочим о тешким збивањима, као и онима која су нас чинила блискима због сличног начина живота и љубави према том простору. Ја сам још у студентским данима била професор ученицима албанске националности и носим лепа сећања на децу која су била чиста и неоптерећена политиком, на колеге и суседе. Али, у једном моменту би се све то поништавало и постојале су само две суротстављене стране као што је то, нажалост и данас.. То сам и свом делу показивала.

Можете ли нам рећи нешто више о серијалу "Усудом развејани" и о томе на који начин сте истраживали судбину познатих писаца са Kосова и Метохије?

То је био озбиљан пројекат урађен за Други програм РТС-а, ја сам писала сценарио и била аутор, захвална што ми је то омогућено, мислим да је то прихваћено од стране Божа Николића тадашњег уредника Културно- забавног програма, а имала сам и одличну екипу почев од редитеља, Милана Кунадковића до осталих.Осим личних контаката и познавања свих изабраних писаца, о којима сам иначе већ писала као критичар, послужила сам се њиховим књигама али и литературом о избеглиштву, те сам у античкој литератури пронашла термин, прибеглице, који сам користила у уводном делу сваке епизоде, што је потпуно одговарало суштини. Ми смо били прибеглице јер смо прибегли матици.

 Пок. глумац Радован Миљевић  читао је одломке из дела одбраних писаца који су прихватили мој позив на сарадњу, а и сама сам се у седмој завршној епизоди представила и као стваралац и као медијски посленик. Та казивања мојих колега била су аутентично сведочење српских писаца са Косова и Метохије о проживљеном ратном ужасу, али и езгодузу јер мој циљ  био је да покажем где су и како је измештање из сопственог дома и познатог блиског амбијента утицало на њихово стваралаштво, на  њихову поетику као крајњи резултат тих  болних доживљаја. Посебно сам поносна на епизоду са бардом косовско-метохијске прозе Пером Стефановићем  који је крајње станиште нашао у Обреновцу иако је његова породица триста година опстајала у Приштини. Остало ми је жао што покојна велика српска песникиња Даринка Јеврић није хтела да учествује, што је за жаљење јер би смо је и данас  имали у документацији  РТС-а.  Како ми је рекла, била је нешто љута на РТС, иако сам ја  екипу из Београда повела у Звечан где је и она наступала на манифестацији Соколица,и желела сам  да  нам она исприча о свом животу као  једна од ретких Српкиња у Приштини након рата.

Захваљујући успеху те серије ја сам тада добила решење за стални посао а до тад сам имала статус  запосленог у ТВ Приштини и бринула шта ће даље бити.

За љубавном поезијом у вашем књижевном опусу не заостаје ни родољубива поезија. Да ли је писање и певање о родољубљу заправо спасоносно у чежњи за родним крајем?

Вероватно јесте, али то су увек дубљи разлози који вас усмеравају ка тој врсти поезије. Видела сам колико су многи у поезији дали предност интернационалном у односу на сопствено национално осећање и то је у мени стварало осећај да ту нешто  није како треба јер их судбина сопствене земље није дотицала.

Чарам, над живима запевам,

Мртве смо већ оплакали

А овде живи мртвима завиде

У овог логору дуготрајном,

Шта да нам утеха буде,

Зар то што смо последдњи чувари

Гробова предака, имена светог....

И нема другог пута,

До одбране имена, истуне, части,

Упорне борбе с јачим

Па нек траје до судњег.

И нема одступања ни уступка

Превелик полог се тражи

А наше је што и Божје,

Не даје се, не предаје, на продаје.

Свето се чува,

У вери одбрани!

Иначе, ја сам одувек имала ту црту свеприпадања свету кроз блиска и пријатељска дружења са људима из свих нација, а моја интернационална каријера је доказ да ме је свет препознао као некога ко вреднује различитост и отвара се према њој. С друге стране, упознавање са савременом светском поезијом показало је да сам на добром путу и да нема ничег неприродног у томе  да волите своју земљу и да о томе певате, нарочито ако је угрожена. Штавише, ја сам то на наједноставнији начин разрешила, није природно да вам сусед буде ближи од породице. Сходно томе, нисам се могла оглушивати о трагичну позицију мог народа кроз векове који је само водио одбрамбене ратове и страдао као мало који други јер се задесио на простору битном утицајним светским силама. А кад сам у Анцију код Рима 2013. добила прву награду (Медаља са ликом Нерона)  у категорији страних писаца за родољубиву  песму Ако те отуђе, тај мој став је само потврђен. Ја заправо у тој врсти поезије проблематизујем однос појединца према злу, угрожености малих народа у односу на аспирације великих, устајем против неправди и заговарам борбу за хуманистичке и истинске вредности, за право на своје постојање, свој простор,  аутентичност и самопоштовање. У целокупном мом опусу има таквих песма, наравно и оних у којима се критички говори о манама нашег народа и наших руководстава,  које нас скупо коштају, нејединству, похлепи, властољубљу и слично. Моја збрика Чарање, објављена 2009. је заправо спев о српској историји, судбини нашег народа заглављеног између Истока и Запада, проблему Косова  и Метохије у том контексту  и анализи такве  кобне позиције.

Kако бисте описали Ваш књижевни стил и тематске фокусе у Вашим делима? Kаква  jе ваша метода истраживања и припреме за писање књига?

Можда је главна одлика мога стила спој интелектуалности, интуиције и емоционалности, који одражава једну мноштвеност идеја и стваралачких поступака и преокупација,  настао као одјек мојих мисаоних, истраживачких и филозофских интенција да спознам себе као биће које урања у дубине времена, поима свеопшту повезаност света, прошлости и будућности и допушта себи рефлесије на те теме.

Осим тога, у мојим делима видно место има метафизика и улажење у мистично јер сам одувек имала отворен ум за натприродно,чудесно. Још  у детињству сам често и слушала приче на ту тему и то се у мени изоштравало тако да је природно да тога има и мојој поезији. А нарочито то негујем у прози јер желим да посведочим ту сложеност људског бића које има моћ интуитивних увида и спознаја из егзистенције која понекад и збуњује, али и поучава. Недавно је на промоцији моје књиге Логосно преобиље света  У Архиву Војводине у Новом Саду, ( издавач  књиге је Књижевни еснаф) др Драгана В.Тодоресков рекла једну занимљиву и тачну чињеницу која би могла бити и одговор наово ваше питање: Милица Јефтимијевић Лилић је  пре свега аналитичар и то не само у књижевној критици већ и у поезији и прози  које пише,са чиме сам се потпуно сложила. Многе моје песме садрже кратке расправе о бићу поезије, језика и човека, што је иначе и предмет мојих трагања у књигама које представљам.

Радили сте и радите још увек много послова, само наизглед разноврсних а заправо су веома сродни. Kако су се интегрисали књижевност, критика и новинарство у Вашој каријери?

Кад дођете у година у којима сам ја сада, па се резултати ипак виде, схватате да је све део бића које је стално трагало за одговрима. Осим литературе ја сам људе увек доживљавала као велику тајну и могућност да их дешифрујем је била велики изазов а од њих сам такође много научила. Ту је новинарски посао ишао на руку и истраживачу литературе, или критичару, али и  песнику и приповедачу који су из тих сусрета излазили обогаћени или подстицани за лично стваралаштво. Имала сам среће да сарађујем са многим значајнијим ствараоцима, било да сам их интервјуисала за телевизијске емисије, (Миодрага Павловић, Љубомир Симовић, проф. др Новица Петковић, Вера Србиновић, Петру Крду, Милорад Павић, Матеја Матевски, Салах Статије, Антонио Порпеда...)  било да сам о некима говорила на Коларцу (Брана Црнчевић, Страхиуња Кастратовић, Чедомир Мирковић,  или другим трибинама ( проф.Никола Милошевић, Чедомир Мирковића...), са некима сам одлазила и на дужа књижевна путовања што је давало прилику за боље упознвање и учење од искуснијих (Новица Тадић, Слободан Ракитић, Радослав Братић...).

Kако Вам је искуство рада у медијима помогло у  књижевном стваралаштву? Шта је оно чему су медији допринели а шта је био камен спотицања у тој симбиози?

У време када сам из професуре искорачила у  свет медија и културе, (а и пре тога сам била у Радио Приштини) још увек су постојали високи стандарди који су подразумевали образовање и личну културу те сам поново прионула на учење, овога пута не из књижевности већ из теорије медија, историје, па и политике да бих разумела како се то одражава на културу. Као уредник, а касније и тв критичар, имала сам драгоцене сусрете са великим (па и страним) ствараоцима, проводила време са њима, учила упознавала их као личности. Била сам пуна елана и ентузијазма и настојала да будем своја у интервјуима са њима и неретко била похваљивана за ненаметљивост и давање више простора саговорнику што је тада било веома важно. Најбитнија ствар за мене као писца било је савладавање процеса сжимања текста и извлачење најбитнијег у први план, што се врујем  као квалитет одразило и у мојим уметничким текстовима.

Оно што је за мене као песника, уметника, било камен спотицања је то што ме  колеге новинари нису радо прихватали као уметника, тако да су кад бих имала промоцију или неки јавни наступ  избегавали да на то реагују као на било који други културни догађај јер су ме првенствено доживљавали као новинара.

На који начин се процес писања поезије разликује од писања прозе и књижевне критике?

Па, баш и не знам да ли се разликује. У основи свега је уметничка трансформација, реализације идеје и доживљаја, суда, само што је поезија нешто што се подсвесно дуго носи па често делује као да је изненада дошло, а за причу је потребно више стрпљења, дораде, враћања. Кад је критика у питању, никада не пишем ако за то не осетим унутарњи порив, ако ме нешто из дела које треба да тумачим не додирне, покрене моју мисаоност и жељу да  дам неки свој одговор на оно што је одређени писац створио.Ја сам на становишту које је о критици изрекао италијански естетичар Бенедето Кроче, да је критика такође уметност и да треба да досегне озбиљан уметнички ниво.

Kако бирате ауторе за које пишете предговоре и поговоре? Шта Вам је најважније приликом те селекције?

Углавном, по сродности, да се послужим Исидорином одредницом. Но, кад постанете професионалац, онда имате ту способност да проникнете и у стваралаштво другачијих аутора, па и једну врсту радозналости за оно што Вам није блиско ни познато.

Вишеструки сте добитник многих значајних књижевних награда, како на овим просторима тако и ван граница наше земље. Шта за Вас представљају награде, како их доживљавате?

Тешко да могу рећи нешто оригинално на ову тему а што већ нисам рекла. Чињеница је да та врста издвајања из мноштва прија, али и обавезује. Међутим, сада је то отишло предалеко у успостављању безброј награда па се бојим да се све помало и не  деградира. Одувек сам мислила да су награде више информација за друге о нашем раду, хајде да кажемо и о неком степену нашег развоја, али је истина да се том приликом заиста и скрене пажња  и на дело и аутора, јер људи често и нису много упознати са тиме, па и међу самим колегама које се изненаде кад чују оно о чему пишете.

Морамо свакако поменути и награду за успешну каријеру у виду медаље, Premio alla carriera „Citta del Galateo“, културне асоцијације Verbumlandiart. Kолико Вам значи тако велики успех ван нашег говорног подручја?

Награда за изврсност у каријериPremio alla carriera „Citta del Galateo“ је друга награда коју су ми они доделили након оне из 2013. за поезију, и чини ме врло поносном јер долази из Италије, земље која има велику песничку традицију и у којој се поезија још живи а не само ствара и промовише.Њихови програми су често прави спектакли. На челу Verbumlandiart асоцијације је песникиња и активиста Ређина Реста која повезује многе делове света и чини све да поезија добије бољи статус у друштву.

Kада смо већ код Италије, књига изабраних песама „Il voto di Penelope“објављена  је на енглеском и италијанском, управо у Италији. Kако сте се прилагодили различитим језицима приликом превођења својих дела и како се језичке разлике одражавају на њихову интерпретацију?

„Il voto di Penelope“, односно  Пенелопин завет, коју је са енглеског на италијански превела врсна поетеса и врло познати преводилац Клаудија Пићино, са којом већ деценију имам одличну сарадању и за коју ме веже дивно пријатељство, је моја друга књига објављена у Италији. Иначе, књига је овенчана Првом  наградом за превод, што ми је посебначаст јер је то потврда и да је превод одлично урађен и да је поезија у њој високо вреднована.

Осим ове књиге, 2015. у Корату на југу Италије објављена је збирка мојих изабраних песама, у преводу пок. Драгана Mраовића, а издавач је био SECOP EDIZIONI. А пре тога у Смедереву у библиотеци Меридијани, објављен је превод мојих песама на италијански под називом, Il gorgoglio della mente/ Жубор ума...

Италијани су препознали мој сензибилитет у којем има доста медитеранског, врло су пријемчиви за присуство мита у мојим песмама и отуда ми је дошло десетак награда, поприлично гостовања и почасти којих ћу се увек сећати с радошћу. Као и дивна бројна пријатељства, било је лепих интервјуа у њиховим медијима и заиста неочекивано добре рецепције мог стваралаштва. Весна Пешић је једном приликом шаљиво приметила да сам популарнија у Италији него у Србији.У сваком случају, поезија заиста утиче на наше животе, богати их и проширује наша исксуства.

Kада говоримо о књизи „Kодирано знање“ коју је објавила бањалучка Издавачка кућа „Бесједа“ шта нам она поручује, шта сте у њој „кодирали“?

Књига је мој стваралачки покушај да спознам тајанствени смисао рођења, страдања и стваралаштва које нас самима себи разоткрива у новом виду. Сам наслов указује на постојање исконског знања у свему живом које зна своју сврху, начин на који се развија  и време престанка егзистенције.Човек у себи носи  мутно сећање на то али га свесно потискује, али у појединим момантима та суштина избија у први план.  Као мото једне песме узела сам следеће речи Алберта  Ајнштајна: „Најлепше што можемо доживети је оно што је тајанствено.То је темељни осећај који стоји у заметку сваке уметности и науке.“

Настојала сам да проникнем у то тајанствено својство и људске судбине и споствене  (песничка)  јер сам одувек осећала са сам песникиња, то јест некако другачија, и требало је доста вреемна да схватим природу те различитости и да кроз стихове говорим о томе:

Оне, песме, одувек биле су ту

Постављене изнутра

Ко таблица Мендељејевог система –

Испрограмирана структура бића

Светлосни холограм битка.

Нисам их могла заобићи

Не регистровати

Не уписати

Но, сведочити лична открића

 макар и бзначајна била (...)

знак сврхе свете су

и њеног испуњења

дарована за спознаје

чудесног вазнесења –

након битака сталних,

заблуда ил' отрежњења,

пут мој била су.

Те поглед уназад

Све појашњава,

Угао виђења мења.  (Холограм битка)

Као и у другим мојим збиркама,увек има аутореференцијалности, моја песма се често бави собом, Логосом, оним што је мишљено у оквиру створеног. У том контексту поново су актуелизоване историјске теме да би се кроз њих проговорило о данашњим трагичним збивањима, позицији српског народа не само на Косову и Метохији већ и у Црној Гори...Трећи циклус под називом Само дужности живећ', је нека врста дијалога са Теодором Звечанском, царицом, мајком цара Душана, потом са кнегињом Милицом, са Јефимијом и другима у којима се потецира улога знања и борбе за опстанак и трајање. Захвална сам Бесједи из Бања Луке што су имали слуха за књигу овакве тематике.

Kако видите улогу књижевности у сувременом друштву? Сматрате ли да књижевност има моћ мењања света?

Суштински да, практично не превише. Она као и све што се тиче духа има изузетно важну улогу у формирању свести човека, погледа на живот и сл. Но, будући да је  ипак на маргини друштва у којем кључну улогу у мењању света имају политика, моћ и новац, она је само ту да се повремено извуче у први план по неки аутор тек да се зна да их друштво признаје.

Kоји савет бисте дали младим књижевницима који желе истраживати своје културно насљеђе кроз писање?

Рекла бих им да су на добром путу јер је то и обавеза сваке генерације да се осврне на остварења претходника, али и на оно што је исксутво векова уткано у предање, фолклор, етнологију... Без дубљег познавања суштине свог народа теже ће доћи до спознаја свог бића. Препоручила бих им, такође, да читају класике и да усвоје тај образац стварних вредности како би унапредили сопствени стваралачки потенцијал. Да трагају за исконом у њима и да верују у себе.

Хвала најјлепше на подстицајним питањима и на могућности да говорим за  Књижевну радионицу Кордун која окупља на стотине аутора и посебан акценат ставља на неговање књижевне критике и са којом имам плодну и дуготрајну сарадњу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: