детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОТРЕЖЊЕЊЕ

Дотакла си ватру

која се жарила у мени,

хладна као океан,

спремна да је гасиш

у бескрају мога бестида.

Плачљива чежња

узбуркана унутрашњим немиром

пара ми душу шестаром

под којим остају

испрекидани кругови

заковитлане слутње.

Носим у себи врело жудње,

које је спремно да исцури

и овјековјечи суноврат.

Лупам по поклопцима

без човјечне завјере

која никад неће сазрјети

у пупољцима расељених душа.

Завичајни тампони мрака

настањени у предјелима

свакодневне обмане

откидају ми комаде тијела

и бацају бјесним псима

који су ме већ уједали.

Плачем и надам се

да ћу у смирају дана

у твојим очима разоткрити судбину

наквашену горчином времена,

заљепљену на вратима џелата,

као пропусница за слободу

која ме чека након смрти.

Разоткриваш ми младост,

упознајеш ме са чарима

неким непознатим.

Душе нам се осликавају

на дну лонца и стапају се

у једно тјело, у једну душу,

у једне очи које виде

уши да не чују

уста што говоре.

Мора и небеса су ме изневјерила,

крилате немани завезане

у пристаништима ишчекивања

покидаше окове и

засијаше дажд

над нашом судбином.

Опрости ми ако сам те заборавио,

онда када си ми ноћ поклонила у себи

у нади да ћемо расвјетлити дане

који су били пред нама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: