детаљ слике: КРК Арт дизајн

САН СИ

Сан си

и у сну си била.

Распршена белина

и синфонија виолина

померају удове као мапете

у луткарској представи.

Небо се сручи брзином светлости

на потиљак,

на рамена,

дуж кичму.

Мучнина подсећа

да је слаткост горчине

ипак горка -

и колико год да повраћам,

не могу повратити време.

Када ниси ту

бол не боли боловима,

боли пржењем прозрачног гугуткиног крила

на полупаном прозору

у загрљају поподневног Сунца.

Уздах тежи од звезда,

остаје да пече душник

као проливена шоља врелог чаја

на грудима,

на души –

као очај.

А када си сан

и када у сну будеш,

угреје се пепео кремираних загрљаја

угреје и греје,

топи стварност,

топи сваку тескобу,

разлива бол

по страницама заносног осмеха.

Као да смо у сну.

FESTINA LENTE

Рачунаш ли време

по годинама што одлазе,

или по осмесима што пишу

летописе на образима?!

Бројиш ли сате што краду дане

или песме које рецитујемо

у предвечерје?!

Спаваш ли само

или сањаш будан

под звезданим небом

у полумраку собе?!

Крадеш ли дане

или сакупљаш јутра

пре него Месец за Сунце зађе?!

Живиш ли живот

или тренутак?!

БЕГ СА ОТИРАЧА НА КОЈЕМ ПИШЕ

„ДОБРОДОШЛИ“

А сад посложи звезде падалице,

испод ђона луталице

завежи у чвор

недоречену мисао,

закачи за леви џеп странпутице

и насмеши се у ретровизор.

Стани!

На стази уцвељених погледа

још само по који осмех махне.

Лоше је доба

и кисела киша ће пасти

на покидане кровове

залеђених ровова.

Не осврћи се!

Један вратоломеј

ће очистити путеве од покислог лишћа -

пустити крвоточину у мозак.

Па коме како буде -

крцкање комадића костију.

Стани!

Тешке се мисли

стрмоглаве свирепо

у слепоочнице.

Којим путем побећи?!

КАДА ДУША ФИЗИЧКИ БОЛИ

Када те душа физички боли

то није бол која се оплаче,

која се изјада,

која сломи па прође.

Када душа физички боли

сузе се пресуше.

Свако сећање као отворена рана

зјапи натопљена крвљу.

Ваздух је тежак,

очи су уморне,

осмех је заборављен негде

у бестежинском простору успомена.

Када душа физички боли,

груди се скупе и боре за сваки атом ваздуха...

Дубоки уздаси

издишу сваку наду,

да ће сутра можда

бити боље.

ПОВРАТАК СЕБИ 

Урезује се у ум.

Милује ветар на лицу

мисли ушушкане велом тишине.

У подсвести је,

у свести.

На путевима мистичности -

магијом до вечности...

Урезује се у ум.

Могла бих ти причати о љубави.

Дођавола!

Могла бих ти рећи да те волим.

Каква би то дивна лаж била.

Каква би то дивна судбина била.

Верујеш ли јој?!

Урезује се у ум.

Стихови сакривени у крајичку уздаха

траже помиловање!

Научићу те да волиш поезију.

Ми смо јин и јанг

и сви потајно волимо помало

да патимо.

Научићу те да волиш поезију

и да у најлепшим стиховима

патиш до милине.

Урезује се у ум.

/Увек је лакши пут када корачаш срцем/

Постајеш инспирација

неком трговачком путнику половних стихова.

Скупо ће те платити.

Постајеш инспирација

неком слепом сликару који није видео да је слеп,

па ти је стих у крајичку уздаха насликао.

Научићеш да волиш поезију,

путем мистичности

док се враћаш -

себи!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: