детаљ слике: КРК Арт дизајн

НОТЕ ЈЕСЕНИ

Да, изгубили смо се неповратно у недостајању и опраштању, у самоћи без наде и у тами без гријеха. Док киша не престаје још један дан прилази крају. Ни ноћ не доноси буђење, нити се мјесец може изборити да сјаји. Ова проклетница је надјачала и угасила свијетло, непримјетно и одважно нас је приковала ту гдје јесмо, ту гдје чекамо да живот оживи кад зраке сунца падну на длан. Вријеме је за кишу у нама и око нас.

Затворим очи и играм се скривала са неурачунљивим кишним капима. Преварим ја њих, али они више мене, и у тим пролазима између превара без смисла осмјехнем се тихо и нечујно. Када ме пљусак поклопи бјежим без страха са трептајом наде да ће његов звонки смјех да остане пред вратима. Ипак унесем га и стресем са себе као вјерни пас гледајући директно у очи њего височанство. Надмудрујемо се ево већ данима, иако сам потпуно сам, без тебе овдје горе гдје те чекам, али имам осмјех на лицу и задовољство што сада и твој, додушеми онај малодушни одзвања до мене. Ти таласи искреног и раздраженог смијеха, нагомилани и у теби и у мени, нађу неки заобилазни пут да се пролију. Иако не вјерујеш, знам да осјећаш задовољство, макар и оно минорно док ти се усне помичу ка горе. Кад загазиш у блато и нагуцаш се муља до грла схваташ колико снаге лежи у лактовима док се ослањаш на њих. Све што је вода однијела лудо и неповратно не треба тражити. На дну увијек има мјеста за све. Тада имаш само двије могућности, бити потопљен или додирнути површину. Е моја Марта, нико неће ламентовати над твојим животом и нико неће сузе пустити због твоје боли.

У Мартиним ушима одзвања Светозаровов глас. Има непуних годину дана да је умро. Дугогодишњи заједнички живот сазидан од два играча прекинуо је игру. Остат ће забиљежен, сачуван у траговима и сјенама, уоквиреним сјећањима и прашњавим рамовима. Неважан другима, њима је светиња, храм у коме су се држали за руке. Облакови таммни и мутни ратујући са громовима раздвојили су прсте чврсто скупљене у шаке.

Е мој Светозаре и са онога свијета ти си са мном у овој црној ноћи. Знаш, рекла бих збогом, и овом дану и овом свијету, и не бих дочекала јутро ни зору али ништа не иде преко записаног реда. Рекла бих али немам коме да кажем и нема никог да ме чује. Понекад ми се чини, покуцат ћеш на врата и даћеш ми знак да је дошао крај оном што је изгледало као да никада доћи неће. А ако се то и догоди, овако већ измучена и равнодушна према себи и свијету око себе, тражила би излаз и нечију руку да ме одведе из ове сумрачне гужве у којој се губим откако знам за себе. У тренутцима када ме је замарао и тровао живот, одржавала сам се на површини, и ти то знаш, држала молитвеник као сваки болесник на уморној постељи. Неколико пута у дану бијежала сам са стазе опеклих стопала. Никада нисам могла побјећи од онога што ме је као сијена пратило. Прихватајући тај печат судбине и крст од Бога дат схватила сам да ће се крајем живота прекинути и стаза и бол. Нестаће путеви гдје више нема напора ни хода, гдје нико више неће другом о глави радити, гдје ће сагорити ватра немира пред огољеном истином.

Марта је сједила са сликом у руци и упаљеном свијећом за мир и спокој Светозареве душе, док су кишне капи плесале под прозором половично угашеног живота. Ова друга половина остала је да чува огњиште и сјећања скривајући напукло срце у тишини нанесених гријехова и учињене неправде. Ни киша није могла да очисти прошлост па се неуморно враћала и наносила ране остављајући ожиљке да потајно крваре. Пођите својим путом и пустите ме да прођем понављала је Марта док се још један дан гасио. 

Живот све мање дарује, а све више наплаћује поклоњени дар.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: