детаљ слике: КРК Арт дизајн

    ПРВО ПИСМО ИЗ ТУЂИНЕ

Поноћ прошла, сан на очи неће

поток суза низ образе креће.

Носталгија никако да прође

на очи ми родно село дође.

Брат и сестре, уплакана мајка,

стара врба крај мога сокака.

Под њом драги гдје ми прстен даде,

Гајски бунар, зелене ливаде.

Губим ваздух не могуда дишем.

Из туђине прво писмо пишем.

Драга мајко, без вас ми је тужно

град велики а вријеме је ружно,

небо тмурно ниоткуд ведрине,

ниодакле сунце да ми сине...

Цвијећа има, али не мирише

сваког дана само лију кише,

не чују се да пјевају птице

куд год пођем св´јетле сијалице.

Од тог свијетла засјену ми очи.

Шта је теже не бих знала рећи,

да ли дани ил´  бесане ноћи....

Нема сунца,  нит´ се види дуга

нећеш срести ни брата ни друга.

Што је хладна ова земља страна

нема нигдје лица насмијана.

Никог нема да те разговори,

да те воли, нити да те схвати,

па се питам, драга моја мајко

да л´  ћу моћи све то издржати.

Знам да лако сад није ни вама

бринете се што сам овдје сама.

Поред свега ја вас сада молим

за мене се не брините ништа,

већ ми одмах о свему пишите

шта је ново откад сам отишла...

Је л´ пшеница сва се покосила,

дјетелина је л´ се осушила,

пада л´  киша, или још је нема,

да л´ се Смиља за удају спрема..

Јесте ли ишли пратити регруте,

јесу л´ крушке почеле да жуте,

је л´  вам Анђа другарица била

да вас тјеши ил´  и она тужи

с киме ли ће сада да се дружи.

Је ли тетка оздравила Јела

како сам вас свију пожељела.

Сад не могу свега да се сјетим.

Да сам птица па да вам долетим

родној кући на прозор да слетим.

Да те видим да ли мирно сниваш

или сузе к´о и ја проливаш.

Да прошетам по прашњавом путу

да донесем баки дињу жуту,

на Модрану да умијем лице

и да видим моје другарице.

Драги тата, да тебе замолим,

а ти знадеш колико те волим!

Каду буду мушмуле сазреле,

склони мени бар прегршт, ил´ двије

да поклониш за Оце к´о прије.

Зашушкај их у сламу ил´ с´јено

да се не би смрзле од хладноће,

то је моје воће омиљено...

А ја ћу вам доћ´ за Дјетињце

с поклонима да вас обрадујем,

да вам љубим и руке и лице,

да умилне гласове вам чујем.

Поздрав мами , брату и сестрама

поздрав баки и моме драгану,

поздрав цијелој равној Семберији,

поздрав моме родноме Модрану.

Поздрав свима ко пита за мене,

а ја ћу вас у срцу носити

и чувати на вас успомене...

ПИСМО  СИНУ

      ( Јелена Трикић сину Николи)

Носиш име светитеља

то ће мајку да соколи.

О, Никола, чедо мило!

Опрости ми за све боли

што ме нећеш упамтити,

ни у моје сјести крило,

ал´  ће тата за обоје

теби љубав подарити,

јер си био наша жеља.

Ја сам знала да одлазим

да последњу битку губим,

ал се плаших, чедо моје

да и лозу не изгубим.

За тебе сам живот дала

и нисам се покајала.

Жељела сам, пиле мало

к´о све друге срећне мајке,

да те гајим, да те пазим,

да те волим да те мазим,

пред спавање причам бајке.

Није нам се, срећо дало!

Радовах се, мој анђеле

да те водим на вашере

да ти срцу пуним жеље.

Да ти купим меду, зеку

трубу, лопту и пиштаљку,

да по добру памтиш мајку.

Да те воли, да се брине,

није нам се дало, сине!

И кликере да ти купим

и бомбоне у фишеку

и играчку још понеку.

Ђердан дуги од колача,

на  средини срце мало

а на њему огледало.

Тешка болест бјеше јача.

Није нам се, душо дало!

Све сам знала и умјела

ал´ нас срећа хтјела није.

О, Никола, чедо мало,

Бог је хтјео другачије!

Није нам се, срце дало!

Ја те молим и заклињем

на самрти у свом болу:

„Буди добар, слушај тату

помози му, учи школу

и у свему буди први,

ти изданку моје крви“.

Буди сине роду дика

воли сваког, човјек буди

да и тебе воле људи,

тата има наследника.

Моја крв ће, мој Никола

протицат´  кроз твоје вене,

а са неба куд год кренеш,

пратиће те моје зјене.

Збогом, морам у висине

чуваћу те, мили сине!

    ПИСМО  СВИЈЕТУ

Пишем ти писмо сурови, свијете.

У име Бога, у име људи,

да вам будуће вријеме не суди

за спас народа, за спас планете.

Зашто дјетињство крадете дјеци,

птицама гнијезда, пчелама полен,

ништите природу - гријех вам је голем.

О, зашто воду мутите ријеци?

Ја хоћу бистре изворе и врела,

да трчим пољем, берем љубичице,

са другом дјецом да хватам свице,

да срећна чекам сва јутра бијела.

Ви сте ми узели цркву и школу,

не чујем више јасна им звона,

због ваше моћи и вашег трона

и брод је застао на старом молу.

Немојте тровати ваздух и воду,

лептире, рибе, траве и цвијеће

дјеца вам никад опростит´  неће

не траже пуно, само слободу.

Немојте сјећи  борове, јеле

јаблане вите и воће разно.

Немате душу, срце вам празно.

Срећно дјетињство сва дјеца желе.

Докле ће моћни судити нејачем,

селити народ са древних огњишта,

остављати за собом пустош и згаришта

и правду дијелити бомбама и мачем.

Пишем ти писмо, сурови свијете,

безбрижан живот хоћемо само,

планету нашу да сачувамо.

Послушај једном шта каже дијете.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: