детаљ слике: КРК Арт дизајн

Вилино коло

Дани су урањали у све краће ноћи, несташни, раздрагани, непредвидљиви. Пространа поља око Вароши личила су на кошнице чије пчеле су хтјеле да засију сваки грумен земље. У прољеће, испод планине, вријеме се брзо мијења, облаци постану тежи, и често свој товар излију по Вароши.

Киша изли ријеку са десне стране обале и поплавили пола Вароши. Вода је носила са собом сваку кап зноја исцјеђену из човјека док је стварао то нешто за сутра. Опустијела поља, испражњене штале. Има таквих година кад се уништи све што се стварало, само да би се понизо човјек и његов труд.

Планина постане непозната, као да се удаљила од својих становника, из утрубе у грчу бола избаци сву тугу која је мучила. Три дана и три ноћи планина је немилосрдно кидала комад по комад уморних мисли варошана. Изморена до изнемоглости врати ријеку у њено корито, затвори облаке у своје ковчеге, на трон стави сунце да исправи њен гњев. Утону у сан непредвидљива, неосвојива, тајанствена пуна тајни о којима ћути та старица изнад Вароши.

На самом врху планина је равна, једна пространа пољана на којој се настанио шафран са вилама. Дијелили су пољану и рубове борове шуме. “Вилино коло” траг у трави које су остављале виле током љетних ноћи док су се вољеле са вилењацима. У тим ноћима испуњене љубављу и срећом виле су играле са својим вилењацима у круг, симбол јединства,савршенства. Једном је неко испричао судбину двоје заљубљених у Вароши којих се нико не сјећа али знају да су постојали.

Њој је било деветнаест година, њему двадест. Запалила искра љубав у срцима, али родитељи недадоше пристанак. Разочарани, одлучише ту ноћ да потраже помоћ код вила на пољани. У поноћ сачека младожења невјесту на капији и кренуше на планину. Он један у мајке, она сиротица, дијете неког војника који није дочекао њено рођење, ни мајку није упамтила, одхранила је Варош. Осим доброте није имала ништа да понуди. Шта се ту ноћ дешавало у планини нико не зна ,ујутро су их нашли загрљене у вилином колу. Ограђени од свих људских несрећа, сваког зла, сретни су утонули у своју љубав која постаде њихов вјечни гроб. Животом су платли вилама  мехри* да остану заједно. Сахранили су их на истом мјесту уз руб борове шуме у сјени јаве и сна.

Од тад у планини се није чекала ноћ, виле нису вољеле свједоке, оне би само оставиле траг у колу, у свом савршенству непознатом људима. Мустафа и Фатка су често долазили поподне, сви су планирали моје и Рахимово вјенчање. Вез на марамама је био другачији са једне стране мараме Фатка је ћирилицом извезла моје и Рахимово име а на другој стрени са арапским словима. Учинило ми се да љепших слова нисам видјлеа. Свака нит црвреног конца која се провлачила кроз платно била је свједок једне љубави и једног времена.

-Да вам Бог да здравља и среће кћери. Дијелила је благослове Фатка.

-Амин мајка.

Цијели живот је зовем мајком она и Мустафа су дијелил са мном и са мамом све радости и туге. Били су ту кад сам проходала, проговорила, мислила сам да је то због мог брата по млијеку све до тог поподнева.

Мирисала је кућа на пржен јечам из долапа врелог од жара на огњишту. На сећији до прозора сједио је Мустафа држао је теспих у руци. Не знам да ли се молио или је био мољен мајчиним ћутањем.

-Вријеме је кћери, рече Фатка напуштајући просторију.

Страх ми ставио катанац на усне, не проговарам, ћутим гледајући час у мајку час у Мустафу.

Примјетивши моју збуњеност гледајући у теспих, тихо, Мустафа изговори.

-Ти си моја кћи.

Осјетих вртоглавицу, учинило ми се да сати, минути, дани почињу да се броје уназад. Да ме издао живот, судбина, вријеме…

-Како? Сад сте нашли да ми причате истине. Угушише ме сузе на пола реченице. Први пут ме је загрлио отац, пољуби ме у чело и косу. Обриса сузу са образа и тад примјетих да имамо исту боју очију. Његов загрљај отвори јаз бола у мојим грудима који је кроз јецај остајао на његовом рамену.

-Да ли мајка Фатка зна? Упитах оца док је истина као омча на врату стезала својим нитима.

-Зна, цијела Варош зна. Рекао је то самоувјерено, смирено као да је одавно преузео кормило свог брода на пучини.

У најдубљем дијелу душе осјетих олакшање док су се слике прошлости провлачиле кроз све поре живота.

-Кад сам је први пут срео знао сам да је та љубав везана животом. Још могу да осјетим мирис њене косе боје љешника док се у шалварама спуштала низ калдрму. Мој отац је по наруџби радио њене нануле. Била је понос породице, шест синова и једна кћи. Газда Тодор је пазио као очи у глави, није ишла у школу учитељи су долазили кући прије подне док је Тодор још дријемао у соби. Јединица, вољена, размажена омекшала је срце Тодора који је у њој видјео себе. Ко би је дао за сина обућара ког су требали да ожене па да остане у вароши да би постао имам. Знао сам да њену руку Тодор ми неће дати.  Ако ме волиш ти још ноћас пођи за мене рекох Бисери у пролазу. Волим више ного што мислим и јаче него што осјећам прошапутала је Бисера. У поноћ ме је чекала на капији, уплашени кренули смо у неизвјесност вођени љубављу. Преспавали смо на старој планини код цркве брвнаре. Покривени плаштом од звијезда немоћни пред судбином уплашени пред животом имали смо само једно друго.

Тодор нас је нашао у зору, без питања и прекора одвео је Бисеру кући. Удао је исте хефте знао је да ће то бити највећа казна и за мене и за Бисеру. Био је у праву, кажњени смо обадвоје болом, болом који се не лијечи, који се не види а који боли. Њени сватови су прошли поред моје куће једним мачем прободена су два срца.

Прије твог рођења Тодор је отишао на пут са ког се није вратио. Мени су довели Фатку и дали џемат у Вароши. И сам Бог хтјео да исправи људску неправду.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: