детаљ слике: КРК Арт дизајн

Четрнаесту главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 15.

и епилог

15.

Нисам се никада оженио. Није да није било жена нити љубави у мом животу, али, једноставно – то није ишло. Сада ми се јавља нека блага носталгија за потомком, за насљедником који би продужио моје дане на земљи.

На неки начин, Соломон је то моје чедо, мој духовни син, мој ученик, јединац и првенац. Иако он није мој син по крви, осјећао сам увијек да између њега и мене постоји блискост каква никада није била између њега и Давида. Зато су моји последњи дани зачињени тугом, јер он не наставља дјело које смо заједнички стварали, он не продужује моје дане на земљи..

Нисам се никада одлучио за породицу. Имао сам у животу много прилика. Сматрао сам да би то било неискрено с моје стране. Нисам могао да се подијелим на породицу и царство. Никада ни једна половина не би добила мене цијелога. Било би то лицемјерство, јер бих на једној од страна морао бити оно што нисам. Не бих могао да подижем дјецу којој не бих пружио себе цијелога и у чије васпитање и припрему за живот не бих дао сво своје вријеме, знање, љубав и жртву. С друге стране, служба царству Божијем на земљи и човјеку којег сам сматрао за Изабраника Божијег (и уз којега сам и ја осјећао дио тог благослова) захтијевала је сво моје вријеме, сву моју енергију, знање и жртву. А такав задатак не вриједи ни започињати без давања себе цијелога у то.

Знам да ово звучи чудно, јер ја јесам васпи-тавао једно дијете и истовремено се бавио посло-вима царства. Али, у случају Соломона, то је био један задатак.

Породица је за мене највећа светиња. То је мој животни став према свему око мене, јер све долази из куће и породице. Уколико је човјек поникао из породице у којој се знао ред, поредак и осјећај за нешто више од јела, пића и постеље, онда он може на својим плећима да изнесе жртву за царство и народ Божији. Јер, свако мора да поднесе свој дио жртве, ако желимо да нешто учинимо за свог живота и оставимо траг иза себе. Ја долазим из породице чији је отац и „глава“ био одличан примјер за пропаст, али чија је мајка својим животом и смрћу показала жртву због које сам остатак живота провео трудећи се да оправдам њен поступак. Она је мој живот задужила својом смрћу. Њен лик је свуда и на сваком мјесту био са мном и као анђео ме пратио кроз живот. Ових дана, све чешће ми је пред очима и знам да је крај близу...

Примјер Самордајеве породице, једине коју сам имао у животу, показао ми је да је љубав једини покретач свега у животу. Љубави ту није мањкало, али је, опет, све било некако млако. Њиховим примјером научио сам да духовност има велики значај и улогу у животу, али без правих дјела и конкретне акције, она је готово бесмислена. Један свештеник је себи дозволио да му дјеца буду потпуно незаинтересована за оно што чини срж његовог живота. Зато је мене толико волио, јер сам био уз њега на молитви. С друге стране, он сам никада није учинио ништа на томе да своје синове приволи на оно што њега испуњава. Била је то нека врста себичности. Оно што је било његова највећа љубав, могла је бити и љубав оних око њега, само да је знао да им на то укаже, покаже јавно пред својом породицом шта воли и жели. Та акција је изостала, а љубав без ње је празна. Љубав не може да се потроши дијељењем; напротив, она се тиме само умножава.

Као ученик великог архитекте у Тиру, први пут сам посумњао у љубав. Видећи како се моји другови радују погледима дјевојака и како им и сами упућују смјеле и дуге погледе, како о томе разговарају надугачко и нашироко, мислио сам да је то љубав. Али, схвативши да то нема никакве везе са љепотом, заљубљености, неким унутрашњим осјећајем, жељ-ом или потребом, већ само с тим „чија је она кћи“ и „шта се добија тим погледом“, разочарао сам се у свијет око себе. Боже, па ако човјек са својих двадесет не размишља о љубави, већ о „добитку“, када ће размишљати о томе?!

На жалост, много касније схатио сам да о томе размишљају онда када већ имају своју дјецу, па и дјецу своје дјеце, да тада гледају у љепоту и мисле о онима које не би смјели ни да погледају. Све ствари у животу, дефинитивно, треба радити у своје вријеме, јер све што се прескочи вратиће се ће кад-тад. И најчешће – онда када се човјек најмање нада...

  Управо то се десило Давиду када је угледао Вирсавеју... Његова младост прошла је у биткама, бјежању од Саула и повијању под теретом одго-ворности коју је пророк излио на његову главу[i]. За њежности и игре у постељи није имао времена. Михала – жена којом се оженио и коју је волио, отргнута је из његовог загрљаја и предата другом човјеку да му рађа синове. Када ју је вратио, то више није била она иста жена за којом је жудио. Онда када је најмање требало да се занима женама, када је све у животу постигао и успио, неспуњени снови су се вратили као вјерно псето, али су се залијепили за ону за коју нису смјели. Овај пут, била су то дјела и акције без праве духовности – као потпуна бесмислица.

Не, није сво зло у томе што ју је гутао очима, што је због њених заноснх кукова заборавио на царску службу и због њених груди одгурнуо благодат Божију... Зло је што је ради те жеље убио њеног мужа – смишљено и подмукло. Још веће зло је што је у томе учествовао скоро цјели царски двор и што је тиме запријетио да сво царство суноврати у пропаст. И све то ради једне неостварене жеље из младости која се појавила кад јој је најмање било мјесто и вријеме.

Но, он се покајао, схватио колики је бездан от-ворио и, донекле, поправио што се дало поправити. Након што му је Натан на то указао, о томе смо дуго и отворено разговарали. Али, ја који сам му на то указивао, нисам из тога извукао поуку за себе. Био сам мудар када су други људи у питању, а сасвим глупо сам поступо када се тицало мене и онога што ја чиним.

На исту ту грешку, много касније, навео сам Соломона. Учећи га, трудио сам се да му у свему дам примјер. Надао сам се да му својом жртвом дајем примјер у служби царству. Нисам му савјетовао да лети онда када је било вријеме за лет. Нисам знао на вријеме да повучем јасну границу између свог живота и онога што он из њега усваја. Моја одлука да останем сам и држим се подаље од жена утицала је на њега да и он слиједи тај примјер. Али, ја сам то прошао у младости, ја сам тај плод окусио онда када је било вријеме, а он је био младић у пуном заносу снаге и жеље, када се угледао на мене већ старог, зрелог и одлучног. Хтио је што прије да ме побједи, да буде бољи од мене. То ми је промакло и сада се враћа.

Сада лети, али у погрешно вријеме и на пог-решном мјесту... а ја кривим њега и допуштам себи да будем разочаран... О, Господе Свудаприсутни, суди мени, а не њему!

(дио текста који слиједи није читљив)

ЕПИЛОГ

I

Дуго сам покушавао да допрем до смисла настанка овог дјела, до сврхе њеног проналаска од стране св. Андреја, до разлога доласка у моје руке... Која је сврха све те заврзламе око књиге која више не постоји и нема начина да се докаже њена аутентичност? Зашто се она појављује онда када мој живот и моја личност треба да се уобличе, да добију правац и смисао? И зашто, онда када сам је прих-ватио као дар и знак и кренуо за њом, она нестаје заједно са цивилизацијом у којој сам рођен и одрастао? Зашто је преживјела многе ратове, али не и овај?

Питања је било све више, али одговора ни једног. Зато годинама о овоме никоме нисам говорио и све сам, временом, затрпао негдје дубоко у души. Настојао сам да наставим живот са неким смислом, али ми је смисао тешко полазио за руком.

Двије године касније родиле су се њих двије. Двије дјевојчице као јабуке, сестрице близнакиње, у мој живот вратиле су смисао. Оне су у нашу кућу донијеле неописив благослов. Све је опет било добро и лијепо. Још од првог дана одушевљено сам прихватио благослов родитељства и с нарочитим поносом ушао сам у овај највећи животни пројекат.

Но, наша срећа није дуго трајала. Већ након неколико мјесеци открили смо да њихов развој неће бити као код друге дјеце и да ће родитељство овим малим Анђелима бити огромно искушење. Пред нама је стајала огромна жртва и помирење са вели-ким разочарењима у животу. Морали смо да нау-чимо да живимо с проблемом болести и заостатка оних од којих сам очекивао да буду мој продужетак, моја вјечност... и да у свему томе још нађемо љепоту, смисао и дубину. Признајем да сам се дуго ломио у души тражећи начин како да се помирим с тим, како да поднесем сву жртву и непрестани ход по ивици снаге, живаца напрегнутих до максимума, како би се из њиховог живота извукао макар мини-мум.

Године су пролазиле и спас сам налазио у раду. Што сам више био ангажован, то сам мање себи остављао времена да размишљам о својим животним искушењима. А било их је исувише. Живот са „печатом иности“, обиљежен жигом непознанице – тог извора свих страхова и међу најближим пријатељима и родбином, постао је извор много већег бола, него што га носи сам осјећај немоћи да учиним било шта за сопствену дјецу.

А онда смо пресјекли тај чвор и одселили далеко, на други континент, како бисмо све почели испочетка. И опет је почео да се назире смисао. Све је обећавало неким новим почетком, назирала се нека нова срећа и неки потпуно нов живот. Једино... ја сам сада био препуштен анализи времена које сам пропустио да посветим само себи.

У томе су на ред дошла она стара питања без одговора о смислу ствари које нестају и које губе своју почетну љепоту. Сасвим случајан сусрет и почетак дивног познанства са једним старим Јеврејином отворило је нова питања, али и поглед на живот из потпуно другачије перспективе која је, можда, могла да понуди неке одговоре. Његово интересовање за позив свештеника религије о којој је једва ишта знао и моје интересовање за поглед на живот из једног потпуно непознатог угла, отворили су питања на теме које су се, до тада, подразуми-јевале саме по себи. Све што је до сада пред-стављало веома једноставне ствари, морало је доћи у питање и на та питања требало је дати одговоре.

Једном ме је упитао: „Шта ви православни хришћани подразумијевате под појмом - моћ?“ Мало сам размислио и одговорио: „Моћ је нешто што не долази од нас, него од Бога. Он је једини стварно моћан, а наша моћ је само у благослову Божијем“.

„Да ли си ти моћан човјек?“ – упитао је и затекао ме неспремног да будем искрен.

Ако кажем да јесам, одговор ће бити у супротности са мојим разочарењима и сумњом у благослов Божији који је, по свему, требао да буде на мени. Као свештеник, као отац који је благос-ловен двоструким благословом, као човјек који је неповријеђен прошао кроз један од најстрашнијих ратова и био свједок великих историјских тренутака, као неко ко је посједовао једну овакву књигу, требао бих бити благословен и „моћан“. С друге стране, као неко ко је у тим силним благословима осјетио велику бол и губитак, можда би искренији одговор био – нисам.

Нисам му одговорио и још увијек тражим одговор на то питање. Неким одговорима сам ближи, јер осјећам да сам, поред свих губитака и разочарења, ипак благословен да на свој кожи осјетим библијске истине и поуке. Све приче о љубави Божијој, искушењима и побједама снагом вјере имају велику могућност да се сведу на бајку, ако нема те „боли насушне“ и страдања, као јединог благословеног поља на којем све има свој смисао. Неке ствари се могу доказати једино нервним завршецима... Уосталом, „Васкрсења не бива без смрти“, зар не?!

Тих дана, заокупљен размишљањем на ову тему, пронађох поново на онај мој превод. Годинама му се нисам враћао и као да сам успио да га заборавим. Читајући га, налазио сам многе могуће одговоре, а један од њих бјеше и на оно старо питање: да ли да га изнесем у јавност или не. Аргумент који је покопао мој рад у заборав био је нестанак књиге, као кључног доказа. Али, зар је за истину неопходан доказ? Зар сам ја већи страдалник од било кога поменутог у овој књизи? Јесам ли више благословен и „моћан“ од било кога из ове књиге?

Читајући је поново, након толико година, осје-ћам као да је видим први пут. Многе ствари сада посматрам из новог угла, многе ствари имају сасвим други смисао. Осјећам оно исто узбуђење и радост, као када сам први пут видио овај текст. Многе личне недоумице и разочарења нашао сам поново отворене у овој књизи и она ми је помогла да вратим оно старо самопоуздање, поколебано многим животним искушењима.

И, баш као што рече тај непознати, а опет тако близак писац ове књиге: „Све је повезано!“ Све има свој узрок, посљедицу, разлог и мјесто у овом и оваквом свијету. Бол, радост, патња, срећа... све заједно чини живот и само смијешано лакше се подноси.

II

Морам да се оградим од оригиналног дјела, јер ово је ипак поревод превода. Уколико се оригинално дјело икада пронађе и покаже се да се у нечему не слаже са овим преводом, не сносим одговорност за евентуалне грешке настале у преводу са јеврејског на грчки језик.

Оригинално дјело могло је настати негдје у вријеме завршетка градње јерусалимског Храма, познатијег као Први храм или Соломонов храм. Оно скида сваку недоумицу око тога ко је гадио Храм и, свакако, даје живу слику описа његове личности. Нигдје у књизи се не помиње његово име (осим да је на рођењу било Вармеј, али је оно несумњиво пром-јењено његовим преласком на јудаизам).

Историјске околности описане у књизи, углавном се подударају са данас познатом историјом старог свијета, али и са библијским чињеницама. Остаје нејасно да ли је ова књига била позната писцима библијских књига и да ли су, евентуално, из ње црпили податке за своје књиге које су, касније, ушле у званичан кодекс Библије. Вјерујем да јесте, јер писац наводи да је одређене податке црпио из дневника пророка Самуила, на основу којег су настале 1. и 2. Самуилова. Размишљања писца на тему односа са свештеницима оног времена, отварају могућност да је ово дјело плагирано, а затим „гурнуто“ у заборав. Срећом, није уништено и пронађено је готово 18 вијекова касније и преведено на грчки језик. Да ли је све те вијекове преживјело као препис или оригинал, то нико са сигурношћу не може да потврди, јер преводилац (св. Андреј) не наводи тај податак.

Такође, међу дјелима св. Андреја нигдје се не помиње овај препис и превод. Међутим, обзиром да је он био архивар јерусалимске патријаршије, могуће је да се у архиви патријаршије, или на Криту, гдје је св. Андреј провео већи дио свог живота, може пронаћи помен овога дјела.  У својим истражи-вањима нисам наишао на овај податак.

И, на крају, желим да оставим отворену тему о аутентичности овог дјела, јер она није прошла кроз анализу више стручњака. Уколико се покаже да неки други препис постоји, та тема ће се свакако моћи боље и више обрадити.

---

[i]Овде се мисли на Давидову царску службу, узевши као символ чин помазања Давида за цара од стране пророка Самуила. Самуило је напуно овнујски рог маслиновим уљем и излио га на Давидову главу и тим чином показао, символично, зливање благодати Божије на Давида. Види 1. Сам. 16, 1-13. Отуда долази ријеч „Помазаник“.

–

САДРЖАЈ

Увод   5

Текст на омоту          18

Текст унутар омота  23

Епилог           238

Рецензија Данила Марића   245

Рецензија (извод) Др Милутина Србљак 255

О аутору        256

Скраћенице   258

Објашњења   259

 

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на линк испод.

#slika6786#strana3202#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: