детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВРИЈЕМЕ ЈЕРУСАЛИМСКОГ ХРАМА

(Владислав Радујковић, Моја браћа Давид и Голијат - роман, Књижевна радионица "Кордун" - 2014. Катена Мунди - II издање 2016.)

Данило Марић 

Кад сам, у улози приређивача, добио рукопис романа Владислава Радујковића, Моја браћа Давид и Голијат, пришао сам му како данас прилазе и други приређивачи, почео да га читам – дијагонално. Прве реченице Епилога и Увода су ме изненадиле нестан-дарночћу пишчевом, и вратио сам се, што нисам учинио одавно, и почео текст да читам као будућу књигу особите вриједности.

Више је елемената књиге који су изазвали моју пажњу. Одмах ћу рећи да је рукопис писан извјежбаном руком интелектуалца, пред којим су се отварале странице  и оних великих старозавјетних тајни. Владислав Радујковић, и то ћу истаћи, експертно влада српским језиком, да се та чињеница открива већ након прочитаних првих реченица. Реченице су праве арабеске, увијек у доброј функцији, без кићења којекаквим новотаријама и непотребним заобилажењима сржи које је писац наканио да исприча. Књига третира врло озбиљна и комлексна питања, али захваљујући маестралном писању, чита се као да је тема проста и читаоцу блиска. Мене је, посебно, ова књига дојмила оргиналночћу приступа испричаној теми. Предмет књиге је књига почетна, предхришћанска, која је ишла с руке на руку, само Бог зна колико руку, и само Бог зна колико је власника знало шта у њој пише, или није нико, али она је миленијумима преживљавала, да би њен најувјерљивији траг  био упуцан и сможден једном паметномНатовом бомбом у Београду 1999. године.

Књига је опасна за безбожнике.

Наслућујући рат журио сам да у компјутер пох-раним све своје рукописе, неколико романа, драма, стручних књига, пјесама... И кад сам 3. априла 1992. године побјегао из Мостара у џепу сам понио своје радове, оне које сам успио компјутеризовати. С тим сам био задовољан, иако сам изгубио 4 драме, двадесетак приповједака, нешто пјесама и, најважније, један роман. Мајстор Ђуро. Мој први роман. Писан је неколике године, да би га 1977. године, Сена Семис, дактилографкиња из предузећа „Соко“ из Мостара, прекуцала на око 300 густо куцаних страница. Испред рата сам побјегао у пола радног дана, из канцеларије нисам ништа понио, рачунао сам да можда рата и неће бити, а и ако буде биће кратак, и тога дана ми је било важно само да сакупим своје троје дјеце и супругу и извучем их из ратног мостарског казана.

У канцеларији су остали многи рукописи, али роман Мајстор Ђуро је за мене значио много више него сви остали заједно. И кад је прошао рат похитао сам у фирму, у канцеларију, у њој затекао некога ко ме је замијенио, и који је направио кисело лице; „Коме је до романа. Нема то овдје...“ Обилазио сам фирму и познанике, сви су мирекли да је све из-горило од српских граната. Годинама сам навраћао и са оном малом надом тражио мој првјенац, сањао га. Изгорила ми је кућа, али сам је преболио. Роман нисам. Молио сам и тражио. И преко интернета.

Године су пролазиле, четрдесетак од како је писан и 22 од како смо се растали у канцеларији. И кад сам, коначно, успио да савладам и скрајнем наду, ове 2014. године, из моје предратне фирме назвао ме је непознати господин, Жељко Јука, како се представио, и рекао да има мој роман Мајстор Ђуро.

Каква радост. Рукопис романа је у мојим рукама и требаће ми времена да уклоним сумњу у ову чињеницу.

Читајући рукопис романа Владислава Радуј-ковића Моја браћа Давид и Голијат, осјетио сам сву његову радост везану за једну изгубљену књигу, го-ростас од књиге, којој је он својим топлим загрљајем спасао душу, спасио од Натовове колетарне штете, спасао превеодом и преживјелим фајлом.

Роман Моја браћа Давид и Голијат је фикшен навл, у којем је аутор туриста  у Истанбулу, у улич-ној продавници, набасао на књигу из старозавјетног доба, те је за магистарски рад превео са старогрчког језика. Захваљујући овом преводу, који се сада појављује у форми романа, за утисак који ће понијети читалац, спасена је историја великог доба. Аутор је уложио велики труд да читаоца у ово увјери, и по мом мишљењу у томе је потпуно успио. Мене, као првог читаоца, увјерио је.

Роман је писан у ЈА форми. Прича га један мудрац-старац, пред смрт. Прича и записује у хро-нику времена Давида и Соломона, а то је вријеме градње  Јерусалимског храма, Првог храма, или Со-ломоновог храма, како се све назива тај први јерусалимски храм. Аутор овог романа,фикшен навл, није имао оригиналну старчеву књигу, имао је њен превод на старогрчки језик, у преводу светог Андреја Критског.

Хроничар књиге је веома богате биографије. Син силника Рафаја, који је својим дивовском снагом рушио све непријатеље пред собом, по женидби добио је сина, насљедника, али тај син се није бацио на оца, већ на мајку, и како је стасавао показивао се све физички неизгледнијим. Силни Рафај опужује супругу, она је крива, па жени још  једну жену, а она рађа пет дивова, међу њима најкрупнијег Голијата. У налету мржње према првој супрузи и природном насљеднику, силни Рафај вади мач и потеже га на закржљалог сина, а мајка се подмеће и бива збодена, а син успијева побјећи, заварати трагове и, касније, успјети у животу, и све то пред смрт забиљежити у књизи Моја браћа Давид и Голијат. Хроничара као одбјеглог дјечака налази, доводи кући и одгаја један добар човјек, који ће га касније увести у живот на прави начин. Касније, као успио човјек сусрешће Давида, с којим ће се дружити, постати му брат, и по њему и по полубрату Голијату и назваће своју хронологију.

Прича романа тече тихо и увјерљиво, као равни-чарска ријека која сигурно и стрпљиво плови својим током до циљног увира, без клопотања и оргања како чине хирови планинских поточића. У двобоју голоруки средњаш Давид убија двометраша Голи-јата, тако се развија фабула хронике, и романа, када хроничар добива задатак да Давида припреми за цара. И он ће то, заиста, и постати. И син Давидов Соломон у оцу је гледао свемоћног борца за Божију правду, титана који је убио Голијата, покорио све народе свијета и бацио их пред ноге Господње. Давид је био невиђен ратник, дивио му се син, неустрашив и непобједив, Давиду се сам Бог обраћао, и представљао је слику Божију на земљи. Таго виђен отац за Соломона је био оптерећење – недозрелог наследника. А он је дозрео, увјеравао га је старац и покушавао са оца скидати ореоле које му је син досликавао. Давид је огрезао у потоцима крви, истина је да је и „постао цар над свим племенима Израиљевим и ујединио је сав народ под својом влашћу. Морам признати да ме је то клање и убијање, котрљање одсјечених глава, све те пријетње и сплетке, прилично заморило. Скоро седам пуних година трајало је то братоубилачко крварење, ратови са околним народима“,Соломону је старац разоткривао друго Давидово лице увјеравајући га да је он Божји изабраник: „Да, Соломоне... ти, а не Давид.“ Како је старац припремио Давида за подвиге тако је припремао и Соломона, али са посебним задатком, да од њега направи не само ратника и императора, већ и хуманисту, човјека вриједног Божијег провиђења, увјеравао га је: „Ти си изабран да будеш моћнији од фараона, силнији од вавилонских царева, богатији од сидонских кнежева, већи од највећих на земљи! Ти мораш да прихватиш тај терет.“

Радња романа одвија се у вријеме када је: „Сва јеврејска земља била је подјељена између 12 пле-мена, а Јерусалим није припадао ни једном од њих. Он се наслањао на територије Венијаминовог и Јудиног племена, па је стара подјела између Јудеја и Израиљаца поново пробуђена, када је освојен град и када се цар уселио у њега. Одлука да Јерусалим постане територија за себе, својеврсни Дистрикт, била је мудар политички потез, иако не и дугог даха. Већ у трећој генерацији, након Соломона, царство се распало на Израиљ и Јудеју и Јерусалим је припао Јудејском царству. “

Старац везе танки вез своје хронике са искуством Давидовог савјетника, писара, изасланика и мудраца од неограниченог повјерења. У том везу посебно мјесто заузима Давидова идеја да направи прес-тоницу Јерусалим, па онда огроман храм, као захвалу Богу за све што је учинио за њега. И ту је настало кратко захлађење између цара и савјетника, који је упорно савјетово да се прво треба направити Скинија у Јерусалиму, шатор Храм, који народ треба навикнути и прихватити. Скинија претходно у народ мора ући као покретни храм из времена Мојсија, Скинија с којом су Јевреји изишли из Египта и 40 година лутали пустињом. „Димензије и облик Скиније, и дворишта око ње, дао је сам Бог Мојсију на планини Синај, када је дао и Десет Заповијести. Тада је створено свештенство и настао први пропис о заједничким богослужењима. У вријеме када Давид прави нову Скинију и преноси Ковчег Завјета, стара Скинија је била стара око 200 година.“

Пренос Ковчега Господњег у Јерусалем очекивао се дуго, а сам чин био је догађај који је надахњивао читав свијет. И око чина преноса било је искрења разномислених. По хроничару, Господ је одредио да Ковчег Господњи преносе племе Левијево, али Да-вид каже да нема времена да тражи Левите за тај посао. „Он као да је умислио како је други Мојсије, па чини многе ствари на своју руку...“ И тако се кренуло са преносом Ковчега Господњег на воло-вским колима, којима је управљао Уза, син свеш-теника Авинадава, који није из племена Левитског, а у чијем дому је био Ковчег Господњи. И на једној оштрој кривини волови се поплаше, кола стрмоглаве и притисну Узу, који намах испусти душу.

У роману Владислава Радујковића Моја браћа Давид и Голијат расправља се о темељним питањи-ма старозавјетним, о томе шта и коме је Бог Свудаприсутни рекао и дао, што се види из ријечи хроничара који објашњава Соломону: „Када је Бог дао Закон Јеврејима као свом изабраном народу. Он га није дао Авраму, нити Исаку, нити Јакову. Чак ни Мојсију самом... Тек када је сав народ изашао из Египта, издвојио се од свих других народа, слиједио Бога видљивог у облаку који је пред њима ишао и море им отворио, хранио се мааномкоју им је Бог слао свакога јутра... Тек тада, када су својим очима видјели знаке Божијег присуства, и на својој кожи осјетили да је Он ту са њима, и разбили сваку дилему око тога ко је Бог и да ли Он постоји, Бог им даје Закон, као надоградњу на ту вјеру. Али, пошто опет падоше у идолопоклонство, Бог их враћа да још четрдесет година слиједе знак видљивог Божи-јег присуства, да још четрдесет година једу храну коју ће им Он дати и да израсте једна нова генерација која је одрасла на гледању и слушању очигледног Божијег постојања и присуства.“

У роману, или књизи о царевима, дотиче се и питање свештенства, питања које миленијумима изазива пажњу, и драстичне подјеле, као што је она идеја да је римски папа непогрешиви, светац на земљи, до источних монаха који тумаче и практикују сиромаштво, свештеника који немају ништа своје властито, па чак ни сандале које свако јутро натичу на ноге. Класичне религије су потпале под окриље свештенства, који су на различите начине, у многим практиковањима постали антитеза Бога Јединога.

У овомроману се отварају стара питања, која су и данас једнако актуелна, питања моралности вођа: „Ја чврсто вјерујем да је Бог слао народу својему много Обећаних Избавитеља, али да ни један од њих није поднио жртву пред Богом онако како је Бог тражио од њих. Сви они су више вољели себе и уживање, него да служе Господу. Самсона је уништила пожуда за женама, Саула за ситним богатством и поклоњење другим боговима, Давида много проливене крви... “

И на крају кажимо да роман Владислава Радуј-ковића Моја браћа Давид и Голијат завршава како је и почео –дилемом. А и како би другачије када је и идеја живота дилема. А овдје је дилема настанак и смисао дјела, аутор на крају каже:

„Дуго сам покушавао да допрем до смисла настанка овог дјела, до сврхе њеног проналаска од стране св. Андреја, до разлога доласка у моје руке... Која је сврха све те заврзламе око књиге која више не постоји и нема начина да се докаже њена аутентичност? Зашто се она појављује онда када мој живот и моја личност треба да се уобличе, да добију правац и смисао? И зашто, онда када сам је прихватио као дар и знак и кренуо за њом, она нестаје заједно са цивилизацијом у којој сам рођен и одрастао? Зашто је преживјела многе ратове, али не и овај? “

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: