детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Рахим

Mи носимо свој крст, ни предуг ни прекратак, ни тежак ни лаган. Баш онај извајан по мјери какав можемо да носимо на крхким леђима у тешким мислима. Не каже народ џабе “Сваком је његова брига највећа“. Величина те бриге била је условљена годинама живота, а живот је био ближи крају него почетку. Младост је била довољна сама себи, није се бринула о пролазности живота њу су увијек мучили љубавни јади.

Само је младост имала снаге да се упусти у борбу са љубављу, јер је она цијелим својим бићем била усмајрена на ту борбу. Зреле године немају ту снагу, исторшене су животом и свим оним бригама које само одузимају снагу. Љубав је ту снагу враћала само ријетки и они храбри би признали и себи и људима да је љубав све што их покреће. Ни младост то не зна јер мисли да нема ни већих ни дубљих ни болнијих љубави до те у којој се умире и васкрсава у исто вријеме.

Старост је била оптерћена годинама за разлику од младости имала је храброст да призна себи гдје је погријешила, а имала је и мудрост саткану од сопствених грешака. Колико сам пута чула ту реченицу “Ех да су ми твоје године и ова памет”. А памет је долазила са годинама кап по кап. Звијезде су сјајније, немирније, веће ако је ноћ тамнија. У љетним ноћима док су свици плесали свој танго тама је личила на позорницу нестварних снова у гробници жеља. Мирис липе се провлачио кроз сјећање најинтезивнији је био за Петровдан. У исто вријеме су доспијевале и прве јабуке “Петроваче”, сочне, мирисне имале су заједничку пролазност са липом, замиришу, опију, нестану.

-Долазим сутра раније, у дворишту цркве се пале лиле. Идемо заједно да покажем моју драгу Вароши.           

Био је то Рахим у крило ми спусти црвену гладиолу љубећи ми руку.      

-Нисам знала да имаш гладиоле у башти мислила сам да вам само цвјетају јорговани

 -Нису из моје баште из Фаткиног су дворишта украо сам једну.

 -Надам се да те није видјела.

 Придружила нам се мама са питом од јабука.

-Узмите дјецо дуга је ноћ. Вољела га је али је страх у њеним очима био већи од моје срће. Мајке осјећају више, дубље. Предосјећају оно што ће бити, што неће бити и што би могло бити. Двориште цркве је било мало за све вијернике који су хтијели на вечерњу молитву. Дјеца су носила лиле од трешњине коре коју су данима сушили на плоту. Ватра лиле је доносила благостање, здравље, срећу. Ухватише се у коло дјевојке и момци око ватре, “Ој дјевојко драга душо моја” чује  се пјесма у колу. Ухвати ме Рахим за руку утонух у његове топле дланове. “Игра коло а у колу вила” запјева Рахим. Гледају га дјевојке све се гуркају, смијеше, шапућу. Повјетарац са планине расплете ми косе расу се коло, а Рахим из џепа извади ниску са дукатима и стави ми их око врата. Да је био дан сви би видјели стид на мом лицу.

 -СаМоРа постојимо ја и ти, дишем те са овим вијетром, гледам те у овој ватри, молим те овим Богом, волим те овим животом.

На путу до куће срели смо оца.

 -Вас двоје вазда заједно, као да није одобравао нашу шетњу до цркве.

 -Касно је СаМоРа сутра је слава ваља устати рано.           

-Лаку ноћ Рахиме, утрчах у дворише, осташе га усне жедне као пустиња кише. Заспала сам са дукатима на врату чинило ми се као да ме грле његове руке.   

Пред саму зору пробудио ме отац. Читав живот ћу памтити страх у његовим очима покривен нијемим ћутањем. Загрлио ме је тако снажно да то више није био загрљај него невидљив штит који ме је требао заштитити од нечег и неког.

-Шта се десило ?

-СаМоРа, у току ноћи је избио пожар код Рахимових. Не знамо да ли је жив..

Као да ми је небо распорило груди, одвојило душу од тијела, раставило рај од пакла. Суза ми је у оку умрла васкрсавајући у болу бол. Рахиме!........    

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: