|
|
|
 | Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Градови и химере
Шести Габар[1] Сви ми имамо местоУ којем смо били алиСамо душама предакаРатовима у прошлостиИ породичним туговањем
Књажевац Стари град тражи свога песникаПокушава да чује: његове усне које се грчеЊеговог оца и мајку и сву браћуКоји сада више не чују Слави се, слави се аОд буке се ништа не чује Песник се вратиоЧему ако не КатариниМостовима и сваком каменуВрсни споменицима синова и суза Слави се, слави се аОд буке се ништа не чује За њим све одзвања::Жито које је никло иЖдребе весело у њивиМала бравица и роса на њојШуште греде и врата породичне куће Ништа није мртвоУ том чудесном јутањем повраткуОдлази и она туга и бес иЗемља се под оном бресквом охладила
Kada u belome graduBolesnome gradu od kugeTi stigneš kao stranacU gradu koji te još nije poznavaoA nisi ni ti njegaNa trgu visokih zgradaI niskih čelaNa trgu od vrele kaldrmeI belih zubaDelićeš osmehe sa njimaI lepotu grada na NišaviAli ne i sebeJer te tu niko ne želi znati
Beograd[3] Beograde dobro jutroKo je imao sreće da se jutros probudi u BeograduMože smatrati da je za danasDovoljno postigao u životuStari Beograd krenuo je u NoviA Novi u StariKao i svakog jutraMostovi su puni automobilaI jedni i drugi misle da je bolje na drugoj strani Kada utvrde da nijeVratiće se tamo odakle su došli Duško Radović
Загреб Тамо сам отишао иОставио те тамо са њимаЉудима који су презрелиМој језик и моје окоТугу и песму
Смиљан Долазим из туђе смртиУ славу највећега међ’ намаИако је целог живота биоНикола Тесла рођен у СмиљануОд оца Милутина свештеника и слугеи слабо писмене мајке ГеоргинеСвету је знан као луталица-истраживачСмотани љубавник верен за голубицу
Дубровник Неколико држава тврди да си њиховТвоје море је по укусу неписмених женаСтрадун је окићен тугом и тужним погледима Али ти си леп као данВалови мора се одбијају од теТи мирно спаваш Снимио си сву лепоту своје историјеИ врло често је славиш: Илија ЦријевићЏоре ДржићИван Џиво ГундилићМарин ДржићСтјепо ЋурђевићДинко Рањина
Требиње[4] Данима се над ТребињемСмењују Бог и ЂавоПамет и срцеУ нади да ће завитлатиСлучајне пролазнике На Тргу песникаТа младеж је погледима мерила градБели планински бисер ТравунијеУ жељи Слушајући њихове речи СунцуГоворили су најдивнију музикуЗа мој 20. рођендан
Поново Требиње Киша ми не да мираПоново ме буди глас старога градаКоји се по првом изласку сунца сјури кроз носПа поред Осман-пашине џамије право на трг песникаДа тамо спусти главу поред ЈованаВино ме зове у тим кафанама иНајлеши осмеси туђих жена и туђе деце
Херцегово Ишао само према теби и збогДа бих се срео са собом јерТи си један једини градИ једна једина песмаИ један једини стихИ једна једина речТи си пут Један једини пут да се сретнем са самим собомДа испричам себи све своје тајнеДа се сетим свих причаКао да су билеОвде а ненегде
Цетиње Када сам изронио из поља подно ЛовћенаОд мене га је сакрила ‘каква сива маглаБила га савила од туге и болаВисок и горд једанЈаблан ме је глед’о То јутро је дрхталоМислио сам да могу да те напустимСтајао си немоУ оној проклетој маглиУ мом последњем погледу си се стопио са њом
Мостар Телал виче од Мостара градаТако да га цели Мостар чујеЦели Мостар а и лепа Ајла „Умро нам је стари песникСам и гладан и од тугеКукала му мајка“ Телал виче од Мостаратако виче да се цела земља тресеЦели Мостар а и лепа Ајла „Вила му је у сну синоћСвој пољубац далаДа га смири и да му тугу умири“
Беч Наше ће сјене ходати по БечуЛутати по двору плашити господу 1914 – 1918
Братислава Никако да одагнамКо си ти у ствариАно ти си СловачкаТи сиТрнава, Њитра, Тренчин, БратиславаМада како ја да знам ко си ти у ствариАко те сретнем негде на улицама БратиславеКако да те препознамЛик твој отиснут у долинама ВахаЈе већ одавно изгубљена историја словачког народаИстина је само усмено предањеО лепоти једног бићаЈедног малог народаСа великим срцемАно и ти си део тога народа
Köln Многи су те хвалили– али ја нећуМноги су те улепшавали– али ја нећуМноги су те пожелели поново– али ја нећу Ти си као нека нова болестКост и кожа старе славеПразан леш који изједа себе и другеЦрна рупа која обасјаПре него исиса из нас сваки живот
Köln У теби се могу наћ знатниГалски, Римски, ШвабскиТу посебно у близини обалеГде сада више нико и не мари Највишу и најбогатију си кућуСаградио сину Божјем да се садаНи не чује песма анђела већЧудна хука глупавих и празних туриста Одлучио си да срушиш све од музејаКњиге више нису биле важнеОрлу си заврнуо врат иПодигао си фабрику чоколаде
Нови Сад На станици ме је дочекала несигурностСумња да ћу дочекати твоје руке јерТи не припадаш само мениТо је твоја воља Novi Sad,Neoplanta,Neusatz,Újvidék. Тога дана сам научио многа именаТада сам и научио име Милутина МатићаДа када сам чуо звук његових гусалаСтегао сам твоје срце
[1] Тамо на непознатом брду и У непознато време а за све нас Лежи костурница и мио крај [2] Vratićeš musesvakiput Zbog knjige i one male sobe [3] Pozajmio sam njegovu lepotu U njemu je lek lepote Pozajmiosamiovupesmu [4] Тамо сам видео први пут како Сунце силази Да огреје и пољуби свој дете у браду и око
|
