детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВАПАЈ ЗА ВЕРТИКАЛОМ

Сави Мркаљу

(1783-1833)

Отписали те от-почетка.

Прерано стиже преуман -

Спознавши стрмоглав пад-

Да спасиш знање Претка,

Светлосну Нит, кроз Слово Прво

Којим нас Господ себи приви.

Јасно видевши куд невид води

Разнизан ум кад Слово згази,

Завапио си за Вертикалом,

Јер без ње темељ опстанка нема

Већ дуго зебемо у чарној ноћи.

Преуман зано си подвале светске

И ниси хтео у исто коло

Ни исте дипле ни хвале, ласке.

Истина беше ти завет часни.

Преславан тек, ко ' с Бога боји.

Тешког се зла престрашивши

Оробљен склизну у таму ума,

Том кобном моћи запањен крикну:

Јао! Јао! Јао! Триста пута јао!...

Море зала ов' је свјет.

Но, Господ држи кантар у руци

Те данас опет Име ти сину

Јер не умире Сунца дар,

Истином, вољом Божјом враћено,

Да спаси веру у чисту Моћ,

Јединог Ума чији смо знак,

Кад зло је веће од мора дубље

Узело маха, гаси нам Вид.

Ал' увек живи његов Гласник

Лучем што прати Времена ток.

Језик свој чувај, он т' је град

Давно си реко видевши све,

Род свој изгубљен, заблудели

кога распињу,

што неповратно се дели,

а он клонуо још слави пад,

у сусрет џелату насмешен хита

као без ума да је,

Божји, Предачки није,

Јер и крв узнемирена већ се умири.

Нико да врисне:

Нећемо ноћ,

Нећемо крај!

Од вертикале не одступај!

Одасвуд чује се твој вапај!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: