детаљ слике: КРК Арт дизајн

РАНАЦ НА ТОЧКИЋЕ

Ставили ми ранац на малена плећа

а мени је тежак, ко камења врећа.

Носим десет књига од куће до школе,

а нико, чак ни да пита да л ме леђа боле.

Тражио сам ја од тате ранац на точкиће,

јер за тешки овај терет малено сам биће.

И сви са идејом мојом у школи се слажу,

ал се боје родитељу да то гласно кажу.

Па изађох спремно, ко мало откриће,

и рекох им свима: “Хоћу ранац на точкиће”.

Неправда је тешка, од куће до школе,

да ја терет носим, да ме леђа боле.

Све тате у чуду, а маме се крсте,

јер не знаху да постоји ранац такве врсте.

Одупрех се брзо фрци и галами,

рекох:” Ранац видео сам јуче на реклами”.

Да састанак скратим, и да сад не дужим,

желео бих старијима коју реч да пружим.

За решавање проблема, прилика је лепа,

јер ће ранац да се купи из њиховог џепа.

Ја малишан и заступник овог малог скупа,

сматрам да ми ова молба није тако глупа.

Нек ми у каријери буде ово мрља,

ал захтевам да се и мој ранац закотрља.

МОЈ ТАТА

Мој тата је јако снажан,

и мени је много важан.

Сваки дан се са мном игра,

глуми лава, вука , тигра,

само осмех да измами,

бати, мени, па и мами.

Тата ради сваког дана,

и то једина је мана,

јер да се ја мало питам,

ја бих са њим да проскитам.

Зато стално молим маму,

да ми прави јачу храну.

Желим брзо да проходам,

па да тати алат додам.

Да помогнем и ја мало,

Стварно ми је јако стало.

Љубоморан сам на бату,

што на послу гледа тату.

Бата тати асистира,

И алат му често дира,

па бих и ја мало хтео,

наравно, кад будем смео.

Сад сам стварно јако мали

и не би ми сада дали.

Зато пијем пуно млека,

да не будем више бека!

БЕБА МРГУД

Има једна мргуд беба,

мршти се кад осмех треба.

Усне неће да развуче,

тај са лица осмех свуче,

па све нешто мрко гледа

и никако да се преда.

Игра мама, игра тата,

игра с њима чак и бата.

Ал тврдоглав то је зврк,

ма не мрда чак ни брк.

И не да се мргуд беба,

јер мисли да тако треба.

То посао баш је тежак,

да њему измаме смешак.

Покушала једна сека,

ал не вреди, нема лека.

раде звечке и играчке,

кревеље се чак и мачке,

и пас један репом маше,

ал њему ни то не паше.

Сви изводе керефеке,

због мргуда бебе неке.

Али ова прича, знај,

ипак има срећан крај!

Позвали смо једног деку,

да насмеје мргуд беку.

Дека рече:’’Ма без бриге,

читао сам многе књиге!’’

Ако неће да се смеши,

онда неко негде греши.

Можда није лепа бајка,

што је испричала мајка,

или није знао тата,

направити град од блата.

Можда није знала сека,

шта то много воли бека.

И направи дека змаја,

па се зачу дечија граја,

у ручице узе бека,

змаја што му даде дека,

па га вину у висине,

А змај лети, гле милине.

Па са змајем пусти тугу,

насмеја се своме другу.

И да није било деке,

Не би било срећне беке.

Захвални су сви и змају,

На овако срећном крају!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: