 | Славица Цатић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
УМНОЖЕНО
Дете сам - жена.
Жена - жена.
Пријатељ - жена. И мајка - жена.
Љубавница жена.
Песма - жена,
Јер пишем пером.
Љубав сам.
Магија сам.
Шта теби више од овога треба ?
У мени имаш све , од оних што би да те
површно воле.
Јер су једина само.
А ја сам делећи себе љубављу правој
Умножила све ове у мени самој.
Има ме много у самој мени.
У мени једној.
И мени жени.
Увек лепе речи с пажњом жељној.
Све могу из мене ове једне дати.
И заувек бити твоја и теби припасти.
Па размисли само, да ли Магија може бити
свако?!
А ја то јесам,
и поносна сам, јер привилегија је бити
у мени ова жена.
ТРАЖИМ
Спушта се маглени вео
тамне видици,
улицом лутам кроз хладноћу,
гледам
тражим да те видим.
Хладноћа ми стеже срце
штипа нос и лице,
улице хладне и дуге
корацима шибам немилице.
Ноћ ми хладна је друг,
магла ми пут скрива,
за љубав изгубљену, твоју
за све И за њу сам крива.
Спушта се маглени вео
тамне видици,
улицом кроз ноћ шетам
погледом тражим да те видим
ПРЕЋУТИ МЕ
Прећути ме,
и ја ћу тебе.
Оставимо то нешто наше
само за себе.
После додира јаве,
поново улазиш у тајну.
У пламену смо горели
ватрених срца и загрљаја.
Волели се !
Застани !
Заћути !
Ни речи!
Само прећути .
Прећути ме.
