детаљ слике: КРК Арт дизајн

Празна, уоквирена тама у раму

     Једно лутање је било судбоносно. Показаће време, или је све плод искривљене маште. Упрљана, размазана светлост, хладни, горди поглед посустао је и дотакао је привид-стварност. Снежни призор непрегледне ограничености сјајио је у огледалу зубатог сунца. Ехо није одјекивао, тишина је спавала и све је било ишчекивање. Крај десне усне отиснуо је једва видљив знак, као да се лед отапа. И глас, као уздах, кренуо би у сусрет недоумицама. Премишљање? Ћутање? Одустајање... Још једном.

     Прелазак плитке реке, влажна стопала и осмех.

     „Мирис ме омамио. Мирис коже, још непотпун, и  то лутање погледа. Хладно ти је лик отиснут, али слутим да ватру скриваш. Никада нисам помислила да ћу ово рећи, а говорим и...“

       Он је ту, она је ту, али  не осмехује се, не ликује. Ћути, погледом не одговара.

        „Рекох... Ледена ватра, али ослушкујем и немир прстију видим...“

        „Добро дошла!“

        Искрала се из огледала, закорачила и убрзо побегла. Поглед је врео, или врелина  топи поглед? И ватрено сунце се гаси, он немир скрива и ишчекује. Ћутање, гордост је избрисана. Гордост се родила. Корак је клизио у огледало. Бекство је скривано и чекао се тренутак... Прстима је исцртао оквир који је испунила празна тама. Он, дивио се свом ремек делу. Није знао да зна да је ремек дело носио на празним рукама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: