детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јабуко моја

Ако одлазиш, јабуко моја,

одлази тихо са младим прољећем,

жубором потока, у тишини.

Не остављај за собом отворене цвјетове,

зачете плодове,

полен на крилима пчеле

и у оку онај сјај да све цвијета и вене.

И не одлази кад Висибабе повију главе

јаглацу у тренутку славе.

Под бљеском Сунца у сутоне тихе

све стане у минут тишине.

Ако одлазиш, јабуко моја,

нека буде тајно, да не чују птице у лугу,

да не види мјесец млад,

да свици не осјете тугу,

то љубав ломи дах.

Рођен у мени

Ти си рођен у мени прије мене

на мојим ораницама не посијаним

и мојим пољима некошеним

у мом лугу и мојој ливади

у мом јазу жеља и потоку успомена.

Ти си рођен у мени и прије мене

као завјет Богу дат

мојом крвљу задојен

мојим срцем нахрањен , мојом душом крштен.

Ти си рођен у мени и прије мене

као судбина прије живота

туга прије бола, надање прије среће.

Ти си рођен у мени

и прије мене у искри свијеће,

у сјају мог погледа

прије него што сам прогледала

у осмјеху на мојим уснама

прије него што сам се насмијешила.

На мојим небеским равницама

у мојим звјездама свитаца

у мојим фењерима без пламена

у мојој цркви без икона.

Ти си рођен у мени и прије мене

у мојој јесени руменој од стида

у погледу ђурђевка и крина

у мом класалом љету и маку

У мојој зими у мом сијегу.

Ти рођен си у мени прије мене.

У поноћ

Да се нађемо на пола пута

моје смрти и твог васкрснућа,

моје туге и твоје радости,

моје таме и твоје свјетлости.

Да се нађемо над гробом љубави,

бројаницом прошлости.

Над хумком страха и њежности

да се нађемо моја вјечности.

Па нек зацвиле јутра дјевојачким криком,

у безнађе нек оде сутра са твојим ликом.

Из утрубе земље

у грчу бола,

нек се роди та сјена што умријети мора.

А носили смо на голим плећима таласе страсти ,

срамоте и гријеха.

Носили смо у њедрима све радости свитања.

Да се нађемо рано моја

у грумену соли, хљебу и класу.

У поноћ!

Повеља Растко Петровић за књигу песама У мору зрно, Сањи Лукић, 2023.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: