детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДАНИЛО МАРИЋ: А БИЋЕ НЕШТО ШТО БИ МОГЛИ НАЗВАТИ КАО ПРОИЗВОД ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ

Желио сам да моје животне успомене подијелим, прије свега са својим насљедницима, а онда и са евентуалним читаоцима. Насљедство схватам да је све оно са чим је живио предак, за мене је једнако наслиједити кућу и књигу, који пут књигу и вриједније.– Данило Марић

Данило Марић рођен je 26. 08. 1938. године у Косору, Мостар, Босна и Херцеговина. Дипломирани инжењер машинства, магистар техничких наука и  академик књижевности. Школовао се у Благају, Мостару, Трстенику, Сарајеву и Лос Анђелосу. Испред рата из родног краја избјегао је 1992. године и након три године сељакања зауставио се у САД, гдје је живио 23 године, да би се 2019. гдине вратио у свој родни Косор, шехер Благају и касабу Мостар. У рату је изгубио многе рукописе прича, пјесама, драма, (и свој први роман МАЈСТОР ЂУРО, који је пронашао након 23 године потраге). Марић има завршених и сачуваних 17 романа, 28 књига приповједака, 4 књиге пјесама, једну позоришну драму и 13 стручних књига. Написао је и бројне књижевне критике и стручне књиге. Снимио је и око 60 аматерских документарних филмова. Члан је Српске духовне академије, Удружења писаца „Десанка Максимовић“ из Канаде, Удружења књижевника „Charlotte Writers Club“ из Сјеверне Каролине, Друштва писаца БиХ, Удружења књижевника Србије и Удружења умјетника Мостара. Дјела су му превођена на турски, енглески, француски, њемачки, шведски, шпански, каталонски, руски... Ожењен је, има троје дјеце и осморо унучади. Добитник је: Високог Међународног  Признања академије Иво Андрић, Златне Повеље Српске Духовне Академије, Признање КР “Кордун” из Филаделфије, Захвалницу  из Бијеле Куће, од прдсједника САД Џорџа Буша и Прве Даме Америке Лоре Буш. Номинован је за 200 најугледнијих Срба у Америци свих времена. Иако је минуо 85 година и даље је активан и након објављених Сабраних дјела написао је роман Двопленатарац у акцији, преведен на четири језика и чекамо његово скоро објављивање у оквиру рада издавачке куће Књижевни ЕСНАФ. 

Данило Марић - књижевник

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Мостар, 05.01.2024.

Добитник сте награде „Растко Петровић“ за животно дјело у протеклој 2023. години, коју додељује Матица исељеника и Срба у региону Награда вам је  додјељена у оквиру Књижевне манифестације „У част Београдског читача и српске књижевности“ одржане у Орланду 2. децембра протекле године.. Један од организатора манифестације је и Матица исељеника и Срба у региону. Колико Вам значи ова награда, баш у овом  тренутку и на континенту гдје сте створили велики дио свог књижевног опуса?

Ово питање ме подсјетило на одговор једног француског књижевника, на готово идентично питање, књижевника који је живот приводио обали, а од књижевне критике био потпуно заобиђен. Одговорио је: Нисам држао нарочито до књижевних награда, али сада, када сам је добио и ја, морам вам признати да ми је драга. Овај књижевник је касније, десетак година након смрти, постао један од најчитанијих француских писаца. Зашто се  то не би могло догодити и са мојим именом.

Наравно, књижевна награда са именом Растка Петровића је жеља сваког писца, мене и посебно, и усрећила меје у овим старачким годинама. Посебно се захваљујем предлагачима и члановима жирија.

Које су теме најчешће обрађиване у вашим дјелима и зашто су Вам оне важне?

Теме мојих дјела су оно што су теме људских разговора, а оне су њихови дневни догађаји. Мој живот је богат и дугачак, већ зашао и у другу половину девете деценије, доживио сам неброј догађаја, милих и немилих, и они су тема мојих дјела. Већ у првим годинама живота имао сам неброј важних догађаја. Одријешио ми се пупак, па умрла бака, па у кућу ми уселили окупаторски италијански војници, па их смијенили њемачки, иза њих сам постао избјеглица. Слиједио је период сиромаштва и пољопривредних тешких радова. Са три године био сам пастир, са седам година сам копао и орао земљу, са једанаест година сам ишао у нижу гимназију пјешачећи 32 километра сваки дан. Од родитеља сам отишао са тринаест година. Као квалификовани радник, са 18 година, запослио сам се у фабрици авиона и радио на норму и ванредно се школовао. Са 24 године живота имао сам 6 година радног стажа и машински факултет. Био сам у централном одбору и у предсједништву студената Југославије. Завршио сам као емигрант у Америци. Све ово што сам набројио су биле теме мојих књижевних дјела.

На питање зашто су ми биле ово важне теме, одговор је један. Желио сам да моје животне успомене подијелим, прије свега са својим насљедницима, а онда и са евентуалним читаоцима. Насљедство схватам да је све оно са чим је живио предак, за мене је једнако наслиједити кућу и књигу, који пут књигу и вриједније.

По Вашем мишљењу, каква је  улога књижевности у данашњем друштву? Сматрате ли да има моћ да мења свијет?

Као дјечак, пастир, чувао сам краве на брежуљку Петак, и у сваком трену видио сељане на њивама села: Драчевице, Косор, Мало Поље, Ходбина и Буна. У сваком тренутку на стотине тежака, радница, пјешака, пастира и дјеце. Данас са тога брежуљка, на које се често попнем, не видим ниједно живо биће. Нема људи нигдје на отвореном, шетам сатима по селу и не сретнем никога. Људи су раније били стално у друштву с неким, разговарали с неким, дијелили добро и лоше са људима. А данас, нико ни са ким не дијели ни добро ни лоше, свако се повукао у своју осаму и дружи се са техником умјесто са људима, гледа и блене у телефоне, телевизоре и рачунаре, и са њима дијели којекакве мисли. А какве су те мисли, е то је оно што је савремено и другачије и наопачкије. Кроз људску историју човјек је, прије него учини дјело, или недјело, размишљао и питао се како ће његов поступак доживити укућани, комшије, суграђани... Данас тих мисли нема, јер нема те комуникације, комшија не познаје комшију, данас то иде толико далеко да многи родитељи не знају ни у коме граду му живи син и кћерка. Одговорност према ближим данас је у изумирању, и обзир злочинца према људима све је измагљенији.

Ријеч родитеља, комшије, свећеника, професора, писца, мудраца... књиге, битно су утицали на понашање људи. Данас младост не живи ни са родитељима, а поготово не са комшијама, и још мање са књигама. Будимо реални, данас књига тек мало дотиче младе, и све мање знају шта у њима пише. И на питање: каква је улога књижевности у данашњем друштву, сваки одговор је мутан. И питање да ли има моћ да мијења свијет, мој одговор је: иншалах или у преводу акобогда.

Како технологија, посебно вјештачка интелигенција, утиче на наш однос према књигама и читању? Видите ли то као пријетњу или прилику за књижевност?

На планети Земљи збивају се промјене са високим степеном убрзања, које је све теже пратити и разумјети. За седамдесетак година, од појаве рачунара, човјек чини све, боље рећи његова наука, да човјеков физички и мождани рад преузму роботи и вјештачка интелигенција.  И већ данас је тај учинак застрашујући, ето без пилота може да лети авион и човјек у њему, и може да зготови дијете без мушка и женска. Будимо реални, на данашњем развоју човјека, књига губи смисао. Губи, па ми мислили, или желили, овако и онако. Умјесто књиге данас је телефон, рачунар и телевизија, а шта ће бити након следећих седам деценија, е то моја маленкост не може да докучи, али увјерен сам да ништа неће бити као што је било, а у то међу прва мјеста сврставам књигу и књижевност. А биће нешто што би могли назвати као производ из књижевности.

На који начин религија и духовност утичу на Ваш рад као књижевника? Сматрате ли да је религија важна тема у савременој књижевности?

Кад се спомене ријеч религија данашњи човјек одмах помисли на неколике живуће религије на планети. А оне имају темељ у неколике књиге, Стари завјет, Нови завјет, Куран... На планети постоји око двадесет милиона људи, свештеника, који примају плату да објашњавају шта пише у једној од тих књига. И, наравно, они то здушно чине, и њихови вјерници их слиједе на сваки начин. Они имају одговор на свако питање које се постави на земљи. У мојим радовима ја сам често излазио из тога оквира, пентрао се у Свемир и тамошње законе. Задњи мој роман је у том правцу отишао најдаље, а то се види и по његовом наслову ДВОПЛАНЕТАРАЦ У АКЦИЈИ.

Како се носите с писањем у доба брзе конзумације информација? Сматрате ли да кратке форме попут есеја или кратких прича имају посебно мјесто у ово модерно доба?

У сваком случају, у данашње вријеме, како кажете: доба брзе конзумације информација, читалаца класичне литературе је све мање, а и они читају само оно што се може брзо прочитати, као што је поезија, кратка проза и есеји. 

Сматрате ли да је цензура постала присутна у књижевности?

Цензура постоји од како постоји и свијет. Она је увијек била канджија за неистомишљенике. Данашња цензура је најпримитивнија у њеној историји. Цензура је контрола властодржаца над  подчињенима, а како је данас много више властодржаца неко икада у историји, та цензура је дотакла људско дно, када свака странка на власти има своје цензоре, своје руке које ударају по стражњици. Цензура данас већа је за колико је држава мања и јаднија.

Која је је Ваша визија књижевности и књижевне сцене у будућности? Kако сматрате да ће се развијати и мјењати?

У блиској будућности ће доћи до огромних промјена услова људског жвота, а у вези с тим и свих његових унутрашњих и вањских збивања. Комуникација са изванземаљским свјетовима постајаће све виднија, наметљивија и свакодневнија. Књижевност какву данас познајемо еволуираће у сасвим друге прилике, гдје ће долазити до уклупчавања књижевности, усменог приповједања, сликарства, позоришне умјетности... и мноштва нових техника. Књижевност је добила име по књизи, као њеној бази, е у будућности књига ће извјетрити, нестати.

Књижевност може помоћи људима да могу боље разумјети себе и друге. Сматрате ли да има терапијско или трансформацијско дјеловање?

Књижевност досадашњег вијека била је једна од базних водиља живота на планети Земљи. Кад је човјек имао проблем, било које природе, поготово здравствени, таржио је помоћ у књигама. 

Како видите улогу писца у друштву данас? Сматрате ли да писање има моћ да покрене промјене и утиче на свијет?

Данашњи писац, по мом увјерењу, не зна своју улогу у друштву. И упорно је тражи. Доподне мисли овако, а послије подне онако, и онда кад крене да пише, пише и овако и онако, а све чешће никако.

Писање сигурно још увијек има моћ да подстиче промјене, али се знатно измијенио садржај и утицај писаца, што ваљанији писац то је утицај мањи.

Данило Марић са повељом Растко Петровић у свом дому у Шарлоту

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: