детаљ слике: КРК Арт дизајн

Фрагмет из романа МИДАР - Илија Шаула, Књижевни ЕСНАФ

СВИ ПОТИЧЕМО ИЗ РАЈА

Прошло је четрдесет дана откако је Мидар у прелазном периоду стања душе и свијести. Очекивао сам да би требало да добијем неку поруку од њега. Тог поподнева док сам жмиркао пред пећином наслоњен на топлину камена међаша – тако сам га звао, јер је раздвајао два свијета, овај ван пећине и онај у пећини – рекао бих да нисам ни склопио очи, а камоли заспао, а угледао сам размахане руке, велики осмијех и чуо довикивање радости да ће свратити! Тргнух се и умирих у трену, заврти се мисао у глави и прошаптах:

– Па то је Мидар! 

Озари ме осмијех срца и предадох се меком дијелу душе. 

Послије тога Мидар и ја често смо се састајали у околини раја. Нисмо ми жарко жељели да се населимо у рајско пространство, ми смо своју тежњу живјели, слушали срце и стапали се са симболима у околини. Обојица смо знали правац своје душе и никад то нисмо посебно истицали. Душе су нам биле посестриме, иако је Мидарова његово тијело оставила црвима. Њему је то била већа жеља од повратка у рај. Он о томе није размишљао; наслањао се на знање и љубав коју је желио по сваку цијену да остави у насљедство људима.  Ја сам о свему томе знао, али сам многим стварима био затечен, иако сам имао старије тијело од Мидаровог, волио сам да слиједим његову душу. 

Смрт ме је заобилазила, мада ме стално пратила и сваког трена је могла да ме заскочи и узме своје. Ипак није, као да ме вребала и чувала за посебну прилику. Није ме се плашила, гледала је своје, а ја своје. Држали смо се свако за свој крај истине и нисмо се надвлачили. Знао сам да је смрт моћнија од живота и кад дође моменат да га превуче себи, бићу спреман да јој препустим тијело, а душа ће да се препусти бескрајном мору, да слободно плови док се не усидри у луку неког новог бића. 

У безвременим пловидбама и летовима, сурет са Мидаром био је извор из којег су ријечи васкрсавале до жедних душа у странпутици живота, борећи се да изађу на линију свјетла усмјерену према вјечности. Поруке које смо сад могли примати један од другог биле су безгласне, али сасвим јасне и одређене, осмишљене и без предрасуда. Мисао као да је летјела на крилима вјетра. Наш разговор никад није био надмудривање, већ надопуњавање; наше мисли су се плеле једна на другу и исказивале јасна осјећања. Мидар је у свакој прилици имао разлога да започне разговор, а ја бих то једва дочекао:

–Зашто сваки човјек кад помирише цвијет жели да га убере? – упита ме једном Мидар. 

–Чак да је и његов, да га је он засадио, не би требало да има право на то – узвратио сам.

–У рају је много цвијећа, али нико га никад не бере. Сви му се диве и воле га, чак нико и не помишља да би се могло брати. Љубав је ријеч која у рају не постоји. Љубав је сила која држи тај непремостиви бескрај и све нас док смо у њему.

Мидар је у то слијепо вјеровао и често наглашавао:

–У тој неизмјерној љубави све је бесконачно!

–Тако је, Мидаре, можеш да се пронађеш свугдје у сваком тренутку.

–Мисли су јединствене, а вјера и воља су свеприсутне у свакоме, што и ми сами потврђујемо. 

–Постоји само једна ствар која може да поремети рајски склад.

–Знам, то је жеља! 

–У рају, ако неко пожели нешто више од оног што му је пружено, буде кажњен и премјештен у овоземаљски свијет истог момента кад жеља заискри. Сви ми који живимо на овом свијету смо грешници који су кажњени и избачени из раја. Због тога у сваком човјеку живи жеља да се врати у рај, без обзира  на своје гријехове – заступао је Мидар тежњу доброте према људима у сваком свом исказу. – Отуд у њему и жеља да убере сваки цвијет који га опије мирисом, јер зна да овдје нема рајских правила. Мој живот је искусио одсуство и добра и зла, поглед ми је мало другачији и не рачунам да ће се свака душа вратити у рај. Ријетки су они који ће се вратити, ако нисам вриједан повратка, не желим никакву привилегију у том случају. Мислим да је искупљење за рај у срцу сваког човјека. 

Мидарова мисао ставила се опет у заштиту добрих човјекових дјела. 

–Ко слиједи своје срце, чује и рајска звона. 

У посљедње вријеме сам почео несвјесно своја чула усмјеравати према бескрајном пространству у којем сусрећем Мидара и на неки начин занемарујем околину која ми више није била толико важна. Ко, кад, гдје, како и зашто?! Пећина је постајала мит у чијој се утроби клупчала магија натприродног огледала човјековог космоса. Симбол срца и свемира, мјесто гдје се сусреће божанско и људско. Сутра ће то клупко бити плетиво онима који ће на истом мјесту сновати нова рађања.

фото: Стефан Лазаревић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: