детаљ слике: КРК Арт дизајн

БОЖИЋ

„Сачувај ме Боже ведра Божића и облачна Ђурђа“ била је реченица напамет научена као Оче наш. Док кућа мирише на породицу припреме за овај свети дан ми спуштају влажне капке и враћам филм на почетак. Тамо гдје је све започело, тамо гдје је бол једино у миру са собом.

Док зору најављују пјевци из кокошињца трљам очи од узбуђења чекајући да врата зашкрипе. Матер их нечујно отвара да ме не пробуди не знајући да сам будна као и они пјевци што весело кукуричу. Стављам капу и шал, обувам чизме и трчим низ степенице обасјане сунцем. Вирим на прозор да видим јесмо ли сви на броју док ми срце игра мало лијево па десно. „Ту су сви“ мрмљам себи у браду, док се на шалу задржавају капљице мог даха препуног драгости, а онда бацим поглед ка небу јер знам да нас ти ђедо чуваш од горе. Дробим крув у млијеко док ми мама дољева мало каве јер не смијем пуно да ми не нарасте реп. Скачем са столице са залогајем у устима и јурим на локву да изведем коју егзибицију на леду. Ћаћа иде са нама јер он је искусан клизач, а онда нам се придружују и комшије. „Ајме ти се вами ако лед пукне“ виче матер са врата. Залетимо се са цесте па јуриш до краја локве међу Милошеве јаблане. Сва срећа па је лед прилично дебео и нема опасности да се на Божићно јутро окупамо у локви. Први комшија, сав одважан, се затрчи да покаже како и он умије изводити пируете и налети на залеђени комад па потрбушке отклиже и загрли локву. Сузе од смјеха цакле се на леду гријани под окриљем неба са радошћу и слогом која нас држи на окупу. Из куће се шири мирис са шпорета богат вриједним рукама, једним јединим на свијету које су окупљале, спајале и давале живот темељу коме се увијек враћамо. „Једнога дана када ме не буде морате знати како се прави цицвара“ биле су ријечи превише болне за чути. Ипак, памтим све и једну док живим. У један дио супе, која мора бити јањећа, додаје се маст, баса, кукурузна пула и новчић да година буде богата. Ко ли ће га наћи, коме ће се посрећити? Кажу да онај ко га нађе те године ће имати новца. У платненој врећи у коноби виси баса. Матер струже извана онај дио што се цједи док јој се мачке весело мотају око ногу. И даље ми у носу стоји онај препознатљиви мирис и мјеша са мирисом из лимене канте у којој стоји маст. Волим сједити у коноби и посматрати шта све у њој има. Зелена креденца у једном дијелу има 200 грамафонских плоча. Пјесме није никад недостајало. Док цицвара игра спретно на шпорету вођена материном руком припремамо сто за један од најљепших ручкова. Ћаћа пали свијећу изговарајући Оче наш, а онда се мирбожимо. Скакућем у мјесту једва чекајући окус цицваре. Нико је није могао тако лијепо спремити као матер јер само је она имала моћ да дода и онај невидљиви зачин коме смо се сви радовали. Онда иде супа, печено месо, гледање у плеће да видимо шта нам година носи. Колачи су спремни, вино из конобе ћаћа уљева у дволитраш стављајући га на сто. Наздрављамо уз жеље да нас здравље прати да би могли оставити исправан траг, једини прихватљив и вјеродостојан насљеђених гена и адресе. „Ако се свијећа кити према пољу биће родна година, а ако се кити према кршу биће сиромашна“ сваке године ћаћа понавља да се не заборави. Осјећај породичног загрљаја ништа не може да замјени и надомјести. Сједим као хипнотисана и гледам у свијећу како се полако смањује, а не кити се. „Шта ли то значи“ питам се? У кужини још тиња бадњак синоћ запаљен. „Код мене су моји увијек палили три, ја ниђе не виђо да се пали један ма ође код вас“ говори матер ћаћи. Слушам их и питам се „ко ли је у праву?“ Сунце затвара прозоре и сви полако крећу на починак. На лицу осмјех пише странице да се једног дана препричавају. Уз ватру и њену топлоту кућа је опијена љубављу коју само породица може да ти пружи.

Године су се просуле као звијездана прашина и однијеле са собом мирис дјетињства. Остале су успомене и сјећања, научене ријечи и реченице, залеђена суза да пече због минулих дана. Знам, никада оживјети неће. Мјеста за столом су остала празна, локва више никада није заледила, свијећа гори тихо и нечујно, цицвара заигра али промјенутог ритма, са шпорета је звук промјенио и мирис и окус. Савила се нека туга око срца, стеже и не пушта. Жеље су остале не испуњене, одавно се вуку на кољенима као подсјетник да не можеш имати све што пожелиш. Живот нема милости, нема правила.

Још једна зора свиће. Загрнем се сјећањима која се опет буде да бар у њима осјетим ону топлину од које се на лицу брише недостајање. Обичаји и традиција су створени да би се преносили и поштовали са старијих на млађе.

Ватра гори промјењеним жаром чији пламен боли. Вирим кроз прозор и немам шта да видим. Овдје доље има нас севе мање, а горе високо има вас све више гдје сузе перу путеве којим ћемо до вас једног дана сви стићи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: