детаљ слике: КРК Арт дизајн

Хаџерино вретено

Мраз оковао прозоре хвата дах по соби. Жар на  огњишту све мањи ово су најхладнији дани у години. Око Богојављења планина покаже своју сребрену љепоту. Обуче од иња хаљину, ледом крунише ријеку па у својој бијелој одори одважно пркоси недоступном љепотом која би се топила под прстима. Чујем мајку, ставља дрва на жар да се не угаси ватра.

-Да нам ставим мало чаја од камилице?

Хтјела сам је убједити да спавам али она запали свијећу и пољуби ме у чело.

-По твом дисању знам кад си будна.

Још не свиће, чини се да је зора далеко. Све утонуло у зимски сан, у ово доба обично би се чуо лавеж варошких паса поздрављајући повратнике из крчме која се никад није затварала.

-Отворите! Отворите!

Промукао глас испред врата ме расани, гледам мајку. Ко би могао да буде у ово доба?

Чује се рзање коња, уплашено мајка отвори врата.

-Којим добром људи?

-Мука нас натјерала, кроз планину пролазимо цијелу ноћ. Снијег је дубок, а мећава је негдје висока за врх коња. Једва живу главу извукошмо. 

-Уђите, припремићу и вама чај.

Обрадовао се човјек ватри са огњишта, топлота отопи мраз са бркова и браде. Обриса се црном шубаром која је скривала све његове муке. Загледао се у ватру држећи шубару у руци пребирајући ријечи по мислима. За њим уђе низак, ситан човјек замотан у овчију кожу на којој је било више снијега него овчије вуне.

-Помаже Бог.

-Бог ти помогао. Изговори мајка показујући на троножац да сједне .

-Хладно!

Трља руку од руку, дошли су са товаром бриге не само своје већ и туђе.

-Ја сам Трифун, наше село је са друге стране планине има добрих шест сати путовати коњима. Долазио сам у Варош прије углавном љети по намирнице, трговао сам са Кареемом и Рахимом.

-Кареем није више међу нама за  Петровдан прошле године несретним случајем је настрадао у својој кући. Од тад ништа нисмо чули ни за Рахима осим да је у Вакуфу на лијечењу. Они што су га видјели кажу да је имао више опекотина на тијелу него костију. Свијеће пламен се задржа у мојој сузи. Примјети то и Трифун па настави несигурним гласом.

-Ово је наш парох, свештеник Јаков.

-Хвала вам сестре.

Брада прошарана сребреним власима оживи ус свјетлост ватре. Дубина његовог погледа одисала је миром пронађеним у вјери. Просторију обасја снага крста са свештеникове мантије, осјетих неко олакшање, као кад камен отисне се у бунар, са душе ми спаде сумња и страх. Нанизана молитвама клизи му бројаница у руци. Не донесе човјек ништа на овај свијет и ништа не понесе са собом кад одлази са овог свијет. На том путу између почетка и краја цијели свој живот тражи мир, мир са самим собом незнајући да је само један пут који води том миру вјера у молитви. Има људи чије молитве су проткане надом, надом како ће се десити то што их тишти и што желе не знајући да је тај црв наде посијао сјеме сумње у њихову вјеру. Дубина у истинској вјери кроз молитву нема надања, ту нема црва сумње, душа зна да ће се тражено и десити. Управо тај библијски мир је носио отац Јаков.

-Са друге стране планине је наше село расуто по обронцима на којима је смјештена и мала дрвена црква Светог пропрока Илије. Треба нам твоја помоћ СаМоРа и до нас је стигла прича о твојим вјештинама у лијечењу травама. Причају да су и најболеснији устајали из постеље.

-Оче Јакове, нисам их ја изљечила, изљечила их је њихова вјера ја сам само припремала мелеме од биљака.

-Како год дијете уздамо се у Бога и у тебе.

Свјетлост свијеће поста слабија, будило се јутро топећи омразину по прозору. У котлићу изнад огњишта почела је да кључа вода у коју мати стави двије шаке кукурузовог брашна са мало соли мјешајући дрвеном кутлачом.

-Ја учим од нашег хећима, најстарији је у Вароши, можда да питамо њега да вам помогне. Каква је то болест уплашила мјештане села?

-Посјети село средином маја стара циганка, причало се да је долазила и прије. Сиротиња, страх нерзумјевање најстаријих укућана натјерају жену на тешке одлуке. Још једна гладна уста нису ником требала. У таквим околностима, немоћна да иде срцем мајке, жена тражи све начине да прекине живот у њој не размишљајући о животу као дару већ као о још једној невољи која је задесила. Хаџера је у торби увијек носила вретено. Ходајући по селима знала је да ће бити очајних жена којима је прекид живота у утроби што расте једини спас. У кући на самом рубу шуме живјела је Душанка са четворо дјеце, мужем и осталим члановима фамилије, укупно их деветнаестеро. Најмање дијете наш Милојица, несташан, бистра погледа, ковџаве косе, четвртог јануара напунио четири године. Покојница је била увелико носећа, стомак се није могао сакрити испод хаљине, укућани дијете нису прихватали. Требало је да се ради у пољу није било довољно хране за све. Тих дана је и Хаџера ходала по селу, наговорише Душанку да прекине живот у себи, да ће то Хаџера брзо и безболно вретеном да уради. Пристаде Душанка мислећи да је тако најбоље за породицу. На тавану штале у сијену остадоше крваве руке Хаџере и вртено са којим је убила један живот и двије душе. Узела је под руку кокош којом су платили њену услугу и отишла из села. У петак двадестдеветог маја у зору испусти душу Богу и Душанка. У каквим мукама је умрла то никад нико неће сазнати. Дуго је селом ходао мали Милојица тразећи мајку по сеоским таванима, дозивајући је као јагње које изгуби овцу у прољеће. Сахранили су је у Бебин гај, то је оно мјесто на хоризонту које са свих страна изгледа све даље и даље које не припада ни земљи ни небу.

Донесе нам мати по тањир пуре са киселим млијеком, више него захвални отац Јаков и Трифун дадоше мајци корпу са орасима и јабукама. Дирнута причом о упокојеној Душанки, тражећи ону карику која је повезала мој живот са Хаџером и овим људима размишљајући о малом Милојици погледах оца Јакова.

-Како ја могу помоћи?

-Од тог маја у селу се није родило, ојањило, опрасило, излегло, оштенило, отелило, ождријебило. Све што је зачето умирало би прије рођења.

Чујем оца отвара врата збуњено гледајући незване госте.

-Мустафа брате добро ми дошао Јакове.

Загрлише се као најрођенији.

-Којим добром по овом невремену?

-Мука мој Мустафа, мука.

Слуша отац свештеника, гледа у мене па у мајку као да тражи пристанак.

Јакове, бачено је проклетство на село. Ако ти вјерујеш да СаМоРа може помоћи ја ћу доћи са њом у прву суботу послије Савиндана. Вода мора бити крштена.

-Одморите се, нахраните коње има код мејтафа сијена ако треба ту можете преспавати сигуран сам да би се и свештеник Ранко обрадовао да вас види. Па кад сване крените назад, идите преко Дебелог бријега има мање снијега.

Топе се леденице са крова.

Дан је прошлости дао своје јутро!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: