 |
 |
    |
|
|
Рецензије 
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Проф. др Горан М. Максимовић1.0.Нушић је написао петнаестак „великих драма“ и десетак „малих комада“, али је овај сегмент његовог књижевног рада остао у сјенци комедија, које су свакако у најбољим својим примјерима биле умјетнички успјешније и несумњиво много атрактивније за позоришну и књижевну публику. Независно од тога, Нушићев рад на грађанској драми је важан сегмент, не само његовог књижевног рада, него и српске драмске књижевности на крају 19. и у почетним деценијама 20. вијека, тако да заслужује савремена темељна читања и тумачења. „Није право не подсетити се да златна зрна његовог талента сијају и у његовим драмама и трагедијама“.[1]У најширим типолошко-жанровским класификацијама, које су биле присутне у досадашњим читањима и тумачењима, а често су недосљедне и терминолошки неуједначене, цјелокупан Нушићев драмски рад можемо посматрати кроз двије цјелине: „велике и драме“ и „мале комаде“.У оквиру „великих драма“ могуће је посматрати двије скупине текстова: „грађанске драме“ и „историјске драме“. Грађанске драме чине сљедећа дјела: Тако је морало бити (1900, прерађена верзија 1935), Љиљан и Оморика (1900), Пучина (1901), Јесења киша (1909), Иза божјих леђа (1909), Књига друга (1927), Опасна игра (1928), Вечност (1928), Жена без срца (1930). Историјске драме чине сљедећа дјела: Кнегиња од Трибала (1919), Наход (1919), Томаида (1923), Великанедеља (1925).„Мале комаде“ такође можемо посматрати кроз двије групе текстова. Прву и бројнију скупину чине „историјски комади“: Кнез од Семберије (1900), Растко Немањић (1901), Данак у крви (1907), Хаџи Лоја (1908), Туђинче (1921), Севдах (1927), Лејлеи кадр (1927). Другу скупину чине „грађански комади“: Грех за грех (1903), Подстарост (1903), Под облацима (1904).Њима би требало прикључити и пригодно написане кратке комаде: Пред позориштем и У српској кући. Први је настао поводом обиљежавања „30. октобра 1869. године“, тј. јубилеја педесет година од извођења прве позоришне представе у новоотвореној згради Народног позоришта у Београду, а други представља „сцену на дан 70-годишњице Змаја Јована Јовановића“. Подсјећамо се да је ту „прву представу“ под насловом Посмртна слава кнеза Михаила написао Ђорђе Малетић, у част убијеног српског кнеза, који је био мецена и идејни творац изградње репрезентативне зграде српског националног позоришта. Комад Пред позориштем, који је у поднаслову одређен као „слика у једном чину“, изведен је 16. јануара 1923. године, а режирао га је Михаило Исаиловић. Представа која је посвећена пјеснику Јовану Јовановићу Змају премијерно је изведена 27. новембра 1903. године у режији Саве Тодоровића.[2]Према једној жанровско-типолошкој класификацији Нушићевих драмских текстова у посебну скупину су издвојена тзв. музичко-сценска дјела: „лирска драма Љиљан и Оморика, партитура за оперу На уранку, бајка Вечност и ревија Пут око света“.[3] Наведена класификација музичко-сценских дјела усљед терминолошке конфузије није сасвим логична и аналитички прихватљива, поготово је упитно мјесто комедије Пут око света у овоме набрајању, али је добар показатељ жанровске хибридности Нушићевих драмских текстова, која је често збуњивала или доводила у недоумице поједине тумаче и интерпретаторе.Важно је при томе имати у виду и сљедећу чињеницу да је „бајка у пет чинова“ Љиљан и Оморика, такође имала пригодни настанак. Изведена је у Народном позоришту у Београду, 21. новембра 1900. године, у режији Милорада Гавриловића, поводом женидбе краља Александра Обреновића разведеном дворском дамом Драгом Луњевица Машин, која је у то добаизазвала велике унутрашње политичке потресе у Србији. Иза те алегоријске параболе која је смјештена у рани средњи вијек, у доба цара Трајана и цара Дукљана, а представља апотеозу оствареној љубави између царевића Љиљана и дјевојке из народа Оморике, упркос предлогу цара Трајана да склопе мир и окончају вишегодишњи рат тако што би син цара Дукљана, млади и лијепи Љиљан, оженио његову кћерку. „Напомињемо да је Љиљан – Александар Обреновић, а његова прелијепа Оморика – Драга Машин, дијете из народа, а стари краљ – Милан Обреновић (који је абдицирао) и да је бајка алегоријска апотеоза њиховој љубави“.[4]2.0.У „великим драмама“ које су засноване на савременом грађанском животу, заплети су тематизовани кроз приказивање различитих догађаја из приватног и јавног живота, најчешће из породичних и брачних односа, али и из политичких, умјетничких и чиновничких кругова. У нашој интерпретацији указујемо на неке од репрезентативним примјера. У драми Тако је морало бити ради се о укрштању брачних односа са једним финансијским догађајем, при чему је све то дубоко утемељено у сагледавању суштинских карактеристика престоничког живота на крају 19. вијека. Због тога је у досадашњој критици и наглашено да је у оној другој, прерађеној верзији овога комада, из Сабранихдела (1935), Нушић „оставио прву праву београдску драму из грађанског друштва“.[5] У породици вишег чиновника у пензији Јакова Недељковића и његове жене Марије, договорен је брак између његове млађе кћерке Станке и њеног заручника Милана Јанковића, из имућне трговачке породице. Младићев и дјевојкин отац уговарају брак и утврђују износ мираза који је било потребно измирити неуобичајено брзо, до самог дана „прстеновања“, јер је отац Јанковић сумњао да ли ће Недељковићи испунити договорено обећање око износа мираза. До проблема долази онога тренутка када се испоставило да је Недељковићев зет, чиновник Ђорђе Ђорђевић, који је био ожењен њиховом старијом кћерком Јелом, починио проневјеру на послу и да је био обавезан да хитно измири дуг у истом износу колико је био велики онај договорени мираз. Уцијењени кратким роковима, јер ће у противном Ђорђе завршити у затвору, његова супруга Јела инститира код оца да се одложи прстеновање њене млађе сестре за недељу дана, а да се новац од мираза додијелу Ђорђу да покрије почињену проневјеру. Недељковић невољно пристаје на то, али кад је трговац Јанковић одбио да одложи прстеновање и пријем договореног новца, Јела одлучује да жртвује своју част да би помогла сестри и мужу, одлази код бившег свог момка, насљедника богатог имања, Љубомира Несторовића и добија неопходну позајмицу, али је при томе водила љубав са њим и починила невјерство. Разорена таквом врстом моралног гријеха, Јела признаје мужу околности под којима је помогла и њему и својој сестри, али одлучује да изврши самоубиство тровањем, свјесна да више не може живјети са том врстом етичког огрешења.У драми Пучина тематизован је брачни неспоразум и невјерство, а потом и непомирљиви сукоб, између чиновника Владимира Недељковића и његове супруге Јованке, а драма се завршава болешћу и трагичном смрћу њихове кћерке јединице Олгице. У основи драмског заплета Нушић проблематизује разорну паланачку страст оговарања и негативан утицај тих гласина на породичне односе, што је била честа и омиљена тема и у готово свим његовим комедијама. Кулоарске гласине су у овоме примјеру пронашле плодно тло и у великој мјери су биле засноване на стварним проблемима невјерства у овоме браку, јер се млада и амбициозна супруга зближила са министром само да би њен муж брже напредовао на чиновничкој љествици. Захваљујући томе, Недељковић је аванзовао „за две године четири класе“,[6] што је изазавало подозривост и завист осталих чиновника, а затим и чаршијске гласине да је његова супруга заслужна за ту врсту успона. Када су те инсинуације дошле до мужа рађа се непомирљиви сукоб међу супружницима, а остаје у браку само због очинске бриге да ће њихова кћерка због тог мајчиног гријеха бити изопштена из друштва. Муж је у једном тренутку чак спреман да преузме кривицу за насталу нетрпељивост у браку на себе, тако што је пласирао гласину да је он починио невјерство и да је он кривац за проблеме у браку, а не његова супруга. У томе наметању самокривице чак и успијева, а чаршија у цијелости, али и његови најближи, попут брата и снаје, повјерују у те приче. Међутим, трагични крај у коме је приказана болест и смрт дјевојчице, разоткрива драматичну истину да Недељковић можда и није отац дјетета, већ да је зачето у тој љубавничкој вези његове жене и његовог министра.Могло би се казати да најсложенију тематизацију породичног живота проналазимо у драми Јесења киша. Млада супруга, Катарина Ранковић, поријеклом из сиромашне породице, оптужена је за убиство с предумишљајем јер није дала у правом тренутку одговарајући лијек знатно старијем и материјално ситуираном супругу приликом његовог срчаног напада. Захваљујући добронамјерним изјавама већине свједока, а затим и вјештом одбраном њеног адвоката, успјела је да се одбрани и ослобођена је оптужбе. Међутим, чаршијске гласине су несмањено и даље биле окренуте против ње, сада још и са посебним нагласком да је у љубавној вези са својим браниоцем, младим адвокатом Петровићем. Када му је и сама Катарина изјавила своју љубав, а одмах затим и признала да је починила злочин, то је снажно утицало на адвоката и подстакло га да се дистанцира од Катарине, којој је то све тешко падало јер је заиста била још од раније заљубљена у свога браниоца док је често долазио у кућу као пријатељ њенога мужа. У тренутку снажног психолошког притиска и располућености пред „злом судбином“, пристаје да проводаџише адвокату Петровићу и омогући његово вјенчање са младом и заљубљеном дјевојком Даном. На крају, потпуно разочарана у животну срећу, Катарина јавно признаје да је заиста починила „злочин“ за који је била раније оптужена, дубоко увјерена да ће мање патити на робији, него што је била несрећна на слободи, живећи без љубави.Тематски је у комаду Књига друга Нушић можда и најпотпуније приказао противурјечан живот умјетника, посебно оних који су долазили из глумачког свијета. У средишту пажње је живот драмске првакиње Рајне Маретић-Долске, која носи све типичне црте глумачког свијета. На умјетничком или стваралачком плану су то нарцисоидност и сујета, а на приватном или породичном плану су то склоност према оговарању, прељубничким страстима, као и одсуство моралних вриједности и способности за истинску љубав. У таквом драмском амбијенту, Нушић нарочито наглашава и укршта два заплета: припрему представе Шекспировог Отела у којој би требало да оствари своју прву озбиљну глумачку улогу млада почетница и Рајнина ученица Мира, као и приказ судбине младог романтичног занесењака Ивана Ивановића, који се заљубљује у Рајну Маретић-Долску, а који је сопствени живот поистовјећивао са судбином главног јунака из романа француског писца Анри Дегија. Иако је то дјело настало прије него што се био родио, Ивановић вјерује да је баш ту ренкарниран његов живот тако да то за њега и није био више роман већ „аутобиографија“. Поред објављене прве књиге романа, која се како је вјеровао у цијелости поклапала са његовим животом, Ивановић проналази и необјављену рукописну скицу „књиге друге“ тог дјела и тако спознаје да му је судбина предодредила да постане убица, а да ће жртва његовог злочина бити жена у коју се буде искрено и снажно заљубио, а која неће бити способна на исти начин да му узврати љубав. Као посљедица такве судбинске предосређености, у драми је тематизована љубав Ивана Ивановића према првакињи Рајни Маретић-Долској, која се у нападу љубоморе овога психички потпуно располућеног младића, завршава злочином на идентичан начин како је у Шекспировом Отелу Јаго голим рукама задавио Дездемону.У тематском погледу драма Жена без срца представља велику похвалу идеалу љубави, али је због изразите фантазмагорично-симболистичке пројекције на плану умјетничког поступка веома необична и представља ријетку појаву у српској књижевности. Шеф хируршке клинике и професор универзитета, доктор Јакшић, доживљава необично искуство у љекарској пракси. Добија писмо од пацијенткиње која је преминула прије три мјесеца од срчаног удара, а у коме је најавила да ће га посјетити и затражити да јој „врати срце“. Лежала је мртва на његовом хируршком столу и није било начина да је спаси, иако је на инсистирање заљубљеног младића који је довезао њено тијело у болницу покушао да је оживи. Пошто се радило о великој докторовој младалачкој љубави која се угасила онда када је отишао на даље школовање у иностранство, извадио је њено срце и држао га је у једном стакленом суду у шпиритусу на своме радном столу.Након овога уводног фантазмагоричног казивања, драмски заплет прераста у расправу о снази љубави и улози срца у људском животу. Млада жена му саопштава да јој је први пут ишчупао срце када је оставио, а да је други пут то урадио хируршким захватом, али му је саопштила да му је „благодарна“ због тога: „И зато сам вам благодарна, јер сте ме учинили срећним. Сад тек видим колико ми је срце сметало да познам срећу животну“.[7] У даљем заплету доктор Јакшић успијева послије низа сложених догађаја да младој жени поврати вјеру у љубав. У болницу је био допремљен младић, који је због тога што га је била оставила „жена без срца“, покушао да изврши самубиство, а доктор обавља сложену хируршку интервенцију и спашава му живот. Послије више полемичких разговора у којима расправљају о „истини“ и „мржњи“, „љубави“ и „болу“, садејству „душе“ и „срца“, а поготово након поучне приче из Балканског рата, када је у Нишкој болници на рукама „добровољне болничарке“ преминуо један од највећих јунака Кумановске битке, доктор успијева да „оживи срце“ и поврати вјеру у љубав код своје негдашње младалачке љубави, а још више, подстиче је да ту своју новооживљену љубав поклони ономе ко је то у истину заслужио, ономе младићу који је покушао да због ње изврши самоубиство.2.1.У „великим драмама“ које су засноване на историјским темама, Нушић обрађује различите догађаје из прошлости, који су засновани на легендарној или документарној основи, али и на укрштању легендарних и документарних догађаја. Аутентичан вид укрштања легендарног и документарног историзма проналазимо у „трагедији у пет чинова“ Наход, чија се радња „догађа у Призрену, на двору цара Душана, 1349. године“.[8] Основна тематска раван изграђена је на мотиву сродничке или инцестуозне љубави почињене из незнања, а њени главни актери су младић Момир, који је као нахоче одрастао на двору српскога цара, као и царичица Гроздана, најмлађа кћерка цара Душана. Комплементарно са овим догађајем тематизовано је и Момирово скривено поријекло, јер се није радило о нахочету које је цар Душан пронашао на друму док је био у лову, већ о његовом тајном сину, који је рођен у младалачкој великој љубави краљевића и једне дјевојке из свргнуте властелинске српске породице. Након што је остала трудна, мајка се замонашила а дијете је кад је довољно порасло проглашено за „нахоче“ и послато у монашку школу, а потом и на друге велике школе у Византији. По завршетку образовања, младић је захваљујући својој бистрини ума, мудрости и учености, постао један од најученијих људи на Душановом двору и његов савјетник. Напоредо са овим заплетом тематизован је и јавни и тајни живот на двору у коме је указано на разнолике амбиције српске властеле, предвођене Вукашином Мрњавчевићем, на израду Душановог законика и сл. Трећа тематска раван указује на међународни политички контекст, са једне стране на пријетње Цариградске патријаршије да ће због одређених неспоразума анатемисати српску цркву, а са друге стране приказује боравак византијских изасланика који су дошли да у име императора Кантакузина уговоре „политички брак“ између српске царичице Гроздане и императоровог сина, деспота Манојла Пелопонеског.У драми Томаида на препознатљив начин Нушић укршта легендарно и документарно. У конкретно историјско вријеме, из средине 14 вијека, те са аутентичним историјским личностима, као што је био Синиша Немањић (Симеон Урош Палеолог), полубрат цара Душана, који је живио од 1326-1371. године, а рођен је у другом браку Стефана Дечанског са византијском принцезом Маријом Палеолог, уметнут је легендарни љубавни заплет, који је имао за посљедицу осамостаљене негдашњих јужних области Душановог царства, Тесалије, Епира и Албаније. Нушића у драми не интересују искључиве историјске чињенице и зато се и не осврће на оно што је био стварни контекст. У историографији је познато да се Синиша Немањић након Душанове смрти 1355. године борио да наслиједи српски престо, а кад му то није пошло за руком да се 1359. године одметнуо од Уроша Нејаког, одцијепио јужне области царства и прогласио се за „цара Ромеја, Срба и целе Албаније“. Насупрот томе, Нушић тематизује легенду о прелијепој „хајдучици“ Томаиди, кћерки епирске деспотице Ане, која је на Пиндосу сакупила чету одметника и борила се за ослобођење Епира и Тесалије од српске управе, коју је предводио Синиша Немањић. У све то укључује снажна осјећања која се обострано рађају код Томаиде и Синише, најприје на основу прича које су стизале на деспотов двор о Томаидиној љепоти, а затим и након што је српски владар прерушен тајно отишао у одметнички табор и на први поглед разбудио снажну обострану љубав. Послије читавог низа перипетија, те након Томаидиног доласка на деспотов двор да прерушена у плесачицу убије свога и „крвника“ свога народа, драмски заплет се срећно разрјешава у кулминативној сцени препознавања када је Томаида спознала да је онај прерушени посјетилац у кога се снажно заљубила био управо српски деспот. Тиме се стварају претпоставке за касније осамостављење ових области и поновног доласка на престо једног Палеолога.У драми Кнегиња од Трибала тематизована је легенда о култу слободе и непобједивости града Кроје, а драмска дешавања су смјештена у „време опсаде Кроје 1445. године“.[9] Напоредо са тим, у средиште драмског заплета постављен је мотив „уклете лепоте“, коју је посједовала главна јунакиња, кнегиња Марија, маркиза од Трибала, кћи господара оба Полога, супруга конте Брана, грофа од Маће, храброг браниоца Кроје. Заљубљен у прелијепу кнегињу од Трибала, а разочаран због тога што му љубав није узвраћена, од града Кроје се одметнуо некада славни Скендербегов војсковођа Мојсије Анђелић Дебранин, познатији као „Моз Големи“, тако да је опсједнут мржњом и жељом за осветом покренуо силну војску и извршио опсаду града. Са друге стране, због опсједнутости кнегињином љепотом и један од капетана у опсађеној војсци Кроје, Владеније Ђурица, чини тајни злочин и смртно рањава кнеза Брана, господара Кроје, само да би се домогао те фаталне жене. У таквом сплету догађаја, кнегиња од Трибала, обећава господару Мозу да ће постати његова под условом да пређе на страну бранитеља Кроје и порази војску која је била опколила овај град. Када је пристао на тај договор и кад је опсада Кроје разбијена, несрећна млада кнегиња извршава самоубисто и тако спашава слободу свога града, али и своју част.У драми Велика недеља тематска основа почива на документарном историзму, утемељеном на Нушићевим мемоарским приказима Великог рата у дјелу Деветсто петнаеста. Нушић у три чина тематизује судбину једне породице и једног села у околини Београда након аустроугарског напада на Србију у новембру и децембру 1915. године, те повлачења српске војске, династије и владе, као и бројног народа, преко албанских „гудура и мочвара“, до острва Крфа. Ради се о изразитом метинимијском поступку, јер „домаћински дом Милошевића“, као и неименовано село, представљају судбину Србије у малом у овом страшном рату. У том ратном амбијенту Нушић је наговијестио и љубавни заплет између младића Ивана и усвојенице Росе, а посебно је апострофирао судбину старијег сина Радоја из дома Милошевића, који је био мобилисан и истакао се храброшћу у борбама, али је најприје био рањен у руку у одбрамбени Београда, потом се приликом повлачења преко Албаније намучио и пропатио, да би у каснијем пробоју Солунског фронта био тешко рањен и вратио се на разорено огњиште као богаљ без ноге. Ипак та тамна слика разореног огњишта, са гробом мајке која је погинула од непријатељских граната, јер није хтјела да иде у збјег и да напусти дом, добија на крају драме оптимистичку перспективу. Младић Иван који је читав рат провео у Србији, као одметник и бранилац свога завичаја, запросио је дјевојку Росу, која је преживјела албанску голготу и рат провела у иностранству, наговјештавајући тако рађање новог живота у васкрслој и тек ослобођеној а тешко страдалој домовини.3.0.У композиционом погледу, Нушићеве „грађанске драме“, већином имају пренаглашене експозиције, веома сложене заплете у којима се укрштају два или више проблема, док су расплети веома сажети и на ефикасан начин разрешавају наметнуте етичке проблеме, најчешће смрћу главних јунака који су били носиоци заплета. У нашој интерпретацији указаћемо само на неке репрезентатине примјере.Овакав композициони образац нарочито је препознатљив у драми Тако је морало бити. У експозиционим сегментима драме практично су мотивисани сви чиниоци заплета. Предочени су карактери јунака, а затим су најављени и основни мотиви на којима почива каснији заплет, један брачни уговор и једна финансијска проневјера. У амбијенту обиљежавања рођендана старије кћерке Јеле, породица Недељковић се суочава са посјетом трговца Јанковића, оца заручника њихове млађе кћерке Станке, који је дошао како би убрзао склапање брака и поготово како би што хитније добио новац договорен као „девојачки мираз“. У експозиционим дијеловима драме сазнајемо да су Станка и Милан, њен заручник, из искрене и велике љубави склапали брак, као што се разоткрива и чињеница да су старија кћерка Јела и њен муж Ђорђе склопили брак „без мираза“ и да је том браку претходила велика и неостварена Јелина љубав са младићем Љубомиром Несторовићем. На дискретан начин је представљена и коцкарска страст пензионисаног чиновника Јакова Недељковића, а представљен је и друштвени контекст у коме су поједини очеви, попут трговца Јанковића, женидбу сина посматрали као „трговачки посао“, што отвара проблематизацију једног озбиљног друштвеног питања у коме се налазила сама срж разарања здравих породичних односа.Драмски заплет је мотивисан из два угла, најприје хитним инсистирањем трговца Јанковића на склапању брака и испоручивању мираза, а затим и драматичним признањем Ђорђа Ђорђевића да је направио проневјеру у надлежном чиновништву и да му је за сутрадан најављен долазак инспекције која ће ту проневјеру открити ако одмах не положи новац у депозит, а он ће поред великог скандала завршити и у затвору. У тим сегментима драме, поред бројних актера, као средишњи носилац заплета издваја се старија кћерка Јела, која је својим дјеловањем на сваки начин настојала да помогне мужу да не допадне затвора, али и сестри да не остане без договреног брака са младићем кога је искрено вољела. Кроз Јелин карактер Нушић отвара бројне сложене психолошке и етичке проблеме, као што је удаја без искрене и стварне љубави, као што су малограђански страхови од скандала и оговарања и сл. Јунакиња међутим доживљава у кључним тренуцима заплета значајан психолошки преокрет и од малограђанке се преображава у етичку жртву. Важну улогу на моралном плану носи и учитељ у пензији Обрад Ђорђевић, који кроз дијалоге са својим синовцем Ђорђем критички разоткрива пут српских интелектуалца који су потицали из сиромашних породица, а онда су по завршетку школовања на сваки начин настојали да купе друштвени углед женидбама са дјевојкама из грађанских породица. Најчешће су то били бракови склопљени без искрене љубави и засновани на безосјећајности, малограђанској сујети и интересима, а да би задовољили потрошачки менталитет својих супруга, а уз то се ослободили и наметнутог инфериорног положаја у браку, несрећни мужеви су најчешће упадали у дужничке невоље. Упркос тој критичкој перспективи, касније учитељ Обрад обезбјеђује повољан зајам из „Учитељског фонда“ да би помогао синовцу, чиме поприма особине „драмског резонера“ који настоји да живот актера врати на нормални колосијек.Нушићеве драмске кулминације и разрјешења/расплети компликованих заплета су интересантни зато што су практично дати у једниственој умјетничкој сцени. У психолошки снажном дијалогу Јеле и Ђорђа, млада супруга разоткрива моралну цијену коју је морала да плати како би добила позајмицу од бившег младића. Иако га је некада снажно вољела и патила због тога што се је удала за другога, Јела схвата да тај њен бивши младић није био достојан те искрене љубави. Истовремено мисли да ће је њен муж „изложити порузи“, што је утолико снажније боли јер је постала потпуно свјесна да се у међувремену заљубила у њега. Тај велики морални преображај главне јунакиње, непосредно је објелодањен у њеном искреном признању које је исказала у разговору са супругом: „Ал' мој последњи грех према теби тежи је од мере којом га људски закони одмеравају. Не само што сам згрешила, већ сам то учинила у тренутку кад сам те заволела. Ту лежи тежина греха мог!“[10] Због свега тога одлучује да се отрује, а у тим самртним, трагичним тренуцима ипак постаје свјесна да јој муж све прашта и признаје му да га воли док умире на његовим грудима.У драми Пучина пренаглашена експозиција има за циљ да прикаже брачни однос између чиновника Владимира Недељковића и његове супруге Јованке, али разоткрива и чаршијске гласине о необичној „блискости“ супруге са надређеним Владимировим министром, што је омогућило да брзо напредује у чиновничкој хијерархији. До заплета долази онога тренутка када је стигла вијест о Владимировом новом унапређењу, због кога су оне кулоарске приче постале све гласније и допрле су и до самога мужа. У том преношењу гласина средишњу улогу има лик „оговарача“ Станковића, али томе доприноси и нижи чиновник Марко Урошевић, који долази до Недељковићеве супруге Јованке како би је замолио да му помогне код министра да аванзује у служби. Интересантно је да заплет мотивишу и поједини најближи чланови породице, попут Недељковићевог рођеног брата и снаје, којима је сумњиво то брзо напредовање њиховог блиског сродника, тако да им се гласине чине основаним. У заплету Нушић обликује двије кулминативне ситуације. Прва је заснована на дијалогу Владимира и Јованке, као и Јованкином признању да је била „неверна у браку“, али да је то учинила да би помогла мужу. У драмској перипетији која услиједила након тога, Нушић на добар психолошки начин приказује Владимирова бурна преживљавања, али и његову одлуку да се не разводи од супруге како не би њиховој кћерки наметнуо друштвену кривицу због моралног посрнућа мајке. Нушић чак у неочекиваном преокрету приказује како је Владимир читаву кривицу преузео на себе и преко оговарача Станковића пласирао гласину да је он починио невјерство, само да би додатно заштитио своју кћерку. Друга кулминативна ситуација условљена је трагичном болешћу кћерке и њеном смрћу, али је дата сједињена са расплетом који је додатно усложњен писмом које је Јованка добила од забринутог министра у коме се интересује за здравље дјевојчице „једине залоге“ њихове „некадашње љубави“. Расплет је у карактеристичном нушићевском маниру представљен кроз комбинацију дијалошких реплика и прозних дидаскалија. Владимир, пошто је и сам прочитао то министрово писмо, остаје потпуно скамењен пред тим сазнањем, док је Јованка у ужасу пала на патос и обавила покајнички руке око његових ногу.У композиционом погледу, „драма у четири чина“ Јесења киша, по много чему је различита од других драмских текстова. Сваки чин је утемељен на средишњим или кулминативним ситуацијама, а експозиције и расплети су максимално редуковани. Досадашња критика је указала на чињеницу да је „веома спретно, живописно и драмски ефектно израђен први чин, у коме се приказују суђење и судница“.[11] У првом чину, како је већ наглашено, драмска ситуација се одвија у судници, а послије унакрсне дијалошке расправе кулминација проистиче из ослобађајуће пресуде изречене младој супрузи Катарини Ранковић, која је била оптужена за убиство с предумишљајем због несавјесног лијечења мужа и неправовременог давања лијека за ублажавање хроничних срчаних тегоба. У унакрсној дијалошкој расправи у судници долази до изражаја изразита Нушићева способност вођења заплета, а посебно се истичу изјаве лажног свједока Лазара Марковића, као и упечатљива завршна ријеч одбране, коју је изговорио адвокат Петровић. У другом чину драмска ситуација се одиграва у Катарининој кући, а кулминативна сцена се одиграва у дијалогу Катарине и адвоката Петровића, у коме му јунакиња изјављује љубав („научите ме да живим, научите ме да волим, треба ми љубави“),[12] а затим признаје кривицу јер заиста није дала лијек мужу када је добио срчани напад, вјерујући да ће његовом смрћу напокон спознати сопствену слободу, јер се у браку осјећала као у тамници. У другом чину одвијају се и други важни дијалошки моменти, попут доласка младе дјевојке Дане Стојковић, која искрено изјављује да је заљубљена од адвоката Петровића и да очекује да ће јој Катарина помоћи да се упозна с њим. Кулминативна драмска ситуацијама окончава се Петровићевом изјавом да из моралних и професионалних разлога не може прихватити Катаринину љубав, те да не може бити ни њен муж, нити пријатељ, јер би то значило саучесништво у почињеном злочину. Трећи чин се одиграва грађанском салону породице Ракић, за вријеме бала, а дијалози гостију најбоље показују разорну моћ чаршије да својим бездушним оговарањима снажно утиче на судбину појединаца. Посебна мета тих оговарања и даље је била млада удовица Катарина, чија се кривица због мужеве смрти и даље интензивно разматрала, упркос ослобађајућој судској пресуди, а посебан повод за нова оговарања била је чињеница да је неуобичајено рано престала да носи црнину за мужем. Наведена кулминативна драмска ситуација остварена је кроз дијалог Катарине и адвоката Петровића, а након поновног категоричног одбацивања Катарининих љубавних изјава, адвокат инстистира да управо Катарина објелодани вијест о његовој вјеридби са дјевојком Даном и тако демантује гласине о њиховој тајној љубави. Четврти чин одиграва се пола године касније у кући Стојковића, а поред уобичајених грађанских разговора, у чијем средишту је између осталог и брачна срећа адвоката Петровића и Дане, средишња кулминативна ситуација заснована је на Катарининој исповијести и сада и јавном признању да је починила злочин јер није помогла мужу и дала му лијек у тренутку срчаног напада. Исповиједање главне јунакиње почива на разоткривању сложеног психолошког стања и дубоког убјеђена да јој је живот заснован на „злој судбини“. Жудила је за животом и вјеровала је да има право на слободу и истинску љубав, али је савјест разарала и спутавала, присиљавала је да се врати оном бесмисленом животу у коме је вегетирала као увела биљка. Осјећала је као да је муж из гроба држао својом мртвачком руком и онемогућавао је да пође у живот, тако да је вјеровала да би јој судска пресуда помогла да се ослободи тог неиздржљивог стања. Отуда јунакиња узвикује: „Хоћу пресуду, праведну и строгу, пресуду за злочин који ћу признати; пресуду која ће ме одвојити од света, која ће ми дати живот на који сам навикла...“[13] Пошто јој је пензионисани судија Стојковић објаснио да наши закони не кажњавају те злочине, ни онда када их злочинац призна, очајна Катарина моли да је одведу на гроб њенога мужа. Нушић тиме симболички наглашава да је његова јунакиња кажњена на суровији начин од било какве законске пресуде и да јој преостаје да „живи без живота“.У композиционом погледу „комад у три чина“ Књига друга препознатљив је по изразито пренаглашеној драмској експозицији у којој нас Нушић уводи у живот глумачког и умјетничког свијета у српској престоници у тридесетим годинама 20. вијека. У уводу је приказано читање једног новог рукописа који је посебно написан за улогу драмске првакиње Рајне Маретић-Долске, а након тог читања приказана је расправа која нас уводи у живот умјетника заснован на неискреним односима, на лажном пријатељству, на великим сујетама и нетрпељивостима, а посебно на лабавом „љубавном моралу“ и слободним љубавничким односима. У својој пренаглашеној глумачкој сујети, а окружена неискреним пријатељима и сарадницима, глумачка дива је фасцинирана рукописом и својом будућом улогом: „Створили сте ми најлепшу ролу у репертоару, написали сте за мене нарочити комад, увели сте ме у историју... Да, да, господо: када се буде писало о животу и ради писца овога комада, неће се моћи прећутати факат да је овај комад написан само ради мене“.[14] Пошто писац инсистира на томе да је „сиже овога комада одиста реалан“, то подстиче младога романтичног занесењака Ивана Ивановића да присутнима разоткрије своју животну судбину која је, како је он то опсесивно вјеровао, била предодређена у тексту романа једног француског писца, а која је наговјештавала да ће постати злочинац јер ће убити жену у коју се буде искрено заљубио, а која му неће узвратити емоције на исти начин. У експозионом дијелу драме, Нушић припрема још један заплет, који је описивао позоришни рад на Шекспировом Отелу у коме је млада глумица Мира, иначе штићеница првакиње Рајне Матерић-Долске, требало да одигра прву своју велику позоришну улогу.Драмски заплет је суштински мотивисан емотивним зближавањем Рајне Маретић-Долске и Ивана Ивановића, а њихово ступање у ту љубавну везу било је засновано на потпуно супротним претпоставкама. Ивановић је романтични фаталист и потпуни приврженик идеје о „великој љубави“. Драмска првакиња сматра да су те младићеве фаталистичке претпоставке потпуна глупост, да постоје само у књигама, а да у реалном животу љубав изгледа потпуно другачије и да је суштински заснована на лажима које дају илузију љубави. Пошто је у животу доживјела разочарање у љубав, престала је да вјерује у истинска осјећања: „Сматрам је као позоришни комад; први, други, трећи, четврти и највише пети чин и завеса се спушта?“[15] Управо зато што Рајна Маретић-Долска и улази у „љубавну игру“ са Ивановићем да би му доказала како у стварном животу не постоји „искрена љубав“, утолико је патња и љубомора овога младића снажнија и суштински постаје главни покретач каснијег његовог почињеног злочина. Нушић у разгранатом заплету, кроз бројне перипетије, приказује се једне стране љубавничке везе драмске првакиње, а са друге стране њен менторски рад са младом глумицом и штићеницом Миром, на припреми глумачке креације Дездемоне у представи Шекспировог Отела.Кроз тако укрштене бројне драмске дијалоге, Нушић припрема кулминативну драмску ситуацију. Нарочито су у том погледу, по Ивановићеву личност, психолошки разорна два одвојена дијалога, један са Миром и други са Рајном. Млада глумица Мира му сугерише да је њена животна предисторија била таква да није у стању да стварно воли, али када би била „кадра волети“ њен „идеал би био смрт од руке онога кога воли“.[16] Рајна Маретић-Долска је посебно љутита према своме младом љубавнику зато што је претукао глумца, који је био њен ранији љубавник, тако да у афекту одлучује да га одбаци и тако казни. Кулминативну драмску ситуацију у којој Ивановић голим рукама дави Рајну Маретић-Долску, Нушић обликује као реплику сродне кулминативне драмске ситуације из Шекспировог Отела, са једне стране, а са друге стране као фаталистичку реинкарнацију оне судбину која је овоме младићу била предодређена у роману француског писца. Том сценом убиства, истовремено су у композиционом погледу сједињени кулминација и расплет ове драме са трагичним крајем.Композиција драме Жена без срца заснована је на симетричној тродјелној структури, у којој средишње мјесто припада заплету. Важно је нагласити да су све три композиционе цјелине смјештене у хирурушку клинику. У еекспозиционом дијелу приказан је завршетак сложене хируршке интервенције након што је пацијенту био ножем озлијеђен срчани мишић. При томе, нарочито је усмјерена пажња на то како главни хирург, доктор Јакшић, размјењује са колегама искуства са операције. До заплета доводи појава писма које је доктор Јакшић добио од дјевојке, преминуле од срчаног удара још прије три мјесеца, а која је сад пошто је васкрснула на чудесан начин тражила да је доктор прими у посјету. Иако се на први поглед ради о фантазмагорично-симболистичкој сцени, видјећемо да гошћа одлично познаје доктора још од раније, да су били једно другом велика младалачка љубав, али да је та љубав угашена након што је Јакшић отишао на школовање у Европу. Упокојена/васкрсла дјевојка по доласку у посјету, тражи од доктора Јакшића да јој „врати срце“, јер је урадио двоструку отмицу: украо јој је срце први пут онда када је оставио и отишао у свијет, а други пут кад јој је након срчаног удара и безуспјешне реанимације, извадио срце из груди и ставио га у стаклену чинију испуњену шпиритусом у својој ординацији.Заплет је заснован на њиховој расправи о „љубави“ и „болу“, те о „мржњи“ и „праштању“, а додатно се усложњава чињеницом да је младић који је био заљубљен у „преминулу девојку“ одлучио да изврши самоубиство јер није могао да се помири са губитком љубави. Остављена „тајанствена девојка“ у тренуцима горчине признаје доктору да је дошла да се освети мушкарцу кога је вољела и који јој је ишчупао срце, те да жели да и она њему ишчупа срце. Кроз сложену драмску перипетију, која је прожета бројних пеокретима и полемичким расправама између двоје главних јунака, Нушић доводи „тајанствену девојку“ пред спознају истине да је „праштање“ саставни дио „љубави“, те да је душа она тајанствена, божанска сила, која нас учи да праштамо и да изнова волимо. Све то је додатно психолошки мотивисано научном тезом доктора Јакшића да „психичка нега болесника може много више да учини но сви медикаменти“.[17] Поткрепљено је то и аутентичним свједочењем Јакшићевог колеге, доктора Стефановића, о искуству које је доживио у Нишкој болници за вријеме Балканског рата, када је тешко рањеног Љубомира Матића, јунака из тог рата, његовала добровољна болничарка, из једне угледне породице. Дјевојка му је пружала толико њежности и пажње да је смртно рањени војник, који је лебдио између живота и смрти пуних шест дана, у тренуцима док је била поред њега осјећао много мање патње. Пред саму смрт је чак питао дјевојку хоће ли да буде његова када оздрави, а пошто му је дјевојка одговорила потврдно да ће бити његова, само да Бог да нека оздрави, младић је са осмијехом на уснама преминуо на њеним рукама.Кулминативну драмску ситуацију, Нушић приказује кроз супротстављене дијалоге доктора Јакшића и младића самоубице, као и доктора Јакшића и „тајанствене девојке“ или „жене без срца“. Служећи се у увјерљивој дијалошкој расправи управо истим психолошким средствима, која су учинила срећним онога рањеног јунака из Балканског рата док је умирао у Нишкој болници на дјевојачким рукама, доктор Јакшић подстиче „тајанствену девојку“ да рањеном младићу понуди љубавну наду како би савладао тешку, самртничку кризу, а пошто то дјевојка прихвата, на крају љубав успијева да побиједи мржњу која је разарала њену душу и срце.У драми Жена без срца Нушић даје и цјеловит драмски расплет. У завршној сцени видимо како се доктор Јакшић враћа на нормалну линију живота. Издаје налог своме помоћнику да однесе „оно срце“ и да га закопа што дубље негдје у башти, а он истовремено облачи мантил, затим прилази столу, узима „дебелу књигу“ коју данима није отварао и „предаје се раду“, настојећи да што прије заборави доживљено необично искуство.3.1.У композиционом погледу Нушићеве „историјске драме“ су разуђене и засноване на широким експозицијама, на комплексним заплетима и вишеструким перипетијама, које се окончавају трагичким кулминацијама, док су расплети сажети и имају изразито катарзичко дејство. У нашој интерпретацији указујемо на поједине репрезентативне примјере.У трагедији Наход Нушић у широко заснованој драмској експозицији која захвата читав прцви чин и приказује боравак европских „племића луталица“, који су боравили као гости на двору цара Душана, а међу њима и Никифора Тарентина, који је дошао сасвим другим послом у Призрен, као изасланик императора Кантакузина, да би уговорио склапање брака између Душанове кћерке, царичице Гроздане, са императоровим сином, деспотом Манојлом Пелопонеским. Из дијалога изасланика Никифора и „царевог граматика“ Момира наговијештено је да српски цар и царица нису били спремни да кћерку удају далеко од куће, а посебно је важно што се наслућује постојање скривене љубави између Момира и Гроздане. У засебној дијалошкој сцени, чији су актери монах Теодосије и Момир, разоткривено је поријекло овога младића и чињеница да је одрастао и школовао се као нахоче милошћу цара Душана. Монах Теодосије, који је био чувар „Душанове тајне“ да је отац овога младића, представља Момировог поочима и са бригом га опомиње да одмах раскине и помисао да љубав са Грозданом.До заплета управо и долази у другом драмском чину када је до краја објелодањена љубав између Гроздане и Момира. С том разликом што Момир на своја осјећања гледа као на „злочин“ и „грех“ незахвалног младића, због чега је потпуно располућен и уплашен, док је Гроздана одлучна и непоколебљива у својим осјећањима и савјетује младића да се не руководи разлозима разума, већ да пође за гласом срца, јер је оно „искренији саветник од разума“.[18] Поред овога основног драмског мотива, заплет је додатно усложњен и другим појединостима. Указујемо на приказивање законодавних активности на српском двору са увјерљивом дијалошком ситуацијом у којој је описана расправа о томе какву казну би требало да поднесу они који су починили „љубавни грех“ из незнања. На основу једног примјера који се одиграо у области кесара Бранка Младеновића о љубавном гријеху који су починили брат и сестра не знајући да су сродници, управо увјерљивом Момировом аргументацијом, упркос томе што се противио цар Душан, донијето је законодавано рјешење да се ради о гријеху који заслужује казну, за мушкарца је то смртна казна, а за жену окајавање гријеха у манастиру. Тиме се у великој мјери мотивише каснија кулминативна ситуација и трагични расплет „грешне љубави“ између Гроздане и Момира. Важно мјесто у драмском заплету заузима и дјеловање византијског изасланика Никифора Тарентина, који је слутио да неће добити повољан одговор на прошевину царичице Гроздане, јер је проникнуо у тајну њене и Момирове љубави, тако да интензивно сплеткари међу српском властелом, како би их окренуо против Момира, а у крајњем случају и против њиховог цара, јер инсинуира како постоји опасност да ће Душан подијелити власт са својим граматиком и младићем сумњивог поријекла. Када је Душан сазнао од монаха Теодосија за љубав између Момира и Гроздане, а поготово када се увјерио да је за ту љубав знала царица Јелена и да је подржавала, одлучује да објелодани истину о стварном Момировом поријеклу и да на сваки начин спријечи љубавни гријех између свога тајног сина и своје кћерке. Због наведеног сазнања Душан преживљава праву психолошку драму, увјерен да га то Бог кажњава због почињеног младалачког гријеха у љубави у којој је зачет његов тајни син: „Боже господе, је ли то твоја наредба, је ли то твоја воља да ми се за грех грехом светиш? Мој син и моја кћи, моја крв. Не, Боже, ти ниси тако немилостив!“[19] Управо зато, Душан одлучује да пошаље Теодосија у манастир и однесе писмо у коме позова Момирову мајку да дође у Призрен и да она саопшти сину тајну о његовом стварном поријеклу. Дјеловањем српске властеле, а међу њима посебно Вукашина Мрњавчевића, у заплету је обликована једна посебна перипетија, у којој је организована потјера за монахом Теодосијем и у којој му је украдено писмо, на основу кога Вукашин и српска властелу сазнају за Душанову тајну и постојање ванбрачног сина. У досадашњим тумачењима је с правом наглашавано да је та потјера и крађа писма, можда и најнеувјерљивији дио драмског заплета у овоме дјелу, као што је оштро критикована „недолична“ слика српског православног свештенства и српске историје.[20] Потјеру предводи Марко Краљевић који је прерушен у монаха, а Теодосија уз помоћ крчмарице Јање опијају у крчми „испод Велеса“, заводе га пјесмом игром распусних циганских играчица и краду му пошиљку. У таквом неповољном и непредвидивом сплету догађаја, цар Душан одлучује да прихвати прошевину императора Кантакузина, а да Момира у намјери да му спаси живот пошаље на службу далеко од Призрена у грчку област Крстопоље. Посебно су у тим драмским моментима, упечатљиве дијалошке сцене у којима Душан разоткрива Момиру да му је отац, а да је Гроздана његова сестра. При томе, Душан придобија Момира да му помогне и да сам раскине везу са Грозданом и приволи је да прихвати очеву одлуку да је уда за насљедника византијског престола. На свему томе је заснована и мотивација кулминативна ситуације у којој Гроздана не прихвата младићеву аргументацију и подстиче Момира да се отрују и да смрћу крунишу своју вјеридбу. У кратком расплету, који је услиједио након смрти трагично заљубљених младића и дјевојке, Нушић појачава катарзичко дејство тако што изводи на сцену монахињу Ану, која није стигла да затекне сина у животу, а над његовим мртвим тијелом оплакује тај страшни трагични усуд.У драми Томаида обликована је такође препознатљива тродјелна драмска композиција. У развијеној експозицији предочено је стање на српском деспотском двору Синише Немање у граду Трикали, али и општи политички амбијент у владарским областима Епира и Тесалије, због побуне коју је предводила „хајдучица“ Томаида, кћерка свргнуте деспотице Ане Палеолог. Управо зато је у центар експозиционе пажње Нушић поставио двије теме, политичку и љубавну, чиме је мотивисао каснији драмски заплет. Приказан је деспотов састанак са „молоским герондима“, тј. представницима побуњеног народа у тим областима, чиме је разјашњен политички контекст будућих догађаја. Са друге стране, отворен је љубави заплет кроз покушај атентата на српског деспота који је намјеравао да изврши један од његових најпоузданијих тјелохранитеља. Тог несарећног младића је управо деспот послао у мисију преговарања са Томаидом, а он је опсједнут њеном љепотом пристао да пређе на страну одметника и окрене се против свога господара. Атентатор Дмитар у разговору са деспотом Синишом признаје своју издајничку намјеру и говори о опчињавајућој, божанској љепоти одметнуте дјевојке. Све то подстиче српског деспота да се сам увјери у те приче и прерушен тајно одлази у одметнички логор.До драмског заплета долази управо у другом чину када је прерушени деспот дошао у хајдучки логор и сусрео се са Томаидом. Упркос оправданим замјеркама у досадашњим тумачењима ове Нушићеве драме да је психолошка мотивација овога догађаја прилично неувјерљива, јасно је да се из тог сусрета рађа обострана љубав на „први поглед“, из које ће проистећи све касније битне драмске појединости. Интересантно је нагласити да Нушић читавом том романтичном љубавном заплету, придодаје и идиличну слику хајдука који пјевају и играју, славећи „слободу Молосије“. У развијеној драмској сцени, која је свакако најупечатљивија у читавој драми, кроз дијалог деспота Синише и хајдучице Томаиде, у коме се упоређује снага мржње и снага љубави, разоткривена је метафизичка снага емоција јер на њима почива „благослов Божји“. На основу тога, деспот Синиша моли Томаиду да га „наоружа љубављу“, која ће му подарити ту наднаравну моћ: „Наоружај ме љубављу, па ишти да разорим камене планине; да бујне реке уставим, облаке мутне да ометем и живу муњу да заробим. Ишти, учинићу!“[21] У љубавном заносу, Томаида признаје да не жели престо, на њега чека њен брат Никифор, а једина јој је жеља да пођу заједно у „чаробну Етолију“ и тамо на морској обали, „скривени од света и од зависти, уз шум и рику морских валова“, одају се „дивљој љубави“.[22] На крају ове драмске сцене, осмишљен је и Синишин интригантски план да се Томаида преруши у плесачицу и тајно дође на деспотов двор како би извршила атентат на „крвника“ свога народа, а заправо како би разоткрила стварну истину о томе ко је човјек у кога се тако снажно заљубила.Трећи драмски чин представља приказ кулминативне ситуације у којој се одиграва сцена „препознавања“. Када се као играчица приближила деспоту да би је даровао, те када се „сусрео“ њен поглед са очима српског владара, Томаида постаје свјесна да је управо то онај прерушени посјетилац у кога се снажно заљубила и умјесто да потегне скривени нож и убије га пада у његов загрљај. Важно је нагласити овом приликом да Нушић кулминативну сцену описује у форми прозне дидаскалије: „Кад се деспот сагао да је пољуби, сретне с е с његовим погледом и позна у деспоту свога љубавника. Настаје једна дуга и нема сцена. Гледа га у очи и рука, којом је замахнула, малаксава јој, те је лагано спушта све док не такне под те испушта нож. Истовремено и израз се њенога лица преображава, дивљина ишчезава, а јавља благост и враћа јој се лепота“.[23]Одмах након тога, услиједио је ефикасан драмски расплет, који објелодањује деспот Синиша ријечима: „Овај пољубац измирио је крвнике. У мом је наручју – Томаида!“[24] Тиме је створена претпоставка за стварање слободне Епирске Деспотовине а српски деспот Синиша, „намесник цара Стефана Душана“, да се прогласи за владара Симеона Уроша Палеолога, „пењући на престо крај себе супругу Томаиду, кћер деспотице Ане Епирске“.[25]У драми Кнегиња од Трибала композиција је заснована на одсуству експозиције и директном увођењу у сложени заплет који је прожет низом неочекиваних перипетија, а завршава се снажном кулминативном сценом. Након тога слиједи расплет, који је непосредно проистекао из те кулминативне сцене, а има форму епилога у коме је предочена слобода Кроје, али и трагично самоубиство главне јунакиње.Драмска експозиција је изостављена и директно смо уведени у заплет заснован на приказу опсаде града Кроје. Међутим, током читавог првог чина, Нушић поред обликовања опште атмосфере, кроз више дијалошких сцена које воде господар Захарије Гропа, Јован Стрез, као и капетани Петар Емануело, Петар Перлат, Владеније Ђурица, Иво Бојиновић, предочава ретроспективу оних догађаја који су претходили опсади града. Сазнајемо да је разлог Мозовог одметања и напада на Кроју била љепота кнегиње Марије, маркизе од Трибала, која му није узвратила љубав, већ се удала за кнеза Брана, господара Кроје. Истовремено се дешава и смртно рањавање кнеза Брана, што додатно усложњава одбрану града. Заплет је додатно усложњен издајом капетана Владенија Ђурице, као и каснијим сазнањем да је он смртно ранио кнеза Брану, те да је и Ђурицина издаја мотивисана снажним емоцијама које је тајно гајио према кнегињи од Трибала. Због свега тога, кроз обликовање лика чудака, мудраца и видовљака, старог Тола, Нушић развија тезу о „уклетој женској лепоти“ као извору мржње и трагизма. „Женска љепота се објелодањује као казна, женин осмијех као злочин, безумна љубав рађа безумну мржњу, а мржња издају и неслогу“.[26] Други чин окончан је фингираном кулминативном сценом у којој је умјесто мужа на двобој са Мозом отишла сама кнегиња Марија. Након препознавања, у напетом разговору у којем расправљају о љубави и мржњи, о издаји и освети, о слободи и смрти, Моз признаје Марији да је и воли сад „можда више но икад досад!“,[27] те да је спреман за један њен осмјех учинити све што жели.Након тога се у трећем чину одигравају и друге перипетије, попут издаје капетана Владенија Ђурице, као и скорог пораза и предлога бранилаца Кроје да кнегиња Марија објави „часну предају“. Свјесна да је и без праве своје кривице довела у питање опстанак града, Марија одлучује да оде на преговоре са Мозом. У кулминативној сцени Марија изјављује завојевачу да га воли и тражи од њега да пређе на страну бранилаца Кроје и разбије војску одметника. Моз прихвата тај услов и Кроја успијева да се одбрани. Нушић користи елементе шекспировске драматургије и кроз оглашавање духа кнеза Брана, а заправо се радило о гласу старца Тола, обликује снажну моралну драму и кајање кнегиње Марије. Та морална драма додатно је усложњена и Толовим казивањем народног предања о браћи Мрњавчевићима и зидању града Скадра, опјеваног и у нашој епској пјесми, када је у темеље узидана млада и лијепа Гојковица. Зато одмах по стизању те радосне вијести ослобођења/одбране Кроје, кнегиња марија извршава самоубиство, тако што се стрмоглавила у понор са градских зидина, потпуно свјесна да је њена смрт цијена те побједе.Композиција драме Велика недеља заснована је на развијеној експозицији, која обухвата читав први чин и указује на нови напад аустријске војске на Србију у јесен 1915. године. Други чин представља драмски заплет а средишњи догађаји одигравају се у повлачењу српске војске и народа преко Албаније. Трећи чин представља драмски расплет и приказ побједе српске војске и повратак избјеглог народа у домовину. Уводне драмске сцене смјештене у домаћинску кућу Милошевића, из села у околини Београда, разоткривају атмосферу неизвјесности и страха због гласина о снажном нападу непријатеља и принудном повлачењу српске војске. Указано је на чињеницу да је највећи дио мушкараца био мобилисан, а да су за младиће који су били старији малољетници власти издале наредбу да крену у заједно са српском војском у повлачење, због бојазни да ће их непријатељ касније мобилисати и послати у борбу против сопственог народа. У народу је још увијек тињала нада да ће напад бити одбијен, онако како је српска војска побједила претходне године у биткама на Церу и на Колубари. Старији укућани су се упркос свим страховима и опасностима опирали напуштању родне куће и фаталистичкој спремности да радије погину на огњишту него да га напусте. Нарочито је истрајна у томе мајка Јока из куће Милошевића, која одбија сваку помисао на избјеглиштво, сматрајући својом завјетном дужношћу да сачува породични дом или да погине у њему: „Кућа је драга к'о најближи што је драг. Тешко ми је одвојити се, тешка ми је... Ту сам се довела, ту рађала, ту неговала, ту боне гледала и прездрављала их, ту придржала свећу онима који су умирали. Видиш ову икону... ову софру, овај крчаг... ове вериге... све, све, свака стварка, све ми је драго, све је везано за мене, од свега треба да се растанем“.[28] У првом чину је наговијештен љубавни заплет између младића Ивана и дјевојке Росе, сиротице и усвојенице у дому Милошевића.Драмски заплет доминантно је смјештен у други драмски чин, а заснован је на бројним масовним сценама приказа избјеглица који су страдали у повлачењу преко залеђених албанских планина. Присутне су слике умрлих, изгладњелих и смрзнутих, мајки, дјеце, стараца, војника, али и опште безнађе које је овладало међу њима и потпуни песимизам и апокалиптичка слутња смрти. У средиште драмске пажње стављена је судбина војника Радоја, његовог сина Зорана, као и Росе која је пошла у повлачење само зато да би се бринула о дјечаку, иначе је намјеравала да остане у кући са помајком Јоком. Нушић свом ратном заплету даје додатну димензију тако што показује како је изнемогли Радоје био задивљен Росином истрајношћу и бригом за његовим сином. При томе јој исповиједа своју животну судбину, обиљежену трагичном болешћу и смрћу његове супруге Станке, тако да је остао удовац са сином, који је одрастао поред своје баке. Радоје у тим тренуцима изјављује дјевојци Роси и намјеру да је запроси ако се срећно врате кући из рата. Наговијештено љубавно ривалство између рођене браће ипак неће добити у каснијој драмској перипетији озбиљнији сукоб. У трећем драмском чину Нушић прибјегава необичном рјешењу. Приказан је крај рата, побједа српске војске и повратак избјеглица у Србију. Номинално се на општем или на историјском плану ради о расплету ратних збивања, али се на приватном плану одиграва кулминативна сцена сусрета браће Радоја и Ивана. Старији брат се враћа тешко болестан из рата, а уз то и као тешки ратни инвалид, „без једне ноге“ и са двије медаље на грудима. Млађи брат је читав рат провео као одметник у околним планинама, борећи се против окупатора, а био је непосредни свједок мајчине смрти на породичном огњишту. При том је је био принуђен да сопственим рукама сахрани мајку у разрушеној кући. Кулминативна сцена обухвата два драмска дијалога. Актери првог дијалога су један старац, избјеглица повратник на путу према родном селу, као и Радоје који се управо вратио на родно кућиште. Старац разборито и мудро савјетује Радоју да је дужност старијих да не стају на пут „туђој срећи“, онима што морају и што треба да живе. Актери другог дијалога су Радоје и његов млађи брат Иван, а након почетних реплика пркључује им се и Роса, у којем старији брат саопштава млађем брату да треба да се ожени дјевојком Росом и да у њиховом браку види обнављање готово угашене и разорене породице.У драмском расплету који је прожет амбивалентним осјећањима, Ивановом и Росином срећом, али и Радојевим безнађем, оглашава се црквено клепало, иако није била „велика недеља“, јер су звоно опљачкали окупатори. Звук клепала је симболички означио рађање обновљеног живота на згаришту страдалог народа, али и патњу која га чега у наредним годинама.4.0.У „малим комадима“ или кратким драмским текстовима, Нушић углавном заплете тематизује на стварним или измишљеним историјским догађајима или историјским личностима, док у појединим примјерима проблематизује и породичне неспоразуме и појаве из грађанског живота. Најдубље се враћа у прошлост, у раздобље из наше националне историје средњег вијека, у комаду „Растко Немањић“, у којем приказује познати догађај одласка принца Саве Немањића у Свету Гору и замонашења у манастиру Светог Пантелејмона. У комаду „Данак у крви“ приказује трагични обред узимања српске дјеце у јањичаре у доба турске управе српским земљама. У уводној дидаскалији је назначено да се „радња се дешава у првој половини шеснаестог вијека, у Дубравама крај Стоца, у Херцеговини“.[29] У комаду „Кнез од Семберије“ приказује стварни догађај са почетка деветнаестог вијека и начин на који је гласовити српски кнез Иван Кнежевић из Бијељине, „откупљивао“ српско робље од турског великаша Кулин капетана. Основна тематска раван комада и идејни мотив о наглашеном „доброчинству“ семберског кнеза Ивана Кнежевића, преузета је из епске пјесме Филипа Вишњића „Кнез Иван Кнежевић“, коју је у Срему записао Вук Караџић 1815. године. У појединим књижевноисторијским огледима (најприје Владимира Ћоровића, а затим и Славице Дејановић), указано је и на постојање једне пјесме Симе Милутиновића Сарајлије, „Семберац или врлост и надежда Бошника“ (1844), која је била посвећена овој личности.[30] У комаду „Хаџи Лоја“ тематизована је побуна сарајевског муслиманског великаша против аустријске окупације Босне и Херцеговине 1878. године. У комаду „Туђинче“ заплет је заснован на трагичним догађајима из Великог рата, а приказује повратак мужа из рата након четири године избивања из породичног дома. У међувремену његову супругу је силовао један швапски војник, кога је при томе убила у самоодбрани и закопала у трапу, али је остала трудна и родила нежељено дијете. У тренутку повратка кући, војника дочекује супруга и трогодишни дјечак, што изазива читав низ драматичних сазнања и искушења, али се на крају све завршава на најбољи начин, а војник прихвата „туђинче“ као свога сина. У комаду “Грех за грех“ заплет је смјештен у породични живот једне грађанске продице, а заснован је на прикривању брачног невјерства. Отац је морао да лаже за кћерку и пред зетом прикрива њено невјерство, као казну за почињени претходни „грех“ када је кћерку натјерао да се уда за нежељеног старијег мушкарца, а не за младића у кога је била заљубљена.4.1.Нушићев драмски поступак у „малим комадима“ је специфичан и проистекао је из наглашене сажетости заплета, свођења догађаја на што мањи број драмских ситуација, као и на мали број књижевних јунака који се појављују на сцени. Насупрот томе, важну улогу у равни сценске амбијентације добијају прозне дидаскалије, као и тзв. „немуште реплике“ у којима се кроз опис гести и мимике јунака разоткривају њихова унутрашња преживљавања. У комаду „Кнез од Семберије“ уводна прозна дидаскалија, која је дата одмах испод каталога јунака, разоткрива богатство и углед породице из кога је потицао главни јунак, кнез Иван Кнежевић, али и непосредност тог домаћинства, окренутост изворном народном животу и блискост са обичним народом, што је ову кнежевску породицу чинило омиљеном међу српским народом у читавој Семберији. Нушић у једној од прозних дидаскалија наглашава да се кнез Иво од обичног народа одвајао само по богатом одијелу, које овдје има важну значењску улогу и предочава славну прошлост српског народа на овим просторима, као и улогу коју су историју кнежевске/великашке породице имале у очувању идентитета тог народа: „На кнезу плаветне чохане чакшире, ђечерме све златом окићене, у злату сијају два сребрна пиштоља и нож, о бедрима богата сабља, на ногама црвене чизме. Врх свега огрнут ћурком“.[31] У овоме комаду прозне дидаскалије имају важну улогу и у приказивању кулминативне драмске сцене у којој кнез Иво даје за откуп српског робља све што је имао, а на крају и оно што му је било највредније „сребрно кандило и богату икону, сву сребром опточену“. Након тога је и смрт Иванове мајке Боје детаљно приказана кроз прозну дидаскалију: „Посреће и пада на колена, па се крсти трипут и, грцајући, наслони уста да целива икону која лежи на ћурку, али не диже више главу са иконе“.[32] Тиме је без сумње наглашен значај вјерске, православне димензије, у идентитету српског народа.Најразвијеније прозне дидаскалије Нушић је дао у комаду Хаџи Лоја, нарочито у равни „немуштих реплика“, којима се предочава физички изглед, а затим се дубински понире у психолошку мотивацију говора и поступака главног, као и других јунака овога дјела. У уводној прозној дидаскалији дата је изразита реалистичка сценска амбијентација и приказ унутрашњости Гази Хусреф-бегове џамије у Сарајеву: „Под застрт пространим ћилимовима и малим сиџадетима, на којима се клања. Зидови голи свијају се у под а по њима, на урамљеним таблама, исписи из Корана. О своду виси неколико кандила. У левом је ћошку предикаоница са малим кровом и танким басамацима, а у десном врата која с поља воде и о која виси дебело перде“.[33] Након тога је дата прозна дидаскалија у којој је детаљно описан физички изглед главног јунака: „Хаџи Лоја је огрнут ћурком, у силаву му пиштољи, а у руци пушка кремењача. Он је голема људина, крупна раста а коштуњава лица и буљавих очију. Попала га проседа брадурина а кроз раздрљену кошуљу види му се руно на грудима“.[34]Изразито развијену прозну дидаскалију проналазимо у уводу комада Данак у крви, у којој је описан сеоски амбијент и мала камена сеоска црква, а дидаскалије које имају улогу „немуштих реплика“ нарочито долазе до изражаја у приказу главник драмских актера, попут оца Серафима, кнеза Сима, момка Јова, затим мајки Маре, Јоке и нарочито Росе, чију су дјеци намјеравали да узму у „данку у крви“, али и турских главара, попут Даут-аге и јањичара Ибиша. Прозни записи имају наглашену мотиваоциону улогу и у приказивању главне драмске сцене у којој мајка Роса брани турским војницима да јој узму дијете, те у којој јањичар Ибиш, који је и сам одведен у неком ранијем „данку у крви“ из истога роднога краја, чак и из исте породице, одлучује да убије дијете и тако га „спаси“ од јањичарске судбине. У облику прозних дидаскалија снажно је психолошки мотивисан разорни бол мајке погинулог дјетета, након кога је услиједила и горка реплика/порука турским завојевачима да је дјечак само њен: „Сад је мој! Чујте ви, вуци, сад је само мој! Гроб ми не можете узети. Сад је мој“.[35]4.2.Управо због поступка композиционог сажимања, Нушићеви драмски комади имају нарочито сведене експозиције и расплете, тако да је све у суштини подређено обликовању кулминативне драмске ситуације. Важно је нагласити чињеницу да су понекад те сведене експозиције умјетнички веома ефектне. Наводимо примјер из комада Данак у крви гдје су приказана „три надгробна споменика и три несрећне мајке са обогаљеном дјецом, коју су саме унаказиле у нади да ће их тако спасити од турског „данка у крви“ и јањичара који су управо били стигли у њихово село да купе овај крвави харач. Иза те наглашене слике несрећних мајки и дјеце, доминирају црквена врата, изнутра се чује молитвена пјесма, а Нушић свему томе у даљини придодаје слику херцеговачког села расутог по каменим планинским обронцима.Композициону доминацију кулминативних ситуација, препознајемо у свим Нушићевим драмским комадима, али је то најизразитије остварено у Кнезу од Семберије, Хаџи Лоји, Туђинче и Данку у крви.У комаду Кнез од Семберије актери кулминативне ситуације су кнез Иво од Семберије и Кулин капетан, а дијалог се заснива на преговарању око откупа српског робља које је покупио турски насилних са својом војском приликом једне од похара Јадра и Подриња у вријеме Карађорђеве буне. Кнез Иво сматра за своју велику срамоту да српско робље буде проведено преко његове области, а да га не откупи, а Кулин капетан, као турски великаш, у томе види прилику да се обогати тим што скупљим откупом. Нушић те преговоре приказује кроз градацију откупног улога који је давао кнез Иво само да би успио да задовољи незајажљивог турског великаша. Најприје даје сав сопствени новац, као и нешто новца што је сакупио од народа, а затим и његова мајка Боја даје своје ниске дуката, након тога Иво даје и „двије њиве међашкиње у Дворовима“, али то није било довољно, тако да је Иво био принуђен да понуди и највећу породичну вриједност, праву реликвију која је обиљежавала крсно име и кућну славу, у сребро опточено кандило и икону. Након тога се срце мајке Боје распрснуло грлећи посљедњи пут на грудима кућну икону, а напокон се том жртвом задовољава похлепа грамзивог великаша.У комаду ХаџиЛоја кулминативна ситуација је необична по томе што се сам војнички окршај између аустријске војске и побуњеника, предвођених Хаџи-Лојом, одиграва непосредно на сцени. У досадашњим читањима овога комада наглашено је како је Нушић у приказу конкретног историјског догађаја био „прозвољан и искључив, подређен једино својим родољубивим идејама и српској пропаганди“.[36] Међутим, независно од овога става, важно је имати у виду да је читав финални догађај психолошки добро мотивисан читањем „прогласа“ аустријског генерала Филиповића и негативним коментарима побуњеника, који не вјерују у обећања опутарора, међу којима се поред муслимана налазе и Срби православне вјере (Симо Соколовић, Ристо Бујак), али и католици (Грго Шишић). Нушић намјерно потенцира наведену чињеницу да би показао како су биле бесмилене све размирице и сукоби „три вјере“ у прошлости, а сад им је, кад су се измирили, преостало само да заједно изгину. Опкољени у џамији, побуњеници гину од аустријских куршума, а посљедњи међу њима и Хаџи Лоја са увјерењем да „све три српске вјере знају да се помоле Богу у један глас“ и фаталистичком слутњом да је то погребна пјесма којом се „сахрањује отаџбина“.[37]Кулминативна ситуација у комаду Данак у крви условљена је грчевитом борбом мајке да спаси дијете од Турака, а све то у једном од јањичара буди сјећање на трагично искуство када је и сам као дјечак одведен из истога завичаја. Трагедија мајке је утолико већа што потиче из породице која је биолошки потпуно уништена претходним турским узимањем данка у крви, тако да јој је преостали син био једина нада у опстанак и обнову кућног огњишта. Отуда у тренуцима растројства Ибиш ага убија тог несрећног дјечака, а мајчинска реакција је прожета амбивалентим осјећањима, подједнако осјећа мржњу према убици, али и неко необјашњиво разумијевање за његов поступак, јер је у своме болу и немоћи свјесна да јој је остао бар гроб њеног дјетета, ако већ није била способна да га живога спаси од насилника.У драмском смислу најуспјешнију кулминативну ситуацију Нушић постиже у комаду Туђинче, када је повратник из рата бурно реаговао пошто је у кући затекао дијете које је добила његова супруга у тим страшним годинама његовог одсуствовања. Затражио је од супруге да одмах напусти кућу, заједно са својим сином, трогодишњим дјечаком, али до наглог преокрета долази онога тренутка када је сазнао да је супруга била жртва силовања аустријског војника, да га је бранећи се од тог насиља убила том приликом, али да је остала трудна и касније родила то нежељено дијете. Милун се горко каје због импулсивне реакције, опрашта супрузи свјестан да она није починила гријех, да је жртва једног страшног усуда, да је страдалница без кривице, а дјечака прихвата као свога рођеног сина. Већ је наглашена добра „психолошка мотивација“овога кулминативног догађаја, као и то да је ову драмску обраду „теме о силованој дјевојци од стране непријатељског војника“, Нушић претходно обрадио у осамнаестом поглављу, под насловом „Роман једног девојчета“, мемоарске књиге Деветско петнаеста, с том разликом што је „у једночинки жртва удата жена“.[38]5.0.Можемо да закључимо да је Нушић као драмски писац изразито креативан и на тематском и на плану драмских поступака. Обухватио је у комадима из грађанског живота бројне друштвене проблеме свога времена, као што су брачна невјерства, противурјечан живот умјетника, незаслужена чиновничка напредовања, те неисцрпна чаршијска оговарања која су уносила злу крв у јавни и приватни живот тога друштва, склапање бракова без љубави и уговарање мираза као трговачких послова и сл. У историјским комадима долазе до изражаја догађаји засновани на легендарним представама, као и на стварним догађајима и личностима, важним за разумијевање националне прошлости од средњега вијека до 19. стољећа. Увијек се у средишту драмских заплета налази трагична судбина јединке, која је условљена личном амбицијом или судбинском кривицом, а утемељена је на дубоким етичким ломовима и неспоразумима. У типолошко-жанровској равни препознатљива је наглашена хибридност драмских врста, док је на плану драмског поступка Нушић показивао знатну вјештину градње комплексних заплета у којима су највећу улогу имале развијене експозиције и кулминативне драмске ситуације. Упркос томе што као драмски писац није достигао ону врсту умјетничке креативности коју је постигао као комедиограф, Нушићеве „велике драме“ и „мали комади“ имају знатну књижевноисторијску улогу у стварању српске драме на крају 19. и у почетним деценијама 20. вијека.
[1]Милан Ђоковић, “Драматичар“, Бранислав Нушић, Нолит, Београд, 1964, стр. 246-247. [2]Бранислав Нушић, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић и Дејан Јаћимовић, Просвета, Београд, 2006, стр. 461-462. [3]Славица Дејановић, „Класификација Нушићевих драмских дела“, Бранислав Нушић – српски писац, Филозофски факултет, Косовска Митровица, 2015, стр. 147-148. [4]Josip Lešić, Branislav Nušić – život i djelo, Sterijino pozorje-Matica srpska, Novi Sad, 1989, str. 101. [5]Милан Ђоковић, нав. дјело, стр. 253. [6]Бранислав Нушић, Пучина, Сабрана дела Бранислава Нушића, шеснаеста књига, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 246. [7]Бранислав Нушић, Жена без срца, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига седамнаеста, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 152. [8]Бранислав Нушић, Наход, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига четврта, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 8.
[9]Бранислав Нушић, Кнегиња од Трибала, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига шеснаеста, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 137. [10]Бранислав Нушић, Тако је морало бити, Сабрана дела Бранислава Нушића, друга књига, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 249. [11]Велибор Глигорић, „Бранислав Нушић“, Бранислав Нушић, избор и редакцију извршио Слободан Ж. Марковић, Завод за уџбенике, Београд, 1965, стр. 225. [12]Бранислав Нушић, Јесења киша, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига шеста, приредио Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 268. [13]Исто, стр. 309. [14]Бранислав Нушић, Књига друга, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига шеста, приредио Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 314. [15]Исто, стр. 331. [16]Исто, стр. 245. [17]Бранислав Нушић, Жена без срца, на. дјело, стр. 182. [18]Бранислав Нушић, Наход, нав. дјело, стр. 37. [19]Исто, стр. 58. [20]Josip lešić, nav. djelo, str. 195. [21]Бранислав Нушић, Томаида, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига седамнаеста, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 256. [22]Исто, стр. 262. [23]Исто, стр. 284. [24]Исто, стр. 284. [25]Исто, стр. 288. [26]Josip Lešić, nav. djelo, str. 198. [27]Бранислав Нушић, Кнегиња од Трибала, нав. дјело, стр. 181. [28]Бранислав Нушић, Велика недеља, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига седма, Просвета, Београд, 2006, стр. 227. [29]Бранислав Нушић, Данак у крви, Сабрана дела Бранислава Нушића, пета књига, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, 316. [30]Славица Дејановић, нав. дјело, стр. 256. [31]Бранислав Нушић, Кнез од Семберије, Сабрана дела Бранислава Нушића, пета књига, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 253. [32]Исто, стр. 264. [33]Бранислав Нушић, Хаџи Лојо, Сабрана дела Бранислава Нушића, пета књига, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 269. [34]Исто, стр. 269. [35]Бранислав Нушић, Данак у крви, нав. дјело, стр. 335. [36]Josip Lešić, Branislav Nušić – život i djelo, Sterijono pozorje-Matica srpska, Novi Sad, 1989, str. 146. [37]Бранислав Нушић, Хаџи Лоја, нав. дјело, стр. 285. ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:   
|
2024 © Књижевна радионица "Кордун"   |