детаљ слике: КРК Арт дизајн

Хаљина

Било је то почетком седамдесетих. Живели смо у скромном београдском насељу, надомак центра. Између ниских зграда, велике и чисте зелене површине мамиле су на дружење. Присан и добронамеран комшилук, много отворених прозора са смакнутим завесама, и иза сваког једна прича.

Често се у становима у приземљу и на нижим спратовима могло са улице видети како људи, раскомотивши се, ручају за столом, гледају телевизор, или завршавају свакојаке кућне послове. У то време теписи су се чистили тако што су се износили на гелендере, направљене за ту намену, а онда се по њима прахером бесомучно ударало, док снаге не понестане. Између зграда сушио се и веш, који су домаћице у лаворима износиле и качиле на конопац, са кога би га предвече сакупљале.

У то време, моја мајка је у Трсту купила модерну хаљину, коју је после прања са још неким стварима, срећна, однела да се суши иза зграде, на заједничкој пољаници, како би је сутра обукла за посао. Вероватно је, док се враћала с пута, у пуном аутобусу, уморна и неиспавана, задовољна због успешне куповине, себе већ замишљала у новој хаљини, радујући се унапред што ће се пријатељице похвално изражавати о њеном избору. На беж основи, црни и наранџасти апстрактни мотиви играли су неку своју игру, стварајући упечатљив дезен, пријемчив за свачије око, и у равнотежи са равним кројем, допуштали да једна службеница у њој   делује озбиљно, али не и свакидашње.

Могу претпоставити колико је била разочарана, када је увече, пошто је пошла да покупи веш, схватила да је њена нова хаљина нестала са конопца. Мајка није стигла ни да је обуче. 

Данас, да је овде, после свих великих губитака које је стоички поднела, те хаљине се вероватно не би ни сетила, и засигурно би се смејала таквој тривији и безазлености смешне ситуације, без  икаквог значаја у њеном животу.

Зашто сам се онда овог догађаја сетила ја?

Можда зато, што се данас питам колико траје срећа?

У тренуцима наше среће, док радост још траје, ми заправо и не знамо да она најчешће више не постоји. Као ни хаљина.

Зато је срећа ― највећа од свих опсена, а падови после њеног губитка, готово увек, фатални.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: