|
|
|
 | Сања Лукић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Богојављенска ноћ Дан прије Богојављања осамнаестог јануара на Крстовдан устајала сам рано, још прије изласка сунца. Отишла бих до извора испод планине који је у ово доба године био под ледом од Вароши удаљен добрих два сата хода. Први пут сам отишла до тог извора у осмој години живота. Тог Крстовдана ме је цијела Варош тражила вратила сам се кад је небо почело да црвени. Никад нећу заборавити бијелу свијетлост топлу као свјеже помужено млијеко која ме је пратила до извора и назад до куће. Варошани су мислили да сам нестала у ријеци, мати занијемила од бола, кажу да се у дрвеној бреми заледила вода коју сам донијела а да су ми руке биле топле. Једном ме је мати упитала, зашто сам отишла из кревета а да се ником нисам јавила. Наређено ми је да ћутим, да не зна десница шта ради љевица. Од тад сваке године за Крстовдан ја идем по воду и тај дан само пијем ту воду из мале дрвене бреме. Окован ледом испод ког би се назирао мали слап воде чекао ме је извор мало већи од моје шаке. Ставила бих свој длан на лед испод ког се налазила вода и тако га отопила. Повјерена ми је важна улога да вратим живот води на извору која би правила свој пут топећи снијег испред себе. Сјела бих поред извора гледала рађање живота, снагу љубави рођеној у жељи. Био је то најмањи извор на планини, извор ког ни једна љетна суша није испила, а који би на највећој љетној жеги остао хладан и загонетан. Везана тајном обећања дан прије Богојављања нисам причала ни са ким, за мене је то био најсветији дан у години последњи некрштен. Дан у ком су се мириле душа и молитва, дан у ком Бисера није имала ни једно питање, дан у ком је Мустафа по ко зна који пут читао Куран, дан у ком сам знала да долази Бог да се јави. На води у молитви уз прозорско окно оковано ледом чекам пуноћ. Да се отворе небеса, да из утробе своје замља изврца сву глад заљубљених душа чији погледи су попут стријела усмјерени ка небу. Са својим крстом на плећима чекам да се отворе небеса да измолим за своју жељу. Велики је Господ и кад се моли и кад му се захваљује. Поноћ, опет она бијела свјетлост топла као млијеко, препознајем те тамне очи у којима сија по једна звијезда и те усне пуне као у јесен дрењина. Препознајем мирис дрвета из рајског врта и те дуге прсте што ми клизе низ лице. Спојише се усне као восак и свијеће пламен, у дах живот стаде. И тај трен је био довољан да живот спозна моћ љубави а љубав да је снага живота.
|
