детаљ слике: КРК Арт дизајн

Лирико Весни прећутној

Понављам своју вјечиту пјесму

затворену у оквир обрастао сјећањем.

Вријеме мрси бршљан савијен од дрхтаја.

Не могу да ти докажем, Весна,

да сам те волио и да те још увјек волим.

Љубав је карта за воз живота

али није довољно купити је на шалтеру

на којем пише „Волим те“!

На перону са којег воз креће,

залетио сам се у гужву, у трци да ухватим мјесто,

мислећи да је мени намијењено.

Пропустио сам воз и мјесто на које сам чекао,

били су ми чудни, непожељни, ван очекивања.

Знам,Весна, да си ме чекала

на перону наше среће.

Воз у који сам сјео

протутњао је попут ПоларЕxпреса

и однио у измаглицу ноћи

сва твоја надања.

Дрхтала си од студени испраћајући наду

ненадано прохујалу поред тебе.

Озебла,у чекањима ослушкујући моју пјесму,

блиједу попут мјесечине.

Уздахом си отворила кавез и пустила птицу

да сама одабере раме.

Мрвицу наше невине љубави

чувам повијену у бијело сјећање.

Подрхтавам од помисли

да ће је снијегови

завијати у лавину вјечности.

Кристина

Кристина, знаш како је

кад морнар отплови

на далека мора,

а не узме све шта му треба?

Такав је и живот.

Никад нам није

онако како замишљамо

да би требало да буде.

Због тога постоје мале радости,

ми смо дио њих.

А туга,

туга дође сама од себе,

као вода у ципеле,

као вук у Лику.

Нико је не зове.

Нек’ си ми добро,

добра Кристина!

Гргољамо се млади,

а већ изнемогли,

помало нам животи

личе на умјетност,

оне слике које нико не гледа

или као крајпуташи

упадамо у очи.

Бјежимо од рутине,

гушимо се у сивилу,

крила нам споро расту.

Не полетјети,

не значи закаснити

већ остати у пристаништу жеља

и горјети од самопоуздања,

да знамо што је утјеха.

Љубав.

Стоји високо изнад нас

и гледа нас право у очи,

зато нам требају крила,

да летимо изнад звијезда

и обасипамо радошћу

све оне које волимо.

О драга Кристина,

и ова ноћ која се уселила у нас

не излази,

размјешта се,

све ми се чини као да ће се настанити.

Нека је.

Тешко ће се она навикнути на добро.

У нама куља свјетло.

Анина соба

У мојој соби спавају птице,

 у грудима ми небеска соба.

Често улазим у њу,

у њој видим

што у лудилу живота

не могу ни да замислим.

Понекад и моје птице

долепршају у ту собу,

али не чујем им цвркут,

можда су опсједнуте

па не цвркућу.

Примјетила сам,

кад су са мном у соби,

довољно је да помислим

да ми сједну на раме

и оне су то већ учиниле.

Примјетила сам кад желе

да се дозивају цвркутом,

не цвркућу,

али се споразумјевају.

Та соба у мојим грудима

нема прозора,

врата се отварају

на једну и на другу страну,

тако да не знам, кад у њу уђем

а кад изађем.

Кревет у тој соби не постоји

али свеједно се у њој

најбоље одморим.

У њој нема ниједне лампе,

а испуњена је блиставом свјетлошћу.

Нисам примјетила, ни сто, ни столицу

а чини ми се, да сам баш у тој соби

сакупила најљепше мисли

и читала најзанимљивију књигу,

заваљена у удобну столицу.

Нисам примјетила ни тепих,

па чак ни под,

али никад нисам пропала

ходајући собом, сама са собом.

У ту моју собу још нико није ушао

осим мојих птица

и учинило ми се да смо се

поновно упознавале

јер биле су ми толико драге,

као кад сам их први пут

прислонила уз груди

и њежно пољубила.

Некад, пожелим да моја соба

има прозоре,

а онда сам схватила

да ми нису потребни,

јер свеједно видим ван те собе

а спознала сам да се из вана

не може видјети унутрашњост моје собе.

Вољела бих да се настаним вјечно у ту собу

 заједно са птицама

и да собујемо у нашој соби,

оковане божанском љубави.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: