 | Сања Лукић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Икона си моја
Икона си моја Икона, умивена сузама
чини ми се понекад да ме чујеш док се молим
да знаш да ћутим уз узглавље твоје на јастуку моме.
Пожелим да мјесечине радост проспем по лицу твом
изнад ријеке у пољупцу ватреном.
Па да опет испочетка у свитање дотрчим до моста судбине
пољубим те у врат тек толико само дах да остане.
Молитва си моја, окована ледом,
мраз на пупољцима у прољеће.
Пожелим да ћутим уз узглавље твоје,
ту на рамену гдје си урамио нас двоје.
Киша сипи
У теби нема мог бола и крика.
Ти и сузу претвараш у свето.
Све што додирнеш на тијелу мом
постане вез на платну небеском.
Као багрема трн, сјај у твом оку
невину бјелину душе штитиш.
Да ли ћеш уснути у загрљају
мом
док киша сипи?
Отруј до смрти
Као поскок скочи
Право у очи зари зубе
Ослијепи дане у сунцу таме
што безгрешне душе на трон славе ставе.
Отруј до смрти све у крви
и глогом прободи.
Да не васкрсне више
ни на земљи ни на небу
Оно што би за тебе да дише.
Па нек из свемира у бескрају немира
у утроби земље сахране и мене и тебе.
Мајчиним млијеком задоји да не боли.
