детаљ слике: КРК Арт дизајн

Одлазак у Бебин Гај

Копни снијег од Богојављања дани су дуљи, испод свог небеског покривача стидљиво провири сунце, тек толико да угрзе за образе. Топе се леденице на крову, кап по кап се слијева низ дугуљасто тијело леда. Испод плетене кукурузане врапци пронашли прашину измјешану са поломљеним зрном жита, ваљају се по прашини, радосно цвркућу чистећи перије. Прија им ово сунце, не знају они за сутра а вјероватно ни за данас. Прва субота послије Савиндана обећање оца Јакову и Тодору. Дуг је то пут коњима и санкама, досади и људима и коњима. У торбу од вуне стављам везицу сухог босиљка, грумен тамјана, црвен конац и мало соли. Не знам зашто али осјећам да ће ми на овом путу само то бити потребно. Поп Ранко ми поклони мали дрвени крстић од тисовине, постоји вјеровање у народу да штит од зла и доноси срећу. Пољуби попа Ранка у руку послије благослова и захвалих на поклону. Мирише топла кукуруза у мајчиним рукама.

-Стави и ово у торбу требаће кад се огладни.

Пружајући ми кукурузу и комад сира тек извађеног из мале дрвене каце, моја Бисера. Као да сам наслиједила њено проклетство да ми је дато све осим љубави. Гледам је годинама колико је остала вијерна оцу како је у њој умрло све осим наде. Наде  да ће и њихова љубав пријећи праг жеље, да ће једном заувијек нестати чежња и патња у животу двоје људи који су се само вољели. Уздах ми се украде из груди под чијом тежином и ватра на огњишту затрепери. Чујем коње у дворишту и оца како зове мајку. Свезах торбу замотавајући се у ћилим тражећи погледом по столу онај осјећај као да сам нешто заборавила. Са врата спазих оца и мајку, тихо причају не чујем их али по изразима њихових лица рекла би причају о мени. Отац је гледао мајку, а да није трепнуо држећи је за руку благо се нагнуо и пољубио је у чело. Врховима прстију мати му пређе преко лица, примјети ме да стојим на прагу.

-Пожури још ћеш ми кућу охладити па ћу вечерас сама да се смрзавам.

Послах јој осмијех, сједох до оца покривајући се овчијом кожом. Кренуше коњи газећи утабан снијег који је на озеблом сунцу личио на милион кристала са небеског покрова. На путу до Бебиног Гаја морали смо проћи најужим стазама кроз планину. Крошње јелки отежале под мокрим снијегом савијале су гране покушавајући да отресу терет зиме који им је лијепо стајао. Како је само шума чаробна у том зимском руху, сјетих се Вилиног кола. Кога сад успављују ти једини свједоци љубави?

-Имамо времена, ако будеш хтјела можемо и да одморимо.

-Добро сам тата уживам у пејзажима ове дивне планине .

Ово је први пут да путујем са оцем чини ми се да би толико тога хтјели рећи једно другом. Пратио је сваки мој корак док сам одрастала, увијек је био ту за мајку и мене а опет толико је било ноћи кад ми је недостајало његово крило у ком бих утонула у сан. Вољела сам његову радну собу мирисала је миром сакривеним у књигама. Мале ладице његовог радног стола од храстовог дрвета као да су скривале вијекове неиспричаних прича и људских судбина. Често су људи долазили оцу тражећи помоћ, свако са другачијим теретом на својим плећима. Носили би од оца записе, молитву и наду, радио је то бесплатно. Једном је рекао да се он само помоли за њих и да ту молитву напише на папир. Човјеку треба мало да вјерује, а по то мало људи су долазили код оца. Прошли смо добар дио пута, не осјете коњи снијег под ногама. Примјетих срну између стабала јелки, у ово доба године требала би бити у крду сигурно се издвојила због срндаћа. Њихова љубав ће трајати само четири дана а онда ће је оставити и отићи. Из вунене торбе отац извади сувих шљива замотаних у жуту хартију.

-Ово ће нас држати до ручка око два сата би требали стићи код Јакова. Данас имамо среће са временом, озебло сунце као да је умирило планину.

-Колико дуго ће мо остати у Бебином Гају? Упитах оца помало уплашена.

-Не дуже од три дана, овог пута мораш да пратиш глас у себи, свој инстинкт и своја осјећања. Судбина је тебе изабрала, а ја сам ту да ти помогнем. Све се мора завршити у три дана, три пута се крсти, у име Оца, Сина и Светог Духа. Број три је анђеоски број, вода је крштена на Богојављање. Теби ће се рећи шта ћеш да урадиш.

Убрзаше коњи галоп под чијим копитом снијег постаде бијели прах. У трену оживи планина неком чудном снагом, као да се Мума Падури* пробуди из зимског сна.

*шумска мајка

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: