детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОВДЈЕ СЕ РАДОСТ У ОЧИМА ДУШОМ ПЛАЋА

Остао је само нестанак. Сагоријели су, спалили су ово тло, подло и невјерно до задњег даха прашњавог пепела свемоћним огњом зла. Ватра у ватри загријала је звијезде и изазвала негашени пожар.

Јесен гаси боје, а отпочета зима траје већ деценијама. И шта год људи говорили иза леђа или лажно у лице, колико год их вјерно и наивно слушали, вјеровали или сумњали у истинитост њхових ријечи, ми у ствари стојимо увијек на истом: ту у свијету, под наметнутим стегама, са лажним људима и скривеним лицима, живјет ћемо кратко, десет, двадесет година можда ни толико, а не знамо зашто је потребно толико гријеха и злобе. И као да је то главно, бити лош приказати се најбољим, замјенити морал за цијењени неморал, изабрати нож умјесто руке, посијати болест и сакрити лијек. Превише учестале свађе постале су главна акција и атракција међу неколицином задимљених кућа, грубост је замјенила њежност  и суптилну енергичност. Нанијети ударац на већ отворену рану постала је свакодневница, а уздржљивост у говору слабост невиних и наивних. Укратко бити добар је као дангубити сваки могући удисај између туђег режања и дављења.

Гледајући онако са стране на сабласну тишину и опоре сузе што су замрачиле видике и помутиле осјећања, редале су се слике дјечијих погледа, шетње и пјесме у пољу година и различитих старосних граница, опијени каменим генима и коријенима засађеним у стопалима. Почео је да расте цвијет туге, заљеван сјећањима, па се упоредо сушио и листавао пружајући лажну наду да ништа није умрло док се и свијећа гасила на столу. Надолазили су таласи жеље да се шаком ударим у главу, да заплачем над самом собом, да вичем и препаднем звијери у мраку, а зјенице су биле суве и непомичне као у мртваца пред испраћај Богу. Пуст и сив праг се простирао преда мном питајући ме куд сада са тако упропашћеним и осрамоћеним изгубљеним временом.

Да ли можеш да се навикнеш на оно што те чека: на празне и  дуге пустињске стазе, певарен и изигран од себе и од других, на оно ништа једино сигурно и опипљиво, на кајање због туђег гријеха насљеђеног правном основом и Божијом казном. Понекад викнем на глас, а никог нема да ме чује, нема ни Бога, ни правде, ни утјехе, ни рајског врта за смирај намученог тијела, а онда чујем у себи молитвени шапат јер је он једини остао са мном.

Још једна година долази пред суноврат у неповрат. Киша је оковала тишину краја омеђаног напуклим каменом зашивеног тугом и прекривеног сјетом. Када прођеш покрај комшије окренеш леђа, јер туђа невоља је твоја храна. Када прођеш поред гроба усне ти задрхте смијешком  јер сада за тебе има више туђег крува. Зар се тако уче дијеца емпатији и суосјећању, зар се таква куга размножава на темељу некадашње среће и народности чијим венама је текла иста крв. Једном када одеш не требаш се више никада вратити. На згаришту прошлости, на увелим гранама, на трагу замрачене свијетлости, на напуклим облацима и поманиталим вјетровима не требаш срљати у неизвјесну сутрашњицу јер ни ово данас не обећава превише.

Крв се туче са крвљу, комшија са комшијом, отима се туђе, гаси се заједништво, искре варниче и распирују похлепу, опет крећу ратови негдје тамо, а ти ни овамо ниси пушку предао и закључао. Зашто се нема страха од учињеног гријеха, себи и другима пред потпуним нестанком једног дијела живота? А опет тај дио живи без заборава, трајан и стваран, јер не подљеже никаквој магији амнезије, јер га носимо у себи, јер никада не престајемо да живимо у њему. Обећаш себи да је ово задњи пут. Никада више главе нећеш окренути када иза угла погледаш преко рамена онако кришом албум успомена. Узалуд било. Гдје год да ми је поглед лутао свагдје ми се привиђао крш и камен, ливаде су плесале, ограде пијевале, зидови су били окићени сивим огрлицама, али ничег више није било као на сликама.

Одавно сам  примјетила да људи нису спремни слушати туђе причање јер ни сами нису умјели причати са собом. Ти недостаци људскости атрофирали су оног тренутка када је бјежање у повратак раширило сјеме раздора. Под оним истим небом, гдје прије нико ником није сметао, данас је свак свакоме постао сувишан. Аветињски свијет и аветињски људи. Овдје се радост у очима душом плаћа

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: