О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ОВДЈЕ СЕ РАДОСТ У ОЧИМА ДУШОМ ПЛАЋА

Валентина Берић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ОВДЈЕ СЕ РАДОСТ У ОЧИМА ДУШОМ ПЛАЋА



Остао је само нестанак. Сагоријели су, спалили су ово тло, подло и невјерно до задњег даха прашњавог пепела свемоћним огњом зла. Ватра у ватри загријала је звијезде и изазвала негашени пожар.
Јесен гаси боје, а отпочета зима траје већ деценијама. И шта год људи говорили иза леђа или лажно у лице, колико год их вјерно и наивно слушали, вјеровали или сумњали у истинитост њхових ријечи, ми у ствари стојимо увијек на истом: ту у свијету, под наметнутим стегама, са лажним људима и скривеним лицима, живјет ћемо кратко, десет, двадесет година можда ни толико, а не знамо зашто је потребно толико гријеха и злобе. И као да је то главно, бити лош приказати се најбољим, замјенити морал за цијењени неморал, изабрати нож умјесто руке, посијати болест и сакрити лијек. Превише учестале свађе постале су главна акција и атракција међу неколицином задимљених кућа, грубост је замјенила њежност  и суптилну енергичност. Нанијети ударац на већ отворену рану постала је свакодневница, а уздржљивост у говору слабост невиних и наивних. Укратко бити добар је као дангубити сваки могући удисај између туђег режања и дављења.
Гледајући онако са стране на сабласну тишину и опоре сузе што су замрачиле видике и помутиле осјећања, редале су се слике дјечијих погледа, шетње и пјесме у пољу година и различитих старосних граница, опијени каменим генима и коријенима засађеним у стопалима. Почео је да расте цвијет туге, заљеван сјећањима, па се упоредо сушио и листавао пружајући лажну наду да ништа није умрло док се и свијећа гасила на столу. Надолазили су таласи жеље да се шаком ударим у главу, да заплачем над самом собом, да вичем и препаднем звијери у мраку, а зјенице су биле суве и непомичне као у мртваца пред испраћај Богу. Пуст и сив праг се простирао преда мном питајући ме куд сада са тако упропашћеним и осрамоћеним изгубљеним временом.
Да ли можеш да се навикнеш на оно што те чека: на празне и  дуге пустињске стазе, певарен и изигран од себе и од других, на оно ништа једино сигурно и опипљиво, на кајање због туђег гријеха насљеђеног правном основом и Божијом казном. Понекад викнем на глас, а никог нема да ме чује, нема ни Бога, ни правде, ни утјехе, ни рајског врта за смирај намученог тијела, а онда чујем у себи молитвени шапат јер је он једини остао са мном.
Још једна година долази пред суноврат у неповрат. Киша је оковала тишину краја омеђаног напуклим каменом зашивеног тугом и прекривеног сјетом. Када прођеш покрај комшије окренеш леђа, јер туђа невоља је твоја храна. Када прођеш поред гроба усне ти задрхте смијешком  јер сада за тебе има више туђег крува. Зар се тако уче дијеца емпатији и суосјећању, зар се таква куга размножава на темељу некадашње среће и народности чијим венама је текла иста крв. Једном када одеш не требаш се више никада вратити. На згаришту прошлости, на увелим гранама, на трагу замрачене свијетлости, на напуклим облацима и поманиталим вјетровима не требаш срљати у неизвјесну сутрашњицу јер ни ово данас не обећава превише.
Крв се туче са крвљу, комшија са комшијом, отима се туђе, гаси се заједништво, искре варниче и распирују похлепу, опет крећу ратови негдје тамо, а ти ни овамо ниси пушку предао и закључао. Зашто се нема страха од учињеног гријеха, себи и другима пред потпуним нестанком једног дијела живота? А опет тај дио живи без заборава, трајан и стваран, јер не подљеже никаквој магији амнезије, јер га носимо у себи, јер никада не престајемо да живимо у њему. Обећаш себи да је ово задњи пут. Никада више главе нећеш окренути када иза угла погледаш преко рамена онако кришом албум успомена. Узалуд било. Гдје год да ми је поглед лутао свагдје ми се привиђао крш и камен, ливаде су плесале, ограде пијевале, зидови су били окићени сивим огрлицама, али ничег више није било као на сликама.
Одавно сам  примјетила да људи нису спремни слушати туђе причање јер ни сами нису умјели причати са собом. Ти недостаци људскости атрофирали су оног тренутка када је бјежање у повратак раширило сјеме раздора. Под оним истим небом, гдје прије нико ником није сметао, данас је свак свакоме постао сувишан. Аветињски свијет и аветињски људи. Овдје се радост у очима душом плаћа






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"